Moja teza u ovom tekstu zasnivaće se na tome
da moramo utvrditi okvir diskursa o globalizaciji
pre nego što započnemo diskusiju o toj temi

Ideološke osnove globalizacije*

Još se u antici postavljalo pitanje da li se promena u osnovi odvija na razuman1 način.2 Ukoliko se fenomen promene ispituje na opštem nivou, prvo se moramo zapitati koje se strukture nužno moraju sačuvati da bi transformacija uopšte mogla da se odigra. Pri tom moramo biti svesni dinamike koja postoji između integriteta sistema, s jedne, i moći rastakanja sa procesom različitosti i menjanja, s druge strane. Johan Volfgang Gete (Johann Wolfgang von Goethe) je taj proces predstavio kao protivrečnost. On je u svom opusu ukazivao na polaritet između statičnosti idile i dinamike promene.3 Ta formula jednoznačno određuje dve suprotstavljene tendencije koje se odvijaju unutar svakog društva za vreme procesa menjanja. Statičnost i dinamika doduše nisu apsolutni kriterijumi za promenu, no podstiču na postavljanje pitanja u vezi s tim procesom.
Debata o globalizaciji može se svrstati u tematiku dinamičkih procesa menjanja.4 U vezi s pomenutim sukobom, i zagovornici procesa promena5 ali i njegovi protivnici6 spremni su da brzo reaguju. U dosadašnjoj diskusiji dakako i dalje često ostaje nejasno šta je »želja« a šta realnost. Gotovo da se može povući paralela između diskusija oko globalizacije i figura, odnosno oblika koji se javljaju u paraksijalnoj optici. Kada sedeći u automobilu posmatramo slike koje promiču pored nas na staklu, pri određenom prelamanju svetlosti dolazi do sledećeg efekta – slika spolja i slika iznutra međusobno se povezuju u odrazu. To bismo mogli označiti kao ogledanje prilikom kojeg se brišu granice između spoljnog i unutrašnjeg prostora.
Moja teza u ovom tekstu zasnivaće se na tome da moramo utvrditi okvir diskursa o globalizaciji pre nego što započnemo diskusiju o toj temi. Ukoliko to ne učinimo izlažemo se opasnosti da – slično pomenutom slučaju ogledanja – realne elemente našeg društva pomešamo s irealnim projekcijama i da ih više ne možemo razlikovati. Važno je znati pod kojim se uslovima promena odigrava i prema kojim se sadržajima odvija.

Dokle god je reč o tržišnoj prođi čini se da »globalizacija« stvara samo dobitnike. Naime, kad neki američki »mislilac« poželi da neku novu ideju učini pristupačnom javnosti, on nastoji da svoj članak ili knjigu unovči na tržištu na taj način da se o toj »novoj ideji« diskutuje na sve četiri strane sveta. Njegov univerzitet u tu svrhu pokreće ogromnu marketinšku mašineriju. Tako, primera radi, vikend dodaci u španskim dnevnim novinama vrve od plaćenih recenzija o novim, dobrano dotiranim prevodima7 američkih knjiga. One obično dolaze od »ekonomskih eksperata«, kako se sami nazivaju, koji predaju na nekom od privatnih univerziteta u Sjedinjenim Državama. Te plaćene recenzije u međuvremenu koštaju otprilike isto koliko i objavljivanje knjige u Španiji.8 Razlika se, dakako, sastoji u tome što španska knjiga u javnosti prolazi gotovo neopaženo, te se stoga i ne kupuje. Posve suprotno tome, knjige poput Nietzsche for Dummies9 imaju fantastičnu prođu i predstavljaju najbolji dokaz intelektualnosti svedene na minimum, na način na koji se ona propagira unutar globalizovanog sveta.
No, teze koje se iznose u tim marketinški dobro propraćenim knjigama ne odnose se ni na šta drugo do na diskusije što su se u Evropi vodile još početkom prošlog veka i postepeno pale u zaborav. Namera našeg globalnog »eksperta« ide u pravcu produkcije što većeg broja recenzija (plaćenih ili ne), ne bi li na svom univerzitetu mogao da pokaže kako je inicirao naizgled važnu (veštački stvorenu) diskusiju. Na taj način može, po mogućstvu, isposlovati učvršćivanje svoje pozicije na univerzitetu i osigurati bolja primanja. Ta taktika dovela je do toga da smo od sedamdesetih godina svedoci pojavljivanja prevaziđenog znanja na tržištu globalnih razmera, koje uvek sledi istovetno pravilo: »gubici« u znanju se socijalizuju, dok se privatna dobit istovremeno individualizuje. Posredstvom gotovo četrdeset godina američko-globalizovanog znanja zapadna filozofija izvojevala je samo nekolicinu novih spoznaja (socijalizaciju). Uprkos tome, otud je ostvarena velika privatna dobit. Nameće se pitanje da li globalizaciju zaista treba razumeti na taj način?
Po mom mišljenju, globalizacija in nuce funkcioniše po modelu navedenog procesa. Iz paradigme »iznošenja znanja na tržište« (for Dummies) može se ponešto iščitati. Otuda proističe sledeće pitanje: zar pojam »globalizacije« nije ništa drugo do termin koji spada u stručni marketinški vokabular? Da li globalizacija prati potiskivanje drugih postignuća ili proizvoda s namerom da uzme primat? Da bismo ispitali ova pitanja moramo se nakratko pozabaviti ideološkim diskursom globalizacije. Reč je o tome da valja znati oko kojih se tema taj diskurs kreće i koji se problemi isključuju.

I sama rasprava o globalizaciji iznedrila je diskurs koji je krenuo svojim putem. Želimo da shvatimo taj diskurs.10 Debata o toj temi već je prošla dva stupnja, od kojih se onaj drugi odvija na jednoj zahtevnijoj ravni. Na prvom, problem globalizacije je još bio tesno povezan s iskustvom iz vremena privredno-političkog kolonijalizma11. Pojavljivala su se brojna, često jednostrana dela, koja nisu sadržala ni teorijska niti empirijska ispitivanja o globalizaciji. Među njima se nalazila većina radova koji su osećali obavezu prema jednoj više kritičkoj poziciji, budući da je još bilo prisutno iskustvo imperijalizma12. Manji broj radova, nasuprot tome, ukazivao je na neupitno pozitivan stav. Danas u sekundarnoj literaturi nalazimo diferenciranije i materijalom bogatije ocene situacije u vezi sa globalizacijom. Da bismo mogli zauzeti legitimnu poziciju moramo se na kratko pozabaviti našom novijom prošlošću.
U vezi sa istorijom međunarodnog kapitalizma od kraja 19. veka iznova se postavlja pitanje kako je to slobodna trgovina, koja se praktikovala pre Prvog svetskog rata, bila osuđena na neuspeh. Tu »prvu globalizaciju« ideolozi opisuju kao priču o uspehu, dakako uz opasku da je sa sobom donela propast. Razlozima za neuspeh smatraju se brojni uzroci. Spoljnopolitički gledano, može se uputiti primedba da su postojale prevelike tenzije među velikim nacijama. Tako se, zahvaljujući novim kolonijalnim težnjama pojedinih zemalja, vodila polemika oko statusa quo. Na planu unutrašnje politike uzrok internih tenzija predstavljala je nejednaka raspodela dobiti. Bogatstvo je bilo ograničeno na samo nekolicinu društvenih grupa. Sukob je razrešio sve težnje u pravcu globalizacije.13
Drugi pokušaj usledio je tek liberalizacijom trgovine proteklih decenija, što je dovelo do »druge globalizacije«. Zarad ispitivanja ovog fenomena prvo moramo pobliže ograničiti globalizaciju, odrediti aktere, moramo da označimo pravila i konkretizujemo okvir. Tek tada se možemo upustiti u kompleksne mehanizme suprotstavljenih snaga da bismo formulisali garancije.

Okrenimo se pitanju ideološke osnove globalizacije. Da bismo mogli da preciziramo pojmove uvešćemo intuitivan pojam »globalizacije«. Valja unapred reći da »globalizacija« nije podređena bilo kakvom jedinstvenom principu ili koherentnoj doktrini. Umesto toga,

suočavamo se sa mnoštvom paralelno postojećih perspektiva. Pre svega, novi oblik neoliberalizma se proširio. Taj ekonomski neoliberalizam u državnom aparatu moći vrši politički, ekonomski i društveni uticaj ne bi li doveo do ukidanja postojećeg poretka. Interesantno u vezi s ispitivanjem ideološke osnove druge globalizacije jeste to što se ona sastoji od amalgama nedoslednih i protivrečnih polazišta. Ona su ušuškana u nešto što želim da označim kao diskurzivni zastor (na španskom: camuflajes discursivos). Da li ćemo taj zastor prevazići,
		Valja unapred reći da »globalizacija« nije podređena bilo kakvom jedinstvenom principu ili koherentnoj doktrini. Umesto toga, suočavamo se sa mnoštvom paralelno postojećih perspektiva

u tu svrhu moramo pobliže ispitati početne predloge.
Prvi autor koji je pojam globalizacije koristio sa konotacijom koju danas poznajemo bio je Teodor Levit.14 Time je pojam globalizacije uveden u ekonomsko područje. Levit polazi od toga da uspeh sve većeg broja proizvoda širom sveta dokazuje kako potrošači u čitavom svetu sve više nalikuju jedni drugima uprkos duboko ukorenjenim kulturnim razlikama. U tom kontekstu skovao je pojam »homogeni«. Polazeći od homogenog karaktera stanovništva on definiše strategiju razvoja na globalnoj skali »naprednih«, »funkcionalnih«, »pouzdanih« i »standardizovanih« proizvoda ili usluga po pravoj ceni. Insistira na novoj globalnoj ekonomiji. Da bi taj projekat mogao sprovesti u delo, zahteva da postanemo svesni toga »gde smo« i »u kakvoj smo poziciji«. Odgovor koji predlaže označava kao »globalization of markets«, pod kojim podrazumeva »new commercial reality«. U diskursu ovog autora pojavljuje se čitav niz neologizama, poput, recimo, sledećih ključnih pojmova: »globalizacija tržišta«, »jedinstveno globalno tržište«, »proizvodi visokog kvaliteta po povoljnim cenama«, »kraj šovinizma«, »dosta diskriminacije«, »strategije globalizacije«. Ovim pojmovima pokušava da kreira novi identitet koji označava i kao »global corporation«. U svom eseju daje ne samo uputstva za promenu identiteta već i opisuje predstojeći scenario propasti. Tako, s jedne strane, pokazuje na koji način od jednog običnog multinacionalnog preduzeća nastaje globalno i, s druge, na koji način se taj scenario propasti može sprovesti u delo kod onih aktera koji svoj identitet neće ili ne mogu da promene.15 Sada je važno da se pozabavimo stožerima globalizacije.
Prvi zahtev globalizacije jeste deregulacija tržišta. Pri tom se, između ostalog, zahteva da »šovinistička« država prestane da se meša u ekonomiju. S tim u vezi je i zahtev za

privatizacijom preduzeća. Njega, opet, prati liberalizacija tržišta i mogućnost njegove autoregulacije. Ti principi neoliberalizma prouzrokuju da ekonomiju i društvene strukture jedne zemlje oblikuju strani donosioci odluka, koji se ne mogu pozvati na pravnu odgovornost. To, primera radi, znači da neoliberalno nastrojene tehnokrate u Briselu odlučuju o tome da li neki pojas u Španiji valja podvrgnuti agrarnom obrađivanju, ili pak čitav region treba prepustiti nezaposlenosti. Da li farmaceutsko preduzeće može s namerom kupiti

firmu da bi isključilo konkurenciju, te preuzelo njeno tržište. Pri tom ono preuzima kvalifikovani personal, dok se manje kvalifikovano osoblje prepušta statusu nezaposlenih.
Kako ovi primeri pokazuju, globalizacija operiše pojmom »homogenosti«. O tom pojmu se još tridesetih godina prošlog veka vodila kontroverzna diskusija. Zahtev za homogenošću (homogeneity claim/requirement) prati i zahtev za nerazlikovnošću16 (indistinguishable/unindistinguishable). Time se pretpostavljaju ideacijske norme s ciljem stvaranja proizvoda i usluga koji se mogu raspodeliti diljem zemljine kugle. Raspodela proizvoda i usluga na svetskom tržištu stoga polazi od pretpostavke da je konzumentsko stanovništvo homogeno. No, navedeni postulati zahtevaju da se ekonomski, kulturni i društveni odnosi mogu odrediti samo posredstvom zahteva za nerazlikovnošću. Smatra se da je za to dovoljno iznaći određenu dozu ekvivalentnosti. Ona time čini identitet suvišnim, a na njegovo mesto uvodi istovetnost, no samo komparativno.
Taj zahtev za homogenošću u skladu je sa jednim vrlo redukcionističkim polazištem. Shodno redukcionizmu, polazi se od toga da se društvo u potpunosti određuje posredstvom elemenata od kojih se sastoji. Tako neki potrošač u Njujorku može imati slične potrebe poput konzumenta u Berlinu. Stoga se u globalizovanom svetu takođe ne govori o »građanima« sa pravima i dužnostima, već o »potrošačima« sa potrebama. Takvom redukcijom se izostavljaju kulturne, društvene, institucionalne i druge razlike, dok se istovremeno naglašavaju homogena obeležja. Subjekti globalnosti nisu pojedinačni aktivni građani, već aktivna preduzeća. Građanin jedne države redukuje se na pasivnog potrošača globalizovanog sveta. Jednako malo se upušta u potrebe pojedinca, naprotiv, reč je o prođi »naprednih«, »pouzdanih«, »standardizovanih«, »funkcionalnih« i »povoljnih« proizvoda i istih takvih usluga.
Uopšte uzev, ideološka pozadina »globalizacije« može se označiti kao proces sve većeg međunarodnog preplitanja na polju ekonomije i komunikacije, što može imati uticaja na

