Endi Vorhol
– buntovnik ili pragmatičar?
Pokretne slike
Endija Vorhola
Za života obožavan i osporavan, uznošen na pijedestal
genija i srozavan do optužbi da je folirant i
prevarant u umetnosti – Endi Vorhol (Andy Warhol)
je već sada, dvadesetak godina posle smrti (umro
je u 58. godini na rutinskoj operaciji žuči),
zapisan u istoriju kao markantna pojava likovne
umetnosti dvadesetog veka. Ali ne samo likovne.
Bavio se najrazličitijim oblicima biznisa, ilustracijama
modnih časopisa, reklamiranjem proizvoda, strasno
i znalački je sarađivao sa rok grupama – »Velvet
andergraund«, a kasnije i sa
»Rolingstonsima«,
između ostalih, prijateljevao sa Bobom Dilanom
i Džonom Lenonom i, uopšte, džet setom tadašnjeg
američkog umetničkog, modnog i biznis sveta. Početkom
šezdesetih prošlog veka Endi Vorhol je napustio
svoje prethodne pokušaje slikanja u maniru apstraktnog
ekspresionizma i definitivno se posvetio pop-artu,
postavši
ikonom, kako bi se reklo, likovnog
pravca koji osvaja Ameriku i Englesku 60-ih godina
(a potom i ostali svet). Iz Vorholovog čuvenog
njujorškog ateljea Fabrika
–
gde su se, sem njegovih pomoćnika, okupljali mnogi
američki umetnici – tokom te sedme decenije prošlog
veka izašle su sve one čuvene Vorholove hiperrealističke
flaše koka-kole, svežnjevi dolarskih novčanica,
konzerve kečapa i supa i još čuveniji portreti
Merlin Monro, Džeki Kenedi, Boba Dilana... Da
li je Vorholova tematska opsednutost komercijalnim
produktima (kao simbolima dominirajućeg komercijalnog
duha američkog društva) i najznamenitijim predstavnicima
visokog sloja tog društva bila u svojoj suštini
parodična ili, naprotiv, apologetska – teško bi
se moglo dokazivati. Jer ni u jednoj od umetničkih
oblasti kojima se tokom života posvećivao ne bi
se sa sigurnošću mogli naći ni elementi podrugljivosti,
ni bunta, a ni zastupanja ili idejnog poistovećivanja.
Pre bi se reklo da je i on, kao i mnogi drugi
pop-artisti, bio privržen autentičnoj, svakodnevnoj
slici moderne industrijske Amerike i da ju je
obrađivao neutralno, impersonalno. A uz to, celokupnim
svojim delom dokazao je da ga je od svega najviše
interesovalo umetničko eksperimentisanje.
To su potvrdili i događaji daljih šezdesetih u
njegovoj Fabrici. Nekako u to vreme nabavio je
16-milimetarsku filmsku kameru i počeo intenzivno
da snima, da proizvodi filmove. Ali opet nestandardne,
drugačije, neko bi rekao – »nefilmske filmove«.
Jer ti Vorholovi filmovi postavljeni, zapravo,
u okvire drugog umetničkog medija – u okvire likovne
umetnosti na taj način što filmsko platno preuzima
funkciju slikarskog platna – izazivali su u prvo
vreme nerazumevanje, otpor, neprihvatanje. Suprotno
od klasičnog poimanja funkcije filma – da »ispriča«
događaj – Vorholovi filmovi ne pričaju. Oni beleže
stanja, njihov autor ne režira, on slika na filmskom
platnu – likove, detalje na likovima, emocije,
ali i total čoveka u određenom stanju (u snu,
na primer), total pejzaža ili zgrade (Empajer
stejt bilding) prateći ih kamerom po više desetina
minuta ili više sati, tokom kojih se ne dešava
ništa osim trajanja i pojava koje prate trajanje.
Vremenom ovi Vorholovi filmski eksperimenti postaju
predmet interesovanja filmskih teoretičara, pa
postepeno i filmske publike, koja ih sve više
prati sa zanimanjem, ali takođe i – otporom. To
dokazuje i izložba »Andy Warhol Motion Pictures«
(»Pokretne slike Endija Vorhola«) koja se održava
u galeriji jednog od najlepših praških neoklasicističkih
zdanja – Rudolfinuma. Ostvarena je posle trogodišnjih
pregovora sa vlasnicima celokupne Vorholove filmske
zbirke – njujorškim Muzejem moderne umetnosti.
U pet zamračenih sala galerije postavljena su
filmska platna, po 5–6 u svakoj sali, uramljena
poput slikarskih, na kojima se emituje izbor iz
Vorholove poznate serije »Proba kamere«
(u jednoj
sali), a u
ostalima svi drugi njegovi nenarativni, eksperimentalni,
nemi, crno-beli filmovi iz sredine šezdesetih.
Svi su, zahvaljujući digitalizaciji, uvećani i
emituju se na platnima od po nekoliko metara u
prečniku.
