Dragocena knjiga o istorijskim etapama razvoja suvereniteta

U izdanju »Službenog glasnika«, a u novoj ediciji ILECS, posvećenoj višegodišnjem projektu International Law and Ethics Conference Series, izašla je knjiga Suveren i suverenost, priređivača Petra Bojanića i Ivana Milenkovića.
To je zbornik radova nekih od najznačajnijih imena filozofije prava našeg vremena.
Po Petru Bojaniću, termin suverenosti uvodi Žan Boden u svom delu Šest knjiga o Republici (1576). Moderna nauka tog vremena se još uvek bavila teološko-političkim pokušajima ozakonjenja dominantnog položaja crkve u odnosu na svetovne vladare i opravdanja nadređenosti papske titule carskoj ne samo u pitanjima izvršne, sudske već i zakonodavne vlasti. Ono što je najznačajnije u pojmu suverenosti je odnos suverena prema zakonima. To se najbolje vidi u radu Institucija veličanstva, francuskog filozofa prava Jana Toma. Prateći značenje pojma veličanstvo (majeste) od nastanka Rimske države kao grada, do nepreglednog carstva u kojem je Rim centar sveta, Tom zaključuje: »... najviša tačka veličanstva pripada zemaljskom svetu ljudskih institucija. Ona prvo označava status nadmoćnosti iz kojeg je odsutno božanstvo, ma koliko visoko bilo iznad ljudi, a odsutni su i specijalisti za božansko«. Ideja institucije je večna jer je »preko učitavanja veličine večnosti neke uspostavljene službe, dakle ta ideja je čisto rimska konstrukcija, i od ključne je važnosti za razumevanje zapadnjačke strukture vlasti«.
Druga tema koja se provlači kroz sve radove je odnos suverenosti i međunarodnog prava, odnosno nacionalnog prava i sklopljenih ugovora koje predstavnici jedne države potpisuju u ime naroda kao glavnog suverena. Poistovećenje države sa suverenim narodom je u tekstovima koji su objavljeni najprisutnije kod nemačkih autora. Oni čak koriste i termin Staatrecht (državno pravo), svodeći nacionalni suverenitet na imaginarnu konstrukciju otelotvorenu u vladavini moći prava. Hans Kelzen, Oto Kirkhajmer, Vilhelm Henis, Gerd

Releke, Hasso Hofman i Helmut Kvarič, predstavnici nemačke teorije prava, bave se prevashodno pitanjem ograničenja suvereniteta države i suverena prvobitno uspostavljenim Vajmarskim ustavom posle Prvog svetskog rata, a zatim i Ustavom Savezne Republike Nemačke iz 1954. Američki teoretičari prava, Ričard H. Stajnberg, Henri Šu, Saskija Sasen, Stiven Krasner i Tomas Nejgel, u predstavljenim radovima bave se pitanjima važenja suvereniteta nacionalnih država u međunarodnom pravu, odnosno pravom na mešanje u unutrašnje odnose drugih država. Međutim, smatra Stajnberg, »mnoge države nisu u stanju da sprovedu u delo različite aspekte svog međunarodnog pravnog punomoćja«. Prema trećem shvatanju, međudržavni činioci, međunarodne organizacije i promene u globalnoj društvenoj ili političkoj klimi, upućuju na krah međunarodnog sistema suverenih država. Stajnberg

analizira politiku i položaj jakih i slabih država prema međunarodnim organizacijama, transnacionalnim korporacijama, neprofitnim nevladinim organizacijama. On zaključuje da jake države sa stabilnim institucijama ne samo da uspevaju da očuvaju svoju suverenost nego je i jačaju. Stiven D. Krasner predlaže u tekstu »Podela suverenosti« uvođenje novih institucionalnih opcija: de facto starateljstva pod pokroviteljstvom Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija i podeljeni suverenitet, što je već bilo aktuelno u doba kolonijalizma. Podrazumeva dobrovoljnost domaćih nacionalnih vlasti da pod lažnom slikom suverenosti i autonomije prikriju stvarno stanje države (prezaduženost, nemogućnost kontrole granica i slično).
Završni tekst »Zver i suverenost«u knjizi Suveren i suverenost je tekst francuskog filozofa Žaka Deride. Pozivajući se na odlomak koji je Paskal naslovio sa »Uzroci prava«, Derida kaže: »Pravo je da se pristaje uz ono što je najmoćnije. Pravda bez sile je nemoćna; sila bez pravde je nasilnička. Pravda bez sile se poriče, jer uvek ima nevaljalaca; sila bez pravde se osuđuje. Treba dakle združiti pravdu i silu; i zato nastojati da ono što je pravedno bude jako, ili da ono što je jako bude pravedno. Prema predstavi koja je u opticaju i na koju se za početak pozivamo, izgleda da suveren i zver kao zajedničko imaju to što su izvan zakona, mimo zakona«. Derida dovodi u vezu države koje ne poštuju međunarodno pravo, ne poštuju vlasništvo, granice, propise i međunarodne dobre običaje pa ni ratno pravo, preko engleske reči Rogue state, otpadničke države, sa izvornim značenjem reči rogue, što znači životinjska jedinka koja ne poštuje čak ni zakon životinjske zajednice, čopora, horde. Analizirajući Hobsov Levijatan, Derida zaključuje da je u osnovi politike strah, užas, teror.
On navodi XXVII poglavlje Levijatana, u kojem je »strah određen kao jedina stvar koja u ljudskosti čoveka motiviše poštovanje zakona, neprotivljenje zakonu i održanje zakona«. Suveren stvara savez sa narodom da štiti, ali »čak i oni koji su glasali protiv toga, obavezni su, obavezuju se da budu obavezni da se bezuslovno pokoravaju«.
Jedina mana ove izuzetne knjige je ta što su tekstovi složeni po nacionalnosti autora, a ne hronološki, te se gubi razvojnost pojma. Ali i pored toga knjiga Suveren i suverenost je interesantno, ne uvek lako štivo, ali u svakom slučaju vredno čitanja.

	T. B. L.