Srbija je od početka 2009.
godine ponovo u narastajućem talasu štrajkova
i protesta radnika i malih akcionara, koji su
nedvosmisleno izazvani pljačkom u privatizaciji,
zatvaranjem radnih mesta, propadanjem preduzeća.
Iz razloga koji su prouzrokovali baš srpsku, a
ne i svetsku ekonomsku krizu, bune se radnici
trsteničke »Prve petoletke«, gotovo svi domaći
proizvođači i remonteri vozova (»Šinvoz«, »Bratstvo«,
FVK, »Lokomotiva«), kragujevački kožarski radnici
štrajkuju glađu, a mali akcionari konfekcije »22.
decembar« prete da će skočiti sa zgrade...
Neposredni povodi su raznoliki: od borbe za ponovno
uspostavljanje proizvodnje i očuvanje radnih mesta
(»Šinvoz«, »Azotara«, »Panon« iz Crvenke, »Bratstvo«,
»Zastava elektro« iz Rače), pa do zahteva da se
rasproda imovina kako bi se namirili dugovi prema
radnicima, i faktički stavi ključ u bravu (FVK,
kožara »Partizan«).
Brzopletima sigurno deluje kao potpuni haos, a
zapravo vrlo precizno svedoči o sveobuhvatnosti
neuspeha privatizacije i kapitalističkih reformi,
to jest o impotenciji pravnog i ekonomskog ambijenta
kreiranog tim i takvim reformama da odgovori volji
i potrebama naroda u čije ime je, valjda, i kreiran.
Ako je nekome do živopisnih paradoksa, naročito
vruć šamar formalnim ciljevima i zadacima tranzicije
proklamovanim pre osam godina dali su sindikati
»Bratstva« i »Zastave elektro«, tvrdeći da ih
je način na koji je vođen postupak privatizacije
onemogućio u saradnji sa moćnim strateškim partnerima
(slovačka »Tatravagonka« i multinacionalni »Delphi«).
Suštinski, video sam fijasko privatizacije u Srbiji
kada su akcionari »22. decembra« pod pretnjom
samoubistvima primorali većinskog vlasnika na
pregovore o fizičkoj deobi imovine izražene u
akcijama, dok rukovodstvo tvrdi da »većinski vlasnici
i nosioci poslovne aktivnosti već dve i po godine
trpe opstrukciju u radu dela predstavnika manjinskih
akcionara, čije su osnovne primedbe zakonitost
privatizacije i cena po kojoj se otkupljuju akcije«.
Dakle, u zemlji koja društvenu prihvatljivost
svog mladog kapitalizma gradi na »pravu na besplatne
akcije« ispostavilo se da akcionarsko društvo
u stvarnosti ne može da postoji. Može da postoji
samo pohlepa, barikadiranje, mržnja i ostali elementi
jednog fenomena iz nedavne prošlosti poznatog
po skraćenici SAO.
Mereno današnjom pameću, ništa bolje nije ni trebalo
očekivati, jer je važeću politiku
|
privatizacije osmislila
ista ona vlada koja je prva zauzela stav
da nekakav moćni i bogati Beč (ili, kako
se to sada moderno kaže, Brisel!), treba
da nam oprosti za ono što smo radili svojoj
braći u Bosni. Od tako koncipiranog pomirenja
korist imaju samo oni koji su se već okoristili
od rata: estradne zvezde, estradni političari
i etnički kapitalisti. Na isti način,
i privatizacija je ispunila forme Svetske
banke i MMF-a, a njeni rezultati odgovaraju
isključivo onima koji su se prethodno
|
|
|
nakrali u DB-ovim spoljnotrgovinskim predstavništvima:
etničkim kapitalistima, estradnim političarima
i estradnim ekspertima. Društvo je, kaže se često,
suviše razvaljeno da bi reagovalo. Ma, da li je
baš tako?
