N. V. iz Niša je mašinski tehničar; radio je više različitih poslova u Srbiji i inostranstvu, od fizički najtežih do najzahtevnijih stručnih na hidroelektranama, uvek kod privatnih poslodavaca i bez posrednika u nalaženju posla. »Neki poslodavci su mi zakidali od plate ili mi uopšte nisu platili višemesečni rad, ali sam svakom poslu prilazio i prilazim krajnje odgovorno i trudim se da svakim ovladam što je više moguće. I kad su mi uskraćivali delimičnu ili polugodišnju platu, nisam se osećao prevarenim ili gubitnikom, jer sam satisfakciju video u tome što sam ovladao novim znanjem ili veštinom ili sam usavršio već ranije stečeno znanje. Što sam više znanja i veština u različitim vrstama poslova savlađivao, lakše i brže sam pronalazio novi posao. Verujem u sebe, svoja znanja i veštine i poštujem sebe i svakoga ko je vredan.« Njegovu vrednoću, stalnu želju za učenjem i ovladavanjem novim veštinama i ozbiljan i odgovoran pristup svakom poslu je uočio direktor jedne privatizovane uspešne niške firme i ponudio mu stalno zaposlenje i natprosečnu platu.
Kada se Slađana Petković pre dvadesetak godina sa porodicom uselila u stan u niškoj Triglavskoj ulici zemljište oko njene i susedne zgrade je već bilo pretvoreno u divlju deponiju, iako zgrade imaju podrumske prostorije za smeće a kontejneri su udaljeni pedesetak metara; odmah je počela da uklanja divlju deponiju, što je izazvalo zaprepašćenje, ismevanje, ružne komentare, podsećanje na to koga besposlen pop krštava i opšti zaključak da »Slađana sigurno nije normalna«.
Pre nekoliko godina se u stan u susednoj zgradi uselio, sa još pet članova svoje porodice, policajac Vojislav Petrović iz Niša i nakon nekoliko dana je počeo da uklanja divlju deponiju koju su stanari stvorili nakon što je Slađana Petković zabranila bacanje smeća i svakovrsnog otpada u blizini »njene« zgrade. Stanari su istovetno reagovali i zaključili da i »Voja sigurno nije normalan«. V. Petrović je uklonio deponiju, posejao travu i zasadio cveće.
»Prvi mi se samoinicijativno pridružio Ismet Nezirov i mene i ostale stanare iz zgrada uverio da su Romi vredni, korisni i aktivni članovi srbijanskog društva. Ali je uključivanje ostalih stanara bilo mukotrpno i sporo. Naši ljudi ne vole da rade, lenjog su duha i veoma je teško pokrenuti ih za bilo šta, jer im je lakše da besposliče, sede okruženi smećem, kukaju kako im je teško i vazda očekuju da za njih neko nešto uradi.«

Pripremajući ovaj tekst, 13, 14. i 15. aprila u prostorijama Nacionalne službe zapošljavanja razgovarala sam sa osobama različitog uzrasta, pola i stepena stručnog obrazovanja. Pitala sam ih da li bi trajno živeli u selu i bavili se poljoprivredom, ako oni ili njihovi roditelji imaju zemlju. Od 150 ispitanih 38 je odgovorilo potvrdno (»ako bi imali savremenu mehanizaciju«). Ostali su negativan odgovor obrazložili time što u selu svako želi da sve zna o svakom (u psihologiji se to zove kontrola i vladanje preko intime), sve je i svako predmet podsmeha, etiketiranja, zluradosti i ako se ne povinuje uobičajenom načinu življenja i ponašanja postaje žrtva manje ili veće društvene izolacije. Drugi razlog je nesamostalnost u odlučivanju i raspolaganju novcem (radi se mnogo, bez poštovanja tog rada, sav novac je kod najstarijeg člana porodice). »Traj dušo, trpi kožo«, ponavljaju izreku iz ovog dela Srbije.
Ne veruju da je moguća bilo kakva promena nabolje ni u društvu ni u njihovom ličnom životu, sem ako bi se pojavio nekakav vođa čvrste ruke. Ne bi se solidarisali sa radnicima koji su ostali bez posla, sem ako bi im neko garantovao da će dobiti zaposlenje. Nisu spremni za dokvalifikaciju i prekvalifikaciju (stariji od 45 god.); mlađi jesu »ali bi bilo

odlično ako bi neko garantovao promptno i trajno zaposlenje, a još bolje ako bi mogli da nekako odu u inostranstvo«. Ne veruju u međusobnu solidarnost (»a ko se sa mnom solidariše?«) i žrtvovanje zbog drugog (»žrtvovanje zbog drugog, gde vi živite, gospođo?«), lično se ne usuđuju da osnuju udruženje ili sindikat nezaposlenih, ali ako bi neko to osnovao, možda bi postali članovi. Jedinu nadu u bolju budućnost vide u promeni vlasti, čvrstoj ruci, nekom velikom nasledstvu od

nepoznatog i zaboravljenog rođaka ili dobitku »sedmice« na lotou – promenili bi mesto boravka ili društvo u kojem se kreću i nikom ne bi pomogli (»a ko je meni pomogao?«). Ne veruju da postoji solidarnost.
Možda je solidarnost stvarno zaboravljena društvena i moralna vrednost.
Kada je nedavno iz niške fabrike gumenih proizvoda »Vulkan« otpušteno nekoliko desetina radnika, niko od onih koji su ostali u fabrici nije ni pomislio da se na bilo koji način solidariše sa otpuštenima, čak ni članovi sindikata.
Zoran Todorović, predsednik Samostalnog sindikata »Vulkana« kaže: »Kakva solidarnost?! Kad je objavljen spisak onih koji su otpušteni, ostali zaposleni su to proslavili uz piće, veselje i najpogrdnije reči na račun otpuštenih! Pevali su im poznatu novokomponovanu pesmu ‘Odlazi, odlazi’. Otpuštanje ovih radnika preostali radnici su videli kao svoju šansu za veću zaradu! Kakva solidarnost sa otpuštenima! Ko će njih zaštititi kada budu otpušteni? Pa, radnici ne razmišljaju toliko unapred. Prvi maj će radnici proslaviti odlaskom na uranak, tako sam čuo od njih. Možda ćemo organizovati i štrajk, ako bude više zainteresovanih. Kad ih je malo, radnici se uplaše; kad ih ima mnogo u štrajku, onda postanu hrabriji, ali uvek čekaju da neko drugi nešto pokrene«.

	Persa Vučić