Učesnici ili, uslovno da kažemo, »glumci« serije
»Proba kamere« su izabrani »dobrovoljci« iz mnoštva
posetilaca Fabrike (ateljea), koji su prihvatili
Vorholov poziv da sednu pred kameru i ponašaju
se što je moguće prirodnije. »Ponašanje« se prati
četiri do šest minuta: Suzan Zontag ne polazi
za rukom da se smiri, sve vreme koluta očima,
smeje se. Ivi Nikolson, manekenka i glumica, naprotiv,
tokom cele »probe« gleda nepomično, ne pomera
joj se ni mišić na licu. Jedan ženski lik svih
pet minuta trajanja filma plače. Salvador Dali
– snimljen obrnuto pa visi glavom nadole – vrti
se levo i desno, ne miruje ni sekundu.
Vorholova umetnička, likovna i jedina intervencija
sastoji se u najmaštovitijim kombinacijama senki
i svetla, pa je ponekad polovina lica sasvim nevidljiva,
poneko lice je bleštavo svetlo, negde su senkom
zatvoreni samo delovi – brada, nos, jedno oko.
U sledećim salama izložena je druga serija filmova,
koji predstavljaju svaki po neko »dešavanje«,
najčešće u stalnom ponavljanju. Među najpoznatijima
su »Jelo«, »Poljubac«, »Proživljavanje seksa«
ili – izvorno petipočasovni, a za izložbu skraćen
na četrdesetminutni film »Spavanje«. Svog tadašnjeg
prijatelja, pesnika Džona Đorna, Vorhol je snimao
cele jedne noći u snu. On diše, prevrće se, pravi
grimase, hrče i čini sve ostalo što se čoveku
dešava u snu. U izvornoj verziji premijerno je
prikazan 1964. u
|
jednom njujorškom pozorištu.
Samo deo publike je odgledao integralnu
verziju, a kritičari su u njemu videli
sublimisanu intimnost, lepotu i neposrednost
bliskosti.
U filmu »Jelo« snimljen je likovni umetnik
Robert Indijana dok jede nešto neidentifikovano
(jabuku ili pečurku) koju nikada ne dojede.
To je opet montažna intervencija Vorhola
kojom se postiže utisak trajanja. Jedna
svakodnevna banalna radnja se nikada ne
završava.
U »Poljupcu« se smenjuju parovi u najrazličitijim
homo i heteroseksualnim kombinacijama
sa različitim intenzitetom predavanja
radnji, različito vidljivim emocijama
i, napokon, različitim načinom ljubljenja.
Valjda zbog autentičnosti dešavanja (reklo
bi se da su parovi uistinu ljubavni) od
svih ovde prikazanih filmova ovaj se čini
najuverljivijim, najosmišljenijim, najtaktilnijim.
»Proživljavanje seksa« (u originalu je
upotrebljena dosta nepristojna reč za
naslov, pa je ne prevodimo doslovno) predstavljeno
je posredno: snimljena je samo glava (lice)
mladog čoveka u seksualnom transu. Lice
se grči, napinje, opušta, osmehuje, mršti,
žmuri, pomno se zagleda u nama nepristupačno
dešavanje van dometa kamere. To izolovano,
uokvireno lice, za razliku od prethodnog
filma, ne budi u
|
|
|
gledaocu ni emociju, ni bilo koju vrstu radoznalosti,
ono je naprosto sredstvo jedne neubedljive (filmske)
egzibicije. Ili – od svega najviše – ne suviše
duhovita dosetka.
U ovim zamračenim salama galerije Rudolfinum,
pored filmova, zanimljivo je bilo posmatrati i
reakcije posetilaca. Bilo ih je gotovo ljutih,
koji kao da su se osećali prevareni, čak uvređeni.
Neki drugi, pretežno mladi, ostajali su na klupama
(postavljenim pred platnima) sve vreme trajanja
filma, duboko zagledani, usredsređeni.
Govoreći o izložbi jedna češka novinarka je napisala:
»Bila je to posebna subkultura. Endi joj je pripadao
svim svojim bićem i zbog toga ću ga uvek pomalo
obožavati. Mada, njegovu ‘Konzervu supe’
u svojoj sobi teško da bih držala«. Da,
verujemo joj. Ali podsetimo i na neke druge podatke:
Vorholove slike prodaju se na aukcijama po 16,
17, 18 miliona dolara. To neki drugi ljudi ulažu
bogatstva da bi »držali« Vorhola u svojim sobama.
To je umetnička sudbina Endija Vorhola. Takva
mu je bila za života i pratiće ga, po svemu sudeći,
zauvek: bio je i ostao obožavan i osporavan, slavljen
i negiran. Ali bez obzira na to šta je sam Vorhol
svojim slikama hteo (ako je uopšte nešto hteo
njima da poručuje) današnji gledalac teško da
može da ne doživi njegovu umetnost kao ironičan
otklon prema simbolima potrošačkog društva tog
vremena, bilo da je reč o filmskim zvezdama, o
bocama koka-kole ili o Kempbelovim supama.