Novinar
Vremena Momir Turudić, koji je
24. januara 2008. godine potpisao tekst o zrenjaninskom
»Šinvozu« monstruoznog naslova »Radnici lete u
nebo« (u kojem je demonstrirao, za ovaj nedeljnik
uobičajenu opčinjenost predrasudama da je problem
radnika u Srbiji to što su nesposobni da nađu
mesto u tranzicionim procesima, te da fabrike
propadaju zbog zainaćenih sindikalaca), nedavno
se vratio priči o »Šinvozu«, i to u članku gde,
sada sa primerenom empatijom govori o poznatom
slučaju Milana Simića, radnika kuršumlijske pekare
koji je suspendovan sa posla jer je ukrao veknu
hleba. U zaključku stoji: »Najgore od svega je
što je šira javnost Simića već skoro zaboravila
i malo je verovatno da će ga se ponovo setiti.
Da li iko, osim najbližih, još pamti radnika zrenjaninske
fabrike ‘Šinvoz’ Radisava Stojanova, koji je umro
za vreme protesta radnika u beogradskom Domu sindikata
u januaru prošle godine i u udarne vesti doveo
firmu u kojoj je radio, što ni pre ni posle toga
nisu uspele vesti o propadanju, štrajkovima, stečaju«
(»Hleb naš nasušni«,
Vreme br. 951, 26.
mart 2009).
Da se samo malo raspitao Turudić bi lako ustanovio
da je u Zrenjaninu još marta 2008. godine osnovan
fond solidarnosti sa radnicima »Šinvoza« u protestu,
i da radnici »Jugoremedije«, »Šinvoza« i drugih
zrenjaninskih preduzeća nisu zaboravili porodicu
preminulog kolege. Međutim, ako radnike u Srbiji
posmatrate isključivo kao ideološke restlove državnog
socijalizma, onda se samo po sebi razume da takva
zbunjena i bezoblična masa ne može biti solidarna.
Ipak, ako je suditi samo po naslovima u dnevnoj
štampi, ta masa je ovih dana neuporedivo dinamičnija
od mnogih koji nastoje da je analiziraju.
U dosadašnjem toku tranzicije ka kapitalizmu bilo
je jasno jedino šta radi vlast. Po prvi put, ozbiljan
broj radničkih kolektiva artikulisao je zahteve
koji mogu poslužiti kao putokaz iz krize. Naime,
ako je »demokratska« privatizacija omogućila da
se samoupravljački javašluk pretopi u neoliberalnu
samovolju, zahtevi radnika »Šinvoza«, »Azotare«
i drugih za odgovornim raspolaganjem privrednim
subjektima zapravo vraćaju priču na pravi
|
kolosek – ne može se
problem koji je nastao razvlačenjem društvene
imovine rešavati tako što ćete kofer-firmama
besplatno deliti ledinu da na njoj grade
privremene objekte i otvaraju radna mesta
koja će trajati dok se u blizini ne pojavi
jeftinija radna snaga. Ono što, nažalost,
već hronično nedostaje jeste saradnja
među grupama radnika i malih akcionara
koje povezuju slična načela. Same grupe
su opterećene dnevnim aktivnostima na
ostvarivanju svojih
|
|
|
|
|
|
Ono
što, nažalost, već hronično nedostaje
jeste saradnja među grupama radnika i
malih akcionara koje povezuju slična načela
|
|
|
|
|
pojedinačnih ciljeva, sindikalne centrale u Srbiji
godinama demonstriraju isključivo nemoć, a malo
je ostalo i od nekada brojnih asocijacija malih
akcionara. S druge strane, Pokret Ravnopravnost
je već odigrao ključnu ulogu u povezivanju radnika
i malih akcionara Zrenjanina u solidarnu borbu
za očuvanje lokalne industrije i radnih mesta,
dok je Granski sindikat prehrane, poljoprivrede,
ugostiteljstva, turizma, duvanske industrije i
vodoprivrede Nezavisnost nedavno pozvao sve sindikalne
organizacije, bez obzira na to kojoj centrali
pripadaju, da se okupe u borbi protiv režiranih
stečajeva, gašenja proizvodnih pogona i radnih
mesta, tako da postoji mogućnost da i problem
mesta za dogovore ipak bude razrešen.
A onda će i vlast morati da ih sasluša.
