Povodom poslednjih javnih istupa »oca nacije«

Šovenski ispadi Dobrice Ćosića

Dobrica Ćosić je po ko zna koji put tokom svog višedecenijskog javnog delovanja svojim drskim šovenskim stavovima ustalasao srpsku javnost. Ovoga puta u svojoj knjizi Vreme zmija (»Službeni glasnik«, Beograd 2009), pored ostalog, ispevao je pravu slavopojku svom, srpskom narodu dok je za kosovske Albance napisao da su »moralni i društveni talog« (str. 211), dakle narod (naj)niže vrste. U nedavnim, pak, intervjuima (NIN-u, Večernjim novostima i Politici) on je bez zazora izložio najcrnje šovinističke i rasističke stavove podsećajući na rat u Bosni i ulogu Srbije i bosanskih Srba u njemu. Naročito je bio oštar u intervjuu pod naslovom »Demokratske laži o bosanskom ratu«, datom Politici, odnosno njenom dodatku Kultura umetnost nauka (Politika, 14. februar 2009, KUN, LIII, broj 44, str. 2–3), gde je ponovio otrcanu tezu o tobožnjem srpskom bedemu koji spasava hrišćansku Evropu od najezde islama: »Srbi su u Bosni boreći se za slobodu opet branili hrišćansku Evropu od džihadskog islama. A Evropa ih je za tu odbranu kaznila bombardovanjem. Sudbina srpskog naroda u Evropi sve više liči na sudbinu starozavetnog Jova...«
Da bi potvrdio »demokratske laži o bosanskom ratu« