Analiza ove faze pokazuje izvore i uzroke zbog kojih u poslednje dve decenije traje proces pogrešnog razvoja Srbije i zašto je lokalna kriza, povezana sa globalnom ekonomskom i finansijskom krizom, formirala tešku i opasnu krizu. Ona donosi Srbiji opštu recesiju čiji je konačni ishod neizvestan. U recesiji stopa privrednog rasta opada, javljaju se funkcionalni poremećaji u ukupnom procesu društvene reprodukcije, nastaje opšta nelikvidnost, cela privreda je u teškoćama, raste nezaposlenost, javljaju se socijalne tenzije, a posledica je povećana društvena nestabilnost. Kod nepovoljnog razvoja krize mogući su i katastrofalni ishodi, kako je to označeno kritičnom tačkom A na šemi. Delimično uspešna sanacija krize vodi do faze koja pokazuje kratkotrajni oporavak (kritična tačka B na šemi), ali je i dalje ugrožen razvoj države.** Preko njih se mogu utvrditi kapaciteti srpske politike, njene ekonomije, privrede i finansija za strukturne promene kojima se jedino može uspešno sanirati kriza. Izložena analiza ukazuje na najvažnije činioce koji su odveli Srbiju na put pogrešnog razvoja i izazvali katastrofalne posledice.
Kriza u Srbiji nije uslovljena samo ekonomskim faktorima. Osnovna karakteristika pogrešnog upravljanja Srbijom je nedostatak političke volje ljudi na vlasti da izvrše radikalno strukturno i institucionalno tranziciono transformisanje države i njeno prilagođavanje zahtevima koje su postavile institucije EU; na ovom planu Srbija je danas najzaostalija država u Evropi. Nove vlasti ne ispoljavaju želju a ni znanje da izvrše potrebne reforme i to je najveći državi problem. Postojanje političke volje ljudi na vlasti kao elite sposobne da mobiliše narod predstavlja polaznu premisu za sve promene; pre svega, ona je obavezan uslov za saniranje krize.
Tokom ratnih i poratnih godina, uz velike troškove rata, hiperinflaciju, ekonomske i političke sankcije UN, bombardovanje snaga NATO-a, došlo je do naglog urušavanja političkog, ekonomskog i privrednog sistema Srbije, uz drastično smanjenje BDP-a i za 50%. To je dovelo do opšteg osiromašenja Srbije i njenih građana, ali i do naglog bogaćenja ratnih profitera i ljudi iz redova vlasti. Oni su formirali posebnu klasu novih privrednika – ratnih bogataša koji uspevaju da novac konvertuju u vlast. Prema podacima Poreske uprave, danas u Srbiji živi 16.500 milionera koji podležu oporezivanju jer im godišnji dohodak premašuje iznos od 1,64 miliona dinara. Da je osnovica za oporezivanje bila milion dinara, broj milionera bio bi bar dvostruko veći. Pojedini bogataši prijavljuju godišnji prihod i do 300 miliona dinara, a za kompaniju »Delta« se tvrdi da je u 2008. godini imala prihod od 2 milijarde evra. U ovom periodu stvorena je i posebna klasa sastavljena od političara partokrata koji zastupaju pojedine partije i na javnoj sceni žučno ispoljavaju »brigu za narod«. Oni se već dve decenije vrte oko vlasti ili su članovi opozicionih stranaka. Svi žive u luksuznim stanovima, voze skupe automobile, imaju enormno velika novčana primanja i debele bankovne račune, a glavni krivci su za sve nastale štete i sunovrat Srbije.
U ovom periodu ekonomski i politički je uništena srednja klasa, a ona je u svim državama sveta glavni »motor« strukturnih, ekonomskih i političkih promena. Relativno bogata i politički aktivna srednja klasa je nosilac tražnje i štednje, ona uvek insistira na racionalnosti i korišćenju znanja, ona ne dopušta političke manipulacije sa narodom, sprečava kriminalizaciju društva, insistira na pravnoj i političkoj stabilnosti države i presudno utiče na politiku vlasti. Svojim destruktivnim dejstvima srpske vlasti, uz pomoć kriminalaca, uništile su srednju klasu, čime su se oslobodile njene kontrole i svakog njenog usmeravajućeg uticaja. Oslobođena svake kontrole stara vlast je u redovima tajne policije organizovala posebne grupe koje su imale zadatak da kroz spregu sa kriminalcima izvrše opštu pljačku državne imovine, uz jednovremeno brutalno razračunavanje sa političkim protivnicima. Tokom desetogodišnje vladavine, do oktobarskog prevrata, klasa udruženih pljačkaša enormno se obogatila, osvojila sve državne institucije i sva javna glasila. U procesu bogaćenja koristili su institucionalne, inflatorne i ratno-profiterske rente jer su bili bez ikakve kontrole. Oni su zakone prilagođavali svojim potrebama i tako obezbedili da njihova kriminalna dela dobiju legalnu formu.
Nakon oktobarskih promena 2000. godine nove vlasti nisu se obračunale sa kriminogenim strukturama i sa bivšim vlastima koje su ih formirale i nisu im oduzele ovako stečenu imovinu. One su u ime »demokratskih principa« prihvatile da sarađuju s njima i uključile su se u izgrađeni sistem kriminala i korupcije. Dobar deo političara nove vlasti sarađuje s ovom klasom jer ona finansira njihove partije i predizborne kampanje. Klasa ratnih bogataša i nova partokratska klasa zajednički organizuju monopolski rad u trgovini i sivoj ekonomiji tako da svi neometano ostvaruju velike profite. Danas je u Srbiji roba široke potrošnje najskuplja u Evropi zbog monopola ratnih bogataša. Skoro svi

bogataši ulagali su novac samo u visokoprofitabilne lance robih kuća i druge aktivnosti koje ne stvaraju novu vrednost ostavljajući niskoakumulativnu zaostalu privredu da potpuno propadne. Organizacijom moćnih korupcijskih sistema oni su za male pare pokupovali najatraktivnije lokacije u velikim gradovima Srbije, posebno u Beogradu i u njima grade svoje stambene četvrti i sisteme robnih kuća (Luka Beograd, Kompleks »Ušće«, kompleks »Auto komanda«, stambeni blok na Novom Beogradu itd.). Jedan deo ratnih bogataša preuzeo je najvrednije delove ratom neoštećene privrede, s tim što je i rad ovih preduzeća monopolizovan.
Radnička klasa teško je osiromašila, ljudi su ostali bez posla i mentalno su okrenuti preživljavanju. Njima se pridružuje brojna klasa penzionera od 1,5 miliona koji jedva opstaju preko »narodnih kuhinja«. Oni su predmet stalne manipulacije partokratskih klasa i ratnih bogataša. Bez ozbiljnog razračunavanja države (neke nove vlasti) sa predstavnicima ovih parazitskih i kriminalizovanih klasa nema mogućnosti da se kriza razreši i obezbedi progres.
Važeći sistemi vrednosti izgrađeni su tokom socijalističkog samoupravljanja, a dograđivani su tokom rata putem pauperizacije i mitomanskog vraćanja u prošlost celokupnog stanovništva. Uzor narodu postali su nemoralni ljudi na vlasti, ratnici i ratni bogataši jer su oni bili slika koja pokazuje da je moguć bogat život kroz pljačku bez znanja i rada. U borbi za goli život ljudi su posmatrali šta čine njihovi »velikani« i shvatili su da se u Srbiji najbolje prolazi preko prevare i korupcije, kroz nemoralna ponašanja i prihvatanje kriminogenih ili nezakonitih poslova. Život je pokazao da se tako najlakše dolazi do brze zarade. U novonastalom sistemu vrednosti znanje, moral i rad izgubili su svaku vrednost. U izgradnji novog sistema vrednosti pouke populističke i mitomanske istoriografije posebno su dobile na značaju. Ova istoriografija, potpomognuta idejama visoko kotiranih ljudi iz redova SANU i SPC, tvrdi da su Srbi »božanski narod« koji može da odnese pobedu u borbi sa najmoćnijim državama sveta i da njemu niko ništa ne može. Katastrofalni biološki, materijalni, finansijski, privredni i civilizacijski gubici nastali su forsiranjem ovakvog sistema vrednosti. Oni su pogodili, a i danas pogađaju, samo siromašan narod Srbije. Bez ozbiljnijih promena u sistemima vrednosti nema uspešnog izlaska Srbije iz krize i napretka.
Forsiranjem nacionalističke doktrine, koja je u prvi plan stavila borbu za teritorije (svi Srbi u jednoj državi), usmerila je celokupnu srpsku javnost ka preteranoj potrošnji za ratne potrebe, tvrdeći da se, navodno, ovi nemerljivo važni društveni ciljevi mogu uspešno realizovati. Ovakva usmerenja demantovala je dvadesetogodišnja praksa, s tim što je cena ovakve politike neizmerna. Forsiranjem ovakvih političkih doktrina izdvojena su pitanja vezana za Kosovo, za teritorije koje su srpski ideolozi definisali kao svojinu Srbije, a vezuju se za teritorije u okviru BIH, Hrvatske, uključiv i Crnu Goru. Po njima, »sveti cilj svakog Srbina« mora da bude priključenje ovih teritorija matici Srbiji. Ovakva doktrina formirala je korpus dominantno važnih nacionalnih vrednosti, uz tvrđenje da nema te cene koju srpski narod za njih neće da plati. Jednovremeno, glavni javni mediji zatvoreni su za izlaganje drugih racionalnih inicijativa koje razmatraju brojne druge egzistencijalno važne društvene ciljeve, koje su mogle da spreče nastajanje teške ekonomske krize.
Na javnoj sceni nije postojala mogućnost realizacije javnog dijaloga o korisnim društvenim ciljevima kojima Srbija treba da teži kako bi mogla da za njih formira svoju strategiju razvoja. Sve najvažnije odluke za život društva donosili su političari u uskom krugu upravljački neobrazovanih vlastodržaca koji su svi od reda pohlepni na novac i vlast, što je donelo Srbiji katastrofalne posledice. Za 20 godina nije ostvaren BDP iz 1988. godine, šteta na izgubljenoj novostvorenoj vrednosti i devastaciji postojećeg blaga Srbije ceni se na više stotina milijardi evra, a nastala kriza ubrzano usmerava Srbiju ka novom regresu. Devastirana privreda izavala je veliku nezaposlenost radno sposobnog stanovništva (od 25 do 30%), što utiče na naglo pogoršanje socijalnog položaja najbrojnije klase ugroženih građana. Promena ideološke matrice za definisanje nacionalnih ciljeva Srbije presudna je za uspešan izlazak iz krize i ona se nikako ne može zameniti parcijalnim »uštedama« preko redukcija u fiskalnoj politici, koje su u krizi nužne, ali su nedovoljne.
Država nije vodila računa o tehnološkim i ekonomskim performansama privrede u državnom i društvenom vlasništvu. Nijedna vlast nije obraćala pažnju na činjenicu da srpska privreda tehnološki zaostaje za dve do tri decenije u odnosu na privredu razvijenih država sveta; zbog toga su njeni proizvodi nekvalitetni, skupi i nekonkurentni. Učešće srpske privrede na svetskom tržištu je neminovnost jer to je osnovni zahtev tranzicije. Totalno uništena privreda u procesu privatizacije je danas glavni generator krize jer jedino ona stvara novu vrednost od koje žive svi građani Srbije. Tehnologija i tržište postali su osnovne determinante razvoja u svim privredama sveta i na njenim osnovama grade se strategije njihovog razvoja. Umesto ovakvih usmerenja, u Srbiji je nastupio period dvadesetogodišnjeg uništavanja privrede, a nauka i tehnika su isključene iz ovih poslova. Od vlasti koja je učinila ova zlodela ne treba očekivati da državu uspešno izvuče iz krize jer bi ona morala prvo sebe da razvlasti i kazni.
Raspoložive finansije države određuju mogućnost revitalizacije i restrukturacije privrede, posebno kada se udruže sa inostranim kapitalom. One omogućavaju razvoj važnih privrednih grana za državu, vrše stimulisanje izvoza, obezbeđuju ravnomeran regionalni razvoj, omogućavaju servisiranje državnih dugova i javnu potrošnju. Srbija kao jako siromašno društvo ostvaruje ukupan BDP u iznosu od cca 30–32 milijarde evra, a planira da utroši na javnu potrošnju oko 14 milijardi evra. Realne procene pokazuju da će u uslovima opšte recesije ona moći da prikupi oko 12 milijardi evra preko poreza i drugih zahvata; ostaje problem kako obezbediti nedostajuće dve milijarde evra i na tome se završava celokupna antikrizna aktivnost države. Smanjivanje javne potrošnje je politički nepopularna mera, a ona je nužna kako bi se izbegao finansijski i privredni bankrot države. Isto tako, Srbiji nedostaje još oko dve milijarde evra za ubrzanje investicionih aktivnosti i oživljavanje izvozne proizvodnje. Kriza ima i pozitivno dejstvo jer pokazuje da se moraju menjati navike i ne može se neprekidno trošiti nezarađeno. Vlasti nisu spremne na radikalne strukturne promene i u tom cilju okreću se prodaji državne imovine i uzimanju novih kredita, čime se zadužuju generacije koje dolaze. Svetska finansijska kriza dovešće do obustave investiranja u rizične regione sveta, a Srbija predstavlja baš takvu oblast. Ona investitorima donosi veliki ekonomski i politički rizik i te se prepreke moraju ukloniti.
Nerealno potcenjeni kurs evra omogućio je novostvorenim bogatašima uzimanje inostranih kredita za prividno komercijalno isplative poslovne aktivnosti na srpskom tržištu u kojem su radili bez konkurencije verujući da će takve okolnosti moći večito da traju. Kriza je prinudno donela promenu kursa evra povećavajući njegovu vrednost za 25%; to je za posledicu imalo nerentabilnost njihovog poslovanja jer se njihovi dugovi i repromaterijal plaćaju u evrima. Većina ovih preduzeća je danas nelikvidna i nalazi se pred stečajem. Mala i srednja preduzeća duguju stranim bankama 15 milijardi evra bez mogućnosti da saniraju svoje dugove bez reprograma.
Nekontrolisanom politikom liberalizacije omogućen je enormno veliki uvoz jeftinih potrošnih dobara kojima se snabdevaju trgovinski lanci monopolista (njihovu nisku cenu odredila je precenjena vrednost dinara), s tim što je ovakvom politikom urušena domaća poljoprivreda i proizvodnja robe široke potrošnje. Ovakva politika dovela je do velikog poremećaja u platno bilansnim odnosima Srbije. U 2008. godini uvoz je iznosio 16 milijardi evra, a izvoz osam milijardi evra.Nastali finansijski defekti ne mogu se sanirati bez velikih inostranih kredita i bez korišćenja novca od privatizacije, a to su sve nezarađena sredstva. U vreme razvoja lokalne i globalne krize i ovi izvori su presušili. Danas je kriza usmerila Srbiju prema MMF-u, kako bi vlast novim kreditima omogućila nastavak politike čuvanja precenjene vrednosti dinara. Za održavanje nerealnog kursa dinara troši se godišnje oko dve milijarde evra, a pozajmica od tri milijarde evra trajaće nešto duže od godinu dana. Niko se ne pita ko će, kako će i kada će moći da vraća ova sredstva i šta treba činiti kada se ona potroše.
Za dvadeset godina vladavine bivših i novih vlasti institucije Srbije nisu uspele da uključe privredu Srbije u sistem međunarodnog poslovanja, da u uvedu demokratske principe državnog upravljanja i vladavinu prava. Sve do danas one koriste brojne zakone i propise iz autarhičnog perioda privređivanja prethodnih Jugoslavija. Ovi arhaični zakoni predviđaju procedure koje zahtevaju povećanje administracije, a ne povećanje efektivnosti institucija. Samo upravljački deo državnih institucija zapošljava 28.000 ljudi, a nekad je država radila sa 7.000. Eksperti cene da je za malu državu kakva je Srbija dovoljno 120 poslanika, a ne 250. Da bi zadovoljili zahteve svih koalicionih partija vlada ima 25 ministarstva, a dovoljno je 12. U uslovima vladanja opšteg kriminala i korupcije ovako hipertrofirani pravno-institucionalni poredak ne obezbeđuje poslovnu sigurnost stranim investitorima. To stvara nesigurnost ulaganja jer je u Srbiji za ostvarenje poslovnog uspeha nužna koruptivna saradnja sa ljudima iz redova vlasti i kriminala. Od 51 zakona koje je trebalo doneti u 2009. godini da bi se dobio status kandidata EU, skupština je donela samo 10. Svađe, primitivne kletve i druga neprimerena ponašanja poslanika svakodnevna su pojava. Oni su bruka za celu Srbiju, a traže da se njihova necivilizovana ponašanja televizijski prenose.
Vlada se upravlja uglavnom po nalozima jednog čoveka – predsednika Srbije. On usmerava državu ka nacionalnim ciljevima definisanim u 19. veku, bez ikakvog razumevanja ekonomskih događanja u uslovima krize. Državne institucije su vlasništvo političkih oligarhija i one uglavnom služe za regulaciju privatnih interesa njihovog partijskog članstva i popunjavanje kase njihovih partija. Najvažniji ljudi u institucijama vlasti, kao i brojni članovi SANU i SPC, podržavaju široko rasprostranjenu »antihašku priču« i zato država ne pokazuje spremnost da ispuni svoje međunarodne obaveze.
U državi Srbiji vlast niko ne kontroliše; kontrolni organi su u velikoj meri izvan funkcije jer se stalno onemogućava njihov rad. U veoma nepovoljnim uslovima rade: državna revizorska služba, služba zaštite građana, služba poverenika za informacije, antimonopolska komisijai komisija za ocenu sukoba interesa. Izveštaji međunarodnih organizacija svrstavaju srpske institucije u red najzaostalijih u svetu upoređujući ih sa neuređenim državama Afrike i Azije. Ovakva situacija odvraća strane investitore da posluju sa privredom Srbije, jer su u ovakvim okolnostima njihova imovina i njihovo poslovanje potpuno nebezbedni.
Srbija nije integrisana u postojeće političke, vojne ekonomske, tehnološke, naučne i finansijske sisteme (EU i NATO), a ima veoma nepovoljne odnose sa svim novonastalim državama bivše SFRJ. Nesumnjivo, međunarodna zajednica diktira primenu određenih kriterijuma i standarda koji su osnova za sveopštu, a posebno tržišnu međunarodnu komunikaciju. Država koja je isključena iz ovih sistema i koja ne primenjuje ove standarde unapred je poslovno, razvojno i bezbednosno hendikepirana; opasnosti za nju posebno rastu u uslovima krize. Srpski političari insistiraju na izolaciji Srbije kroz princip »nesvrstanosti«, vraćajući točak istorije u daleka prošla vremena, što je lišeno svakog razumnog ponašanja.

Prva grupa mera odnosi se na hitne sanacione aktivnosti i one su isforsirane prinudnim delovanjem krize. Druga grupa mera odnosi se na započinjanje strateškog restrukturiranja države kako bi se uklonili najvažniji problemi koji onemogućavaju razvoj. Hitne sanacione mere su nužne jer njih nalaže pritisak dolazećih opasnosti i pritisak vremena.
U slučaju da hitne sanacione aktivnosti donesu pozitivne efekte kriza se uspešno razrešava i država postupno prelazi iz smera regresa ka smeru progresa. U ovoj situaciji dalja sudbina razvoja države vezana je za spremnost političara da preduzmu radikalne strukturne promene u organizaciji državne uprave. U ovoj fazi najvažnije je da vlasti stalno prate promene i aktivno upravljaju krizom.
U okviru hitnih sanacionih mera Vlada mora da predloži Skupštini Srbije skup aktivnosti kojima se ostvaruje štednja, stabilizira kurs dinara na realnom nivou, ali i mere kojima se čuvaju proizvodnja i zaposlenost. Ove mere moraju da se zasnivaju na proceni MMF-a čiji eksperti tvrde da će prilivi sredstava u budžet Srbije u ovoj godini biti manji od prvobitno planiranih. Budžetski deficit neće biti ispod tri odsto i Srbija će u 2009. morati da obezbedi značajna sredstva za pokriće tog deficita, ali i za i plaćanje rata dospelih kredita. U 2009. godini ne očekuju se veći prihodi od privatizacije i zato će Srbija morati da traži dodatna sredstva od Svetske banke i evropskih finansijskih institucija, ali i da uzme komercijalne kredite (traže se od Rusije i Kine). Najvažnije je da Vlada drži razvoj krize pod kontrolom, a ako se za to ukaže potreba da blagovremeno donese novi rebalans budžeta. Ona ne sme da dozvoli nagli pad aktivnosti privrede, porast nezaposlenosti, porast socijalnih tenzija i opšte nestabilnosti.
Definisanje nivoa i strukture javnih rashoda u uslovima krize mora da pođe od malog broja najvažnijih investicionih zahvata, kao što su Koridor 10 i unapređenje izvozne privrede, uz racionalizaciju troškova države na svim nivoima. Primarno je da se budžetom osigura zaštita svih siromašnih građana, pre svega nezaposlenih, penzionera, zaposlenih sa malim platama i izvrši zaštita dece i starih osoba. Problem je što od ukupnih budžetskih rashoda, koji iznose 748 milijardi dinara, samo 154 milijarde nisu plate, penzije i socijalna davanja. Ako se ušteda odnosi samo na ovaj deo, tada je veoma teško razumno planirati budžet. Ovakvom politikom biće ukinuti mnogi razvojni projekti u poljoprivredi, kulturi, nauci, što odlaže razvoj. Vlada razmatra više varijanti rebalansa novog budžeta Srbije bez konsultacije eksperata i sindikata, što je jako štetno i rizično.
Realizacija ove faze uslovljena je formiranjem strategije razvoja Srbije. Strategija podrazumeva postojanje određene vizije razvoja Srbije na srednji rok kojom se određuju strateški razvojni pravci države. Strategija mora da sagleda koji su to defekti koji ugrožavaju razvoj države (navedeni u delu koji obrađuje uzroke pogrešnog razvoja) i da ponudi rešenja za njihovo uklanjanje. Ona mora da predvidi mešanje države u privredno poslovanje (suprotno neoliberalnom konceptu), kako bi društvo jasno sagledalo koji su to osnovni pravci delovanja svih privrednih subjekata, a saglasno raspoloživim resursima države kako bi se preko njih osigurao razvoj. Strategija utvrđuje kako će se realizovati proizvodnja namenjena izvozu i domaćim potrebama, kako će se obavljati prometne funkcije, kakva je infrastruktura za to neophodna i kakva je u tome uloga države, a kakva privatnog sektora.
Državni sistem mora da se osposobi da ispravno i blagovremeno reaguje u dinamičkim uslovima promena koje donose okruženje i unutrašnji poremećaji i za takve uslove vlada mora da razradi neophodne strategije. Samo se tada osigurava državi trajni oporavak i nesmetani razvoj. Nesumnjivo, rešavanje problema krize mnogo je više od parcijalnih fiskalnih i monetarnih mera koje danas preduzima aktuelna vlast.

	Ivan Ahel

* Za analizu uzroka, izvora i posledica nastanka političke, ekonomske i finansijske krize Srbije i mogućnosti njenog uspešnog razrešenja korišćen je model Britta, izložen u knjizi dr Radoslava Senića Krizni menadžment. Britt posmatra proces razvoja krize preko tri faze i to: 1) fazu pogrešnog razvoja, 2) fazu razvoja krize i 3) fazu savladavanja krize. U šemi je prikazan ovaj model kako bi se jasnije protumačila nastala društvena kriza Srbije.
** Za ovu analizu korišćeni su uticajni faktori koji su dati u knjizi prof. Tomislava Popovića Osnovi tranzicije.