Povodom 220. godišnjice rođenja Dimitrija Davidovića

Maslinova grančica na Davidovićevom grbu Srbije

U vitrinima Muzeja Drugog srpskog ustanka u Takovu nalazi se crtež rekonstrukcije grba kneževine Srbije prema opisu u Sretenjskom ustavu, rad A. Vasiljeva. Grb Srbije u ovoj verziji potpuno je nepoznat široj javnosti i fotografija ove muzejske rekonstrukcije nije našla svoje mesto za objavljivanje u knjigama i publikacijama posvećenim Sretenjskom ustavu i Dimitriju Davidoviću. Ono što karakteriše ovaj grb jeste venac od maslinovog lista.
Maslinova grana je sastavni deo grba Srbije na trobojnoj osnovi (crveno-belo-plavoj), kako ga je zamislio i definisao Dimitrije Davidović u Sretenjskom ustavu.
Član treći glasi: Boja (zastava) narodna srbska jest otvoreno-crvena, bjela i čelikasto-ugasita, a član četvrti: Grb narodni srbski predstavlja krst na crvenom polju, a među krakovima krsta po jedno ognjilo okrenuto k krstu... opasan vjencem od rastovoga i maslinoga lista...
Simbolika masline, maslinove grane, stara je koliko i evropska civilizacija. Jedna od njenih primena je u heraldici, a u osnovi maslina je simbol mira, plodnosti, snage, pobede, pravičnosti, zdravlja, mudrosti, blagosti i ponovnog rađanja.
U religijskom značenju blagoslovljeno stablo masline poistovećuje se s Avramom i njegovim gostoprimstvom koje će se održati sve do dana uskrsnuća, pa je zato maslina simbol i raja izabranih. Univerzalni smisao poruke maslinove grančice u golubovom kljunu poruka je, dakle, mira i razvoja u slobodi.
Jezik simbola ima stvarni značaj ako se njime iskreno i istinito kratkom vizuelnom porukom forme objašnjava i suština, sadržaj poruke. Osim ostalih obeležja na Davidovićevom grbu, hrastove grane i ocila na štitu sa belim krstom, poruka maslinove grane može se protumačiti samo kao poruka kojom jedan mali narod okružen dvema najvećim imperijama toga doba, na početku procesa sticanja državne nezavisnosti želi da se na taj način zaštiti i opredeli za miran razvoj, oslobađanje od ropstva sopstvene zaostalosti. Takođe, odabirom boja na zastavi i njihovim rasporedom, Davidović se ugledao na francusku trobojku koja je u tim vremenima bila simbol slobode i jednakosti građana pred zakonima, nasuprot samovolji i nasilju u apsolutističkim monarhijama.
Vladajuća ideja toga doba, na početku nove epohe liberalnog kapitalizma, bio je romantizam, a nacionalna ideja je podrazumevala oslobađanje naroda od svih oblika ropstva i osposobljavanje za nove načine proizvodnje. Na ovakav način shvaćena prosvetiteljska nacionalna ideja Davidovića može se definisati kao plan emancipacije naroda i države. Emancipacija, ili oslobođenje, u ovom smislu se ne odnosi na teritorijalno oslobođenje, oslobođenje od okova spoljne, okupatorske uprave, nego na unutrašnje oslobođenje, od okova zaostalosti naroda i države u svakom pogledu.
Davidović jeste za sebe govorio »Sav Srbin« i prilikom proglašenja Hatišerifa 1830. godine prvi je skinuo fes sa glave. Ali, to se ne sme tumačiti i zloupotrebljavati u kontekstu današnjeg nacionalizma, ili nacionalizma XX veka kada su zbog fesova (i drugih kapa) skidane glave. Davidovićev nacionalizam mogao bi se simbolično uporediti sa činom Kemala Ataturka, »oca nacije« koji je takođe, više decenija posle Davidovića, ali s istim motivima, zabranio nošenje nacionalnog simbola, fesa, na početku svog emancipatorskog programa u Turskoj.
Nažalost, Dimitrije Davidović kao i mnogi drugi velikani iz nacionalne istorije, pogodan je materijal za propagandne zloupotrebe u funkciji današnjeg nacionalizma mržnje, pa je upravo zbog toga potrebno novo tumačenje njegove ličnosti i njegovog dela.
Kakva je to Srbija bila u vreme kada je Davidović maslinovu granu odredio za simbol buduće države? Gde je Davidović pokušao da sprovede najslobodnije ideje svoga vremena?
Opšta su mesta koja ne treba posebno obrazlagati, ali ih uvek treba isticati, o stanju društva u Srbiji posle Drugog ustanka, o kneževini posle Hatišerifa 1830. i 1833. godine, do usvajanja Sretenjskog ustava 1835. godine.
Provincija na severu Otomanskog carstva bila je područje zaostalo privredno i kulturno. Jedina proizvodnja bila je poljoprivredna, i to sa ekstenzivnim ratarstvom i jedinim većim prihodom od stočarstva i seče šuma. Gradovi su bili praktično varošice, s elementarnim zanatima, a zahvaljujući pogodnom graničnom položaju jedina privredna delatnost koja je omogućavala veće zarade bila je trgovina, i to na dunavskom plovnom putu. Broj pismenih ljudi najbolje ilustruje podatak da je među nekoliko stotina pretplatnika na Novine serbske koje je Davidović izdavao u Beču od 1813. u Srbiji bilo pet pretplatnika, a da je i sam Knez Miloš bio nepismen.
Drugi uslov slobode, osim obrazovanja, u narodu predstavlja postojanje i primena zakona.
Razlike u opredeljenjima među Srbima, kojim putem krenuti od početka obnove državnosti, započele su od samog osnivanja Praviteljstvujuščeg sovjeta, i traju i do dana današnjih. Boža Grujović je sastavio besedu koja neće doživeti da bude pročitana, ali time nije izgubila svoj istorijski značaj.
Gdi je dobra konstitucija – piše između ostalog Grujović – to jest gdi je dobro ustanovlenije zakona i gdi je dobro uređena vlast pod zakonom, tu je sloboda... – a gdi jedan ili više po svojoj volji zapovedaju, zakon ne slušaju, no ono što hoće čine... tu nema slobode, nema sigurnosti, nema dobra... Jednom rečju, gdi nema slobode, tu nema života.
Rano preminulog Božu Grujovića zamenio je Somborac Jovan Savić koji je, došavši u Srbiju, nazvao sebe Ivan Jugović. I on je pokušao da nastavi ovu prosvetiteljsku i zakonodavnu ideju ali je morao da se pred Karađorđevim starešinama povuče pod sumnjama i optužbama da je »nemačkar«, austrofil. Austrofobija među neobrazovanim srpskim knezovima potpirivana geostrateškim interesima Ruske carevine bila je od samog početka otpor civilizacijskim i kulturnim promenama, otpor koji je obeležio polarizaciju u srbijanskim političkim idejama tokom protekla dva veka, do današnjih dana.
O tome kako su se uređivali odnosi u novoj državi svedoči pre svega čuveno pismo Vuka Karadžića Milošu Obrenoviću pisano u Zemunu 1832. godine. Treba ponovo čitati i veoma koristan prilog Danice Milić pod naslovom »Ekonomske odredbe u Sretenjskom ustavu iz 1835. godine« sa naučnog skupa održanog 1985. godine, objavljenog u zborniku Stvaralaštvo Dimitrija Davidovića iz kojeg za ovu priliku izdvajam samo sledeći citat:
Tako reći, počinjalo se iz početka, bez mnogo znanja, često sa velikim ambicijama, u uslovima krajnje zaostalosti pa i bede. Često je ulogu regulatora pri uvođenju i sprovođenju nekih mera igrala sila, a rađanje tog novog društva bilo je bremenito raznim oblicima nasilja, grabeži, zloupotreba, pljačke. U ovakvim uslovima su se mere ekonomskog i vanekonomskog sticanja imetka preplitale, i teško je reći za bilo koga iz toga doba ko je pripadao klasi viđenih, bogatijih i značajnijih ličnosti da je njegovo bogatstvo stečeno samo zahvaljujući njegovoj umešnosti u trgovini, stočarstvu i drugim oblastima privređivanja.
Najviši stepen slobode želim da definišem u ovom skromnom prilogu, kao slobodu ZA, za razliku od slobode OD. Sloboda od okupacije, od ropstva, od neznanja, od bezakonja, samo su oblici oslobođenja u jednoj istoj ravni, slobode od nečega što onemogućava slobodu za nešto. Sloboda za jeste vertikalno, moralno opredeljenje, i način ovakve realizacije slobode (za šta) jeste za mene osnovni kriterijum za procenjivanje i istorijsko vrednovanje ljudi i događaja u prošlosti.
Čuvenoj izreci Historia magistra vitae est treba priključiti i tezu Istorija je zavodnica koja uništava živote i narode. Istorija, opaka zavodnica, priča o prošlosti bajke, legende i mitove koji pojedinca, a i čitave narode mogu tako za zavedu i opiju da oni lako dođu glave onima koji im poveruju, onima koji im se nađu na putu, a da na duži vremenski rok mogu unazaditi i upropastiti i čitave narode. Sigurno da ni Davidović nije bio imun od takvih čari Istorije zavodnice, pa u tome možda treba i tražiti razloge za toliki njegov entuzijazam, posvećenost i žrtvu. Pa ipak, objavljujući s namerom narodnog prosvećenja i međunarodnog priznanja Istoriju naroda srpskog prvi put na narodnom jeziku »Davidovićeva knjižica nije lišena trezvenosti«, kako je ocenjuje Radovan Samardžić. Ipak, činjenica da je Davidović bio novinar (»otac srpske štampe«) je prevladala. Objavljivanje velikog broja priloga o zbivanjima u 25 zemalja bilo je pre svega u funkciji iznošenja dostupnih informacija kako bi se domaća javnost upoznala sa svetom kojim je okružena, da bi se s njim upoređivala i da bi se tom svetu i priključila. Novine i novinari koji se bave raznim vidovima propagande, zasnovane na legendama i mitovima a prećutkuju istinu i činjenice hrane pogubnu Istoriju zavodnicu, a oni koji iznose činjenice pomažu nam da o prošlosti od Istorije učiteljice nešto naučimo, e da nam se istorija ne bi ponavljala u svom najgorem obliku.
U mnogim istraživanjima Davidovićevog stvaralaštva opisan je njegov doprinos ustavno-pravnoj izgradnji države, diplomatiji, prosveti, značaju novina koje je izdavao za ekonomiju, etnografiju, književnu periodiku, istoriju, lingvistiku, pozorišnu kritiku i likovnu kulturu. Sav taj doprinos može se posmatrati u jednoj ravni kao doprinos slobodi od zaostalosti.
Ono što Dimitriju Davidoviću, njegovom delu daje snagu životnosti i u današnjim, a i u

budućim vremenima, jeste upravo ova druga dimenzija – etička vertikala. Kada uporedimo šta je Davidović sve učinio, gde i u kakvim uslovima je to radio, sa načinom kako je to ostvarivao, videćemo da je njegovo delo i svojevrsna lična žrtva za ideju koja ga je vodila. Dimitrije Davidović je imao sve uslove da kao dete iz solidne građanske porodice s kraja XVIII veka završi studije medicine i da poput svog kolege Frušića bude lekar negde u Austrijskom carstvu, da bude deo društvene elite sa svim udobnostima koje takav poziv pruža. Iz te udobnosti mogao je

da piše patriotske ode, da u nacionalnom zanosu roni suze u kristalne čaše sa plemenitim vinima. Činjenica da je Davidović sudbinu svoju i svoje porodice podredio životu za emancipaciju Srbije, divlje severne turske provincije, da je udobne bečke kvartire zamenio sa slamnim kolibama sa zemljanim podom, za stalni strah od zlih ćudi Miloševih i spletaka koje su mu mogle lako doći glave na Miloševom »dvoru«, govori o zaista velikoj ličnoj žrtvi i posvećenosti.
Između povratka u Austriju i otvorenog suprotstavljanja Miloševoj tiraniji Davidović je odabrao najteži put. Davidović je u istoriji srpske politike verovatno i prvi primer ketmana, trpljenja i prerušavanja u najtežim političkim okolnostima, da bi se učinilo onoliko koliko je moguće, a u određenom istorijskom prelomnom trenutku i ono što je izuzetno značajno. Takav trenutak je za Dimitrija Davidovića bilo pisanje Sretenjskog ustava. U žaru stvaranja Ustava Davidović se toliko poneo da je izgubio meru i oprez, pa je ne samo sadržajem teksta Ustava, nego i njegovom promocijom u Novinama srbskim isprovocirao reakciju kneza i svoj pad.
Maslinova grana koju je Davidović postavio u grb Srbije simbolizuje tu drugu dimenziju i u njegovom delu, bez koje sve postignuto na prosvetiteljskom i političkom planu ne bi bilo ostvarivo. Nasuprot svom okruženju, samom Milošu i svim njegovim doglavnicima, koji su prvih dvadeset godina vlasti iskoristili nacionalno oslobođenje da se lično obogate, da uzimaju za sebe, u ime naroda, Davidović je u tim godinama najmanje mislio na sebe, nego je sve što je radio davao za druge. Žrtva i davanje za drugog jesu temelji hrišćanstva.
O karakteru Davidovićeve vere govori i jedan »Poziv k narodu srpskom« od Miloša Obrenovića, ali Davidovićevom rukom napisan, objavljen u Novinama srbskim 17. marta 1834. godine.
Posle konstatacije da je »Rešiteljna bitka na Kosovom polju učinila početak bedama i stradanjima našim« i opisa tog stradanja, sledi za današnje poglede neobičan zaključak: »Pravedni Bog valjda je pustio bio na nas zasluženu kaznu za grehe i prestupljenja naša. Mi od celog sveta bijasmo ostavljeni«. Davidoviću za društveni slom nisu krivi moćni neprijatelji, domaći izdajnici (Brankovići), papa i Vatikan, nego u duhu hrišćanstva priznaje »zasluženu kaznu za grehe i prestupljenja naša«. I dalje: »No, gde je ljudska pomoć najdalja, onde Božija biva najbliža...« posle zaslužene kazne, i pretrpljenog stradanja, »zablistao je zrak spasenja i izbavljenja«... i »mi sopstvenim i samostalnim narodom postasmo narodom, koji će s drugim prosvećenim Evropejskim narodima malo po malo u red dolaziti«. Sličnog priznanja greha i prestupljenja i pokajanja povodom svih stradanja svog naroda, zla nanetog susednim narodima u XX veku, čitajući poslanice SPC, i božićne i uskršnje, još uvek nema.
U daljem tekstu, koji zaslužuje posebnu analizu, pisac teksta u ime Miloševo poziva na makar najskromniji prilog, milost koja bi se uputila u Jerusalim, na grob Hristov, u zahvalnost bogu za oslobođenje, a ne hajdučkom junaštvu, ili patriotizmu, jer kaže: »Ko bi nerazuman bio da ovu našu preveliku i brzo rastuću sreću, nama, našoj hrabrosti i našoj mudrosti pripiše«. Za pisca teksta božjim »blagoslovom mi ćemo ne samo slogu i ljubov među nama utvrditi, i time današnji mir i tišinu u zemlji našoj održati, no Njegova će nevidima i nepostižima pomoć, otečestvo naše i u srećnije dane dovesti...« Ovako shvaćena religioznost i hrišćanska vera suprotstavljaju se obožavanju nacije, njenoj »snazi« i »zaslugama«, a Isus Hrist bog je taj kome se svi narodi priklanjaju. Bog nije nacionalni sabrat koji omogućava, brani naše nacionalne pothvate. Nacionalni svetitelji ne mogu biti iznad Hrista i ne mogu imati veće hramove i veću slavu od onih njemu posvećih. Bog nagrađuje i kažnjava, po zaslugama, dopalo se to nacionalnim prohtevima ili ne.
To jeste mondijalistička dimenzija hrišćanske vere koja je u današnje vreme potisnuta nacionalističkim karakterom i političkom zloupotrebom. Nacionalistička gordost i mržnja suprotstavljene su internacionalizmu saradnje, tolerancije, razumevanja.
O Dimitriju Davidoviću se najčešće govori i kao o prvom Evropljaninu u tek oslobođenoj

Srbiji. Koliko god je zahvaljujući toj činjenici Davidović mogao da ostvaruje doprinos u svojoj misiji, toliko mu je ona predstavljala i otežavajuću okolnost u primitivnom i surovom okruženju. Davidović nije mogao da bude prihvaćen u sredini koja i dan-danas, posle dva veka, ima strah od stranaca, od Evrope. Davidovićevo evropejstvo nije se ogledalo samo u formalnim pokazateljima – odevanja, navika (stavljanja mleka u kafu!), koji su izazivali podozrenje okoline. Davidovićevo evropejstvo je pre svega u težnji ka prosvetiteljstvu, zakonitosti u državi i moralnosti. I tadašnji i današnji skorojevići su Evropu doživljavali i njoj težili na formalan način: materijalnim bogatstvom. Danas, posle dva veka, pod evropskim načinom života se podrazumevaju brojne prodavnice modne konfekcije i parfimerija (na mestu nekadašnjih knjižara), skupi automobili, glamur i neumereno bezbrižno i bezrazložno veselje na raznim feštama za široke narodne mase. Obrazovanje naroda, uspostava i poštovanje zakona i

maslinova grana hrišćanske moralne vertikale, kao temeljne vrednosti evropske civilizacije, još uvek su, izgleda, u zemlji Srbiji na margini nacionalnih interesa.
Aktuelnost Davidovićevog dela i posebnost njegovog slučaja ogleda se upravo u našem današnjem odnosu prema njemu. Činjenica je da je Davidović kao istorijska ličnost marginalizovan i zaboravljen. O tome svedoči stanje u kojem se danas, 2009. godine, nalazi kuća iz druge polovine XVIII veka u kojoj se rodio i koja bi u svakoj drugoj zemlji bila tretirana kao spomenik nulte kategorije. O tome svedoči zapušten grob na Starom groblju u Smederevu okružen kontejnerima za smeće, o tome svedoče izbledela i nečitka slova na postamentu spomenika u centru Smedereva. O tome svedoči činjenica da je ceo državni i politički vrh Srbije 15. februara 2009. godine na dan državnosti, Sretenje, bio u Jaruzi Marićevića, gde je Karađorđe pozvao na bunu protiv janičara koji su se odmetnuli od sultana, i protiv kojih je sultan upravo Srbe naoružavao i okupljao, a da se na Davidovićevom grobu, niti pored njegovog spomenika u rodnom Zemunu tog dana ne nađe niko. Ni tada, ni prethodnih godina prilikom datuma rođenja ili smrti, u oktobru i u aprilu.
Davidović ni posle dva veka naše istorije nije prevagnuo nad lokalnim moćnicima koji vladaju mimo zakona, koji, kao u Miloševo doba, nekažnjeno pljačkaju narodnu imovinu bez trunke savesti, proklamujući, i državnim simbolom dvoglavog orla, grabežljivost, silu i moć, nasuprot simbolu mira, plodnosti, snage, pobede, pravičnosti, zdravlja, mudrosti, blagosti – vencu od maslinovog lista sa grba Srbije kako ga je zamislio Dimitrije Davidović 1835. godine.

	Dragan Stojković