donosioce odluka u politici. Njihovi interesi upravljaju se ka ostvarivanju dobiti. Tržište bi trebalo da bude izloženo zakonitostima slobodnog nadmetanja u ekonomiji. Globalizacija se protivi bilo kojoj vrsti regulacije tržišta. S ciljem izlaska usluga i proizvoda na tržište, treba u političkom smislu stvoriti »slobodnu« regulaciju tržišta. No, to mešanje se često odigrava s one strane legalnosti i stoga sa globalizacijom raste i broj skandala u ekonomiji i zloupotreba službenog položaja.17 Skicirani model globalizacije zahteva više preduslova: prvo da se krećemo u kulturnom prostoru u kojem prošlost i tradiciju valja baciti kroz prozor, ili gde barem gradovi koji su stasavali kroz istoriju, poput Atine, Beograda, Venecije, Liona, Toleda itd., više nemaju nikakav poseban značaj. Oni se u najboljem slučaju posmatraju kao objekti trgovine umetničkim delima, dovoljno dobri da
		Za neke direktore banaka i globalne preduzimače »male« države sa shodno tome skromnijim budžetima nisu ništa drugo do dosadna smetala, »šovinisti« koji samo bespotrebno blokiraju globalizaciju pomoću tradicionalnih sindikata, političkih partija, udruženja i zakona

zauzmu mesto u nameričkim muzejima, da pređu u ekakvo privatno vlasništvo ili da se ponovo mogu sresti u Las Vegasu kao sličnosti ili vlastite kopije.18
Drugo, »homogenost« se može posmatrati kao pozitivan element, zato što spoznaja o potrebama ima veze sa »napretkom«, »funkcionalnošću«, »pouzdanošću«, »standardizacijom« i »povoljnošću«. Implicitno se polazi od toga da je »razlika« negativna, zato što se dovodi u vezu sa zaostalošću, ne-funkcionalnošću, nepouzdanošću, neuniformisanošću i na taj način slovi kao skupa.
Treće, novo globalno tržište se posmatra kao »jedinistveno« zato što konzumentima nudi »povoljne proizvode visokog kvaliteta«. Sušta suprotnost tome jeste islužena nacionalna država, jer se smatra »šovinističkom« i »diskriminatorskom«.
Za neke direktore banaka i globalne preduzimače, »male« države sa shodno tome skromnijim budžetima nisu ništa drugo do dosadna smetala, »šovinisti« koji samo bespotrebno blokiraju globalizaciju pomoću tradicionalnih sindikata, političkih partija, udruženja i zakona.
Ekonomska i komunikativna globalizacija per analogiam, povinuje se procesu koji nalikuje onom kada je reč o ekološkim katastrofama. Ne pravi se uzalud analogija ekonomskih kriza sa fenomenima uslovljenim meteorološkim pojavama. Mediji opširno informišu o tome šta je napravilo nevreme u nekom napuštenom mestu u Kanzasu, dok izveštaji o masovnim otpuštanjima u jednom evropskom preduzeću ili restrukturiranju određene privredne grane ne zahtevaju ni deset sekundi. Tako su isprepletanost i posledice koje u područje zaštite životne sredine sa sobom može doneti ekološka katastrofa uzete za model globalizacije.19 Da li je to opravdano?
Intenziviranje odnosa u poslednje vreme odigrava se na individualnoj, društvenoj i institucionalnoj razini s one strane državne kontrole. Kao suštinski uzrok globalizacije slovi tehnički napredak koji se odigrao pre svega posredstvom digitalne revolucije.20 Nadilaženju nacionalnih i državnih granica osobito su doprinele komunikacijska i logistička tehnika.21 Tome su istovremeno doprinele i ekonomske i političke odluke u pravcu liberalizacije svetskog tržišta.22
Sporno je od kog trenutka možemo govoriti o globalizaciji. Za određivanje »globalizacije« daje se ukupno pet indikatora. Prvi među njima jeste rast svetske ekonomije, zatim rast direktnih stranih investicija, potom povećanje globalnih preduzetničkih kooperacija, četvrto predstavlja veći broj transnacionalnih korporacija (takozvanih Global Player) i poslednje jeste globalizacija finansijskih tržišta. No, svi nabrojani kriterijumi pretpostavljaju postojanje idealnih pojmova koji su teško merljivi. Pri tom nastaju poteškoće u pogledu precizne diferencijacije – koji bi indikatori odista bili podesni za obuhvatanje globalizacije. S druge strane, nije jasno kako je moguće definisati koju bi kvantitativnu pojavnost određeni indikatori morali posedovati da bismo mogli dozvoliti donošenje zaključaka u vezi sa napretkom globalizacije.

Promena društva u okviru nacionalne države u globalizovano društvo povezana je s izazovima i zadacima koji proističu iz simptoma modernizacije kapitalističkih društava. Ovde bih želeo da ukratko istaknem četiri zadatka, koji prate tu promenu. Tek tada se možemo upustiti u stvarne probleme globalizacije.
Prvi zadatak bio je u tesnoj vezi sa penetracijom političkih, administrativnih, sudskih i ekonomskih resursa. Teoretičarima globalizacije pri tom je bilo stalo pre svega do toga

da ukažu na prednosti »globalizacije«. Pri tom je bilo relevantno poći od jednog maglovitog pojma čiji je sadržaj bilo potrebno odrediti. Kada je danas reč o »globalizaciji« može se govoriti o polisemiji. Time je pojam zadržao višeznačnost, što znači da se ni prvobitno nije pojavio sa samo jednim značenjem. Teoretičarima »globalizacije« bilo je stalo pre svega do terminološke integracije u društveni diskurs. Drugi zadatak ima veze sa pronalaženjem identiteta. Svako bi trebalo da se oseća na neki
		Mali broj njih se zaista bavio pravim problemima globalizacije: institucije političke demokratije sve manje odlučuju u interesu birača, a sve više u interesu korporacija

način pogođenim fenomenom »globalizacije«. Dijapazon strategija kretao se od vremenskih nepogoda, ekonomskih posledica rata na Bliskom istoku po naša domaćinstva, pa sve do Krojcfelt-Jakobove bolesti. Svako može biti pogođen problemom, ma kako bio udaljen od mesta njegovog nastanka. Otuda je proistekao jedan novi problem, naime problem legitimnosti, time što svaka vlada zauzima stav o globalizaciji. Na taj način globalizacija neposredno postaje problem političke socijalizacije i razvoja zajedničke kulture.
Treći zadatak bio je u tesnoj vezi sa participacijom. Održani su nebrojeni kongresi ne bi li se ispitao problem globalizacije. Mali broj njih se zaista bavio pravim problemima globalizacije: institucije političke demokratije sve manje odlučuju u interesu birača, a sve više u interesu korporacija. Stoga se sa globalizacijom može posmatrati i gubitak participacije fizičkih, te uticaj pravnih lica – preduzeća, udruženja i tome slično. To ima za posledicu da građani sve manje učestvuju u političkoj vladavini, što znači da političari odlučuju o njihovim interesima. To se odražava u činjenici da stanovništvo sve više okreće leđa ukorenjenim partijskim strukturama i/ili uopšte ne izlazi na birališta ili svoj glas stavlja na raspolaganje drugim partijama.23
Istraživanja ukazuju na to da je druga globalizacija u opasnosti da počini slične greške poput one prve. Tako je Ralf Darendorf (Ralf Dahrendorf) ukazao na to da druga globalizacija vodi poreklo od političkog liberalizma, u kojem počivanju njene osnove. On je tek nedavno skrenuo pažnju na to da nastanak nove »globalizovane (društvene) klase« i pojavu novog autoritarizma možemo posmatrati kao direktnu posledicu globalizacije. Taj novi liberalizam ugrožava slobodu ljudi osobito onda kada mu se ne suprotstavlja nikakva dovoljno jaka politička snaga.24
Četvrti zadatak je u tesnoj vezi sa distribucijom i redistribucijom resursa. Tu je reč o pravičnoj raspodeli sredstava i resursa jednog društva. Svedoci smo da takozvani jaz u primanjima globalizacijom postaje sve veći. U raspodeli resursa građane sprečava nezaposlenost. Mnogi građani više ne mogu učestvovati u državi blagostanja dok nastaju nove grupacije koje raspolažu nekolikim resursima, a da država pri tom ne kontroliše tu nepravednu situaciju putem poreza ili nekih drugih mera.

Globalizacija je moguća jedino ukoliko se prihvata liberalna ekonomska politika25 koja reguliše tržište. Pri tom se sprovodi proces redukcije i proces homogenizacije. U punom zamahu tih procesa građanin se posmatra kao konzument. Pri tom se njegova društveno-kulturna i politička izdiferenciranost smatra »šovinizmom« i diskriminatorskom pozicijom. Staroevropskim tradicijama suprotstavljaju se funkcionalnost, pouzdanost, standardizacija i niske cene. Na originalnost se odgovara reprodukcijom, praćenom nužnom proneverom i razaranjem originala. U svrhu preuzimanja tržišta roba i usluga sprovode se najrazličitije strategije. Ključna reč je homogenizacija. Podrška homogenizaciji zahteva nerazlikovnost. No, tu nerazlikovnost ne treba shvatiti kao identitet, budući da se ona iscrpljuje u ekvivalentnosti. Na mesto identiteta stupa istovetnost komparativnog karaktera. Oni novi potporni slojevi društva, koji podržavaju nastojanja u pravcu homogenosti, podređeni su liberalizmu i zalažu se za jednu novu vrstu autoritarizma. Taj novi liberalizam se protivi bilo kakvim garancijama i ugrožava osnovne čovekove slobode. Najnovije tendencije pokazuju da je uzajamna spona političke i ekonomske slobode, kao i nužnost pravnog poretka koji podržava takmičenje i posredstvom spekulisanja pokušava da spreči nastanak privatnih pozicija moći, osuđena na propast. Globalizacija mora iznova da promisli vrstu i obim državne intervencije. Kadavelika preduzeća odlaze pod stečaj država ne može i ne sme sama da preuzme ulogu nekoga ko socijalizuje gubitke da bi svela na minimum društvene posledice neuspele ekonomije.26

	Autor je profesor univerziteta (Toledo, Španija)
	Prevela Hana Ćopić

Literatura
Altvater, Elmar und Birgit Mahnkopf, 2002, Grenzen der Globalisierung – Ökonomie, Ökologie und Politik in der Weltgesellschaft, Westfällisches Dampfboot, Münster.
Aristoteles, De generatione et corruptione, Oxford UP, Oxford.
Beck, Ulrich, 1999, Was ist Globalisierung?,Suhrkamp, Frankfurt am Main.
Benjamin, Walter, 1980, »Das Kunstwerk im Zeitalter seiner technischen Reproduzierbarkeit«, u: Walter Benjamin, Gesamelte Schriften,I, 2, tom 2; ur. Rolf Tirdermann, Hermann Schweppenhäuser, Suhrkamp, Frankfurt am Main 1980, str. 471–508.
Bhagwati, Jagdish, 2004, In Defense of Globalization, Oxford University Press, Oxford.
Chomsky, Noam, 2000, Profit Over People. Neoliberalismus und Globale Weltordnung, Europa Verlag, Hamburg.
Dahrendorf, Ralf, 2000, »Die globale Krise und die neue Ungleichheit«, Merkur, 54, str. 619, 1057–1068.
Dellwing, Michael, 2008, Globalisierung und religiöse Rhetorik: Heilsgeschichtiche Aspekte in der Globalisierungsdebatte, Campus, Frankfurt am Main, 2008.
Goethe, J. W. von, 1998, Die Wahlverwandtschaften, Hamburger Ausgabe, tom 6, C. H. Beck, München.
Gresh, Alain und Dietmar Benz (ur.), 2007, Atlas der Globalisierung: Die neuen Daten und Fakten zur Lage der Welt, Le Monde Diplomatique, Berlin.
Jaspers, Karl, 1932, Die geistige Situation der Zeit, de Gruyter, Berlin.
Leibniz, Gottfried Wilhelm, 1978, Die philosophischen Schriften von Gottfried Wilhelm Leibniz (ur. C. I. Gerhard), 7 tomova, Georg Olms, Hildesheim.
Leggewie, Claus, 2003, Die Globalisierung und ihre Gegner, Beck, München.
Levitt, Theodore, 1983, The globalization of markets, Harvard Business Review, 61, br. 3, 1983, str. 92–102.
National Commission on Terrorist Attacks upon the United States, 2004: The 9/11 Commission Report: Final Report of the National Commission on Terrorist Attacks Upon the United States. W. W. Norton & Company, Washington DC.
Norberg, Johan, 2003, Das kapitalistische Manifest. Warum allein die globalisierte Marktwirtschaft den Wohlstand der Menschheit sichert, Eichborn, Frankfurt am Main.
Osterhammel, Jürgen und Niels P. Peterson, 2006, Geschichte der Globalisierung. Dimensionen, Prozesse, Epochen, Beck, München.
Padilla-Gálvez, Jesús, 2004, »Mediendemokratie vom ethischen Standpunkt«, Synthesis Philosophica, 37, str. 409–426.
Padilla-Gálvez, Jesús, 2005, »Parteien im Zeitalter der Mediendemokratie«, Mirko Wischke (ur.), 1. Jahresband des Deutschsprachigen Forschungszentrums für Philosophie, 1, Olomouc, str. 127–142.
Padilla-Gálvez, Jesús, 2006, »Demokratie und Terrorismus«, Synthesis Philosophica, 42, str. 359–372.
Stiglitz, Joseph E., 2002, Die Schatten der Globalisierung, Siedler, Berlin.

* Referat na međunarodnoj konferenciji »Filozofija i globalizacija«, u organizaciji Hrvatskog filozofskog društva (Cres, 21–24. septembar 2008).
1 Pojam »lEgov«, uopšteno gledano, nema specifičnu upotrebu. S jedne strane se, između ostalog, koristi u smislu reči i govora, kao i njihovog sadržaja, i duhovne sposobnosti koju oni generišu, »uma«, kao i jednog opštijeg principa. Mi ovde »racionalno« poimamo u tom drugom smislu.
2 Aristotel, De generatione et corruptione, 314a, str. 1–6.
3 Goethe, 1998; str. 242–490.
4 Upor. Chomsky, 2000, i Stiglitz, 2002.
5 U zagovornike želim da ubrojim sledeće: Beck, 1999; Bhagwati, 2004; Gresch/Bartz, 2007; Norberg, 2003; Osterhammel/Peterson, 2006.
6 Pozicije koje se kritički odnose prema globalizaciji zastupaju na primer Altvater/Mahnkopf, 2002; Dellwing, 2008. Radikalnija grupa formirala se oko protivnika globalizacije. Videti: Leggewie, 2003.
7 No, to ne znači ni da je reč o osobito dobrom prevodu, niti da će prevodilac dobiti odgovarajuće visok honorar.
8 Tu informaciju dobio sam iz pouzdanih izvora koji su mi i skrenuli pažnju na ovakvu praksu.
9 Nietzsche for Dummies je u 6. izdanju nemačkog prevoda objavljen pod sledećim naslovom: Rüdiger Schmidt, Cord Spreckelsen, Niče za početnike: Tako je govorio Zaratustra. Uvod u čitanje, dtv-Taschenbücher Wissenschaftliche Reihe; München, 2003.
10 Uporediti: Stiglitz, 2006, sa Bhagwati, 2004.
11 Kao kolonijalizam ovde označavam epohu koja je počela portugalskom i španskom ekspanzijom na Afriku i Ameriku početkom 15. veka i trajala sve do kraja Drugog svetskog rata 1945. Kolonijalizam je odnos vladavine među kolektivima, u kojem ključne odluke o životu kolonizovanih donosi kulturno različita manjina kolonijalnih gospodara vodeći računa o svojim interesima. U novom veku taj poduhvat prate i ekspanzionističke doktrine kolonijalnih gospodara koje pravdaju čitav poduhvat, ubeđene u višu vrednost vlastite kulture.
12 Pojam imperijalizam polazi od težnji jedne države da utiče na ostale zemlje ili narode. Time se njena moć zasniva na ekspanzionističkoj politici. Širenje se sprovodilo preko određenih naroda, nacija, ili preuzimanjem ekonomskih resursa.
13 U decenijama nakon toga javljaju se mnoga različita nastojanja da se očuva mir – od protekcionizma do ekstremnog slučaja autarkije. Svi su ti pokušaji propali – da li zbog unekoliko blagog protekcionizma zapadnih industrijskih nacija u periodu između dva rata, ili zbog izolacije nemačkog nacionalsocijalizma, fašističke Italije, nacionalno-katoličke Španije, i tako dalje, i socijalizma sovjetskog tipa, ili pak zbog autonomaških težnji latinoameričkih država nakon Drugog svetskog rata.
14 Videti: Levitt, 1983, str. 92.
15 Levitt, 1983, str. 95.
16 Zahtev za nerazlikovnošću potiče od G. V. Lajbnica, koji ju je odredio ontološki i logički. Ontološki, on tvrdi da priroda nikada neće iznedriti dva bivstvujuća od kojih bi jedno bilo savršeno kao ono drugo i gde ne bi bilo moguće naći razliku što počiva na nekom unutarnjem ustrojstvu: »Car il n’y a jamais dans la nature deux Etres, qui soyent parfaitement l’un comme l’autre, et ou il ne soit possible de trouver une difference interne, ou fondée sur une denomination intrinsique« (Leibniz, 1978, VI, 608). Potom to logički opisuje na sledeći način: »Eadem sunt quorum unum in alterius locum substitui potest, salva veritae« (Leibniz, 1978, VII, 219), što će reći da su identični oni termini kod kojih se jedan može upotrebiti za drugi, a da pri tom sačuva istinitosnu vrednost. Ova debata je, kao što je poznato, u sprezi sa obema njihovim implikacijama, kada se tvrdi: ono što je nerazlikovno, identično je, a ono što je identično, ne može se razlikovati. U tom formalnom polju se pretpostavlja da su refleksivnost i supstitutivnost sličnog karaktera i da se njegov dokaz može izvesti pomoću ekvivalentnosti. Tu leži formalno pogrešan zaključak svih teorijskih pozicija o globalizaciji: ukoliko posredstvom ekvivalentnih struktura pokušamo da redukujemo heterogenost, izlažemo se opasnosti da delamo protiv racionalnog i poništimo ekonomske, društvene, političke i kulturne razlike.
17 Padilla-Gálvez, 2004, 409 ff.
18 Globalizacija takoreći zaoštrava Benjaminovu (Benjamin) izreku o umetnosti u doba njene tehničke reproduktivnosti: original treba uništiti ili čuvati u nekoj privatnoj galeriji da bi se kopija mogla neograničeno unovčavati na tržištu. Najbolja metafora za to jeste muzej Geti (Getty), čije je rukovodstvo spremno da grčke i rimske statue ilegalno nabavi iz Italije, ne bi li ih prodalo na kalifornijskom tržištu. U ovom kontekstu taj muzej ne preza ni od spora sa državom Italijom. Drugi drastičan primer desio se u Španiji, kada se ušlo u spor sa Floridom, jer je jedno američko berzansko preduzeće po imenu »Odisej« ilegalno vadilo iskopine jedne španske galije potonule na španskoj obali. Kada su španske snage potom zbog neovlašćenog uplovljavanja u španske vode zaplenile brod sa sve iskopinama, protiv države Španije pokrenuta je tužba zbog zaplene privatnog poseda.
19 Tematika zaštite životne sredine analizira se isključivo sa stanovišta potrošnje resursa (input) i opterećenja okoline (output). Tu preovlađuje tipično konzumentsko-kapitalistički mentalitet. Relativna potrošnja industrijskih zemalja značajno premašuje tu potrošnju zemalja u razvoju. Svega 20% ukupne populacije na planeti (industrijske zemlje) polaže pravo na 80% potrošnje resursa. U zamahu procesa industrijalizacije zemalja u razvoju ipak raste i njihova relativna potrošnja energije. Što se tiče opterećenja životne sredine, postavlja se krucijalno pitanje – ko proizvodi koji udeo štete po životnu sredinu i ko je najsnažnije pogođen posledicama te i takve proizvodnje. I kada je reč o prouzrokovanju štete po okolinu, brojna ispitivanje i dalje govore u prilog navedenog pravila 80:20.
20 Druga oznaka glasi mondijalizacija (prema pojmu kojem se daje prednost u francuskom jeziku).
21 Taj proces se još označava i kao denacionalizacija da bi se opisao gubitak moći i značaja nacionalne države u zamahu globalizacije.
22 Jaspers, 1932, str. 67.
23 Padilla-Gálvez, 2005, 127 ff.
24 Dahrendorf, 2000, str. 1057–1068.
25 Otkako je na snagu stupio Emergency Economic Stabilization Act of 2008 (H. R. 1424), liberalna ekonomska politika, u kojoj leže pretpostavke globalizacije, zapala je u krizu. Tržištu koje se razvija neograničeno i s one strane legalnih smernica preti opasnost da upadne u špekulantsku igru moći, a ona je u stanju da uzdrma sistem.
26 Uporediti državnu intervenciju na tržištu kakva se nedavno odigrala u SAD. Videti: Emergency Economic Stabilization Act of 2008 (H. R. 1424), Title I – troubled Assets Relief Program, SEC. 101. Purchases of Troubled Assets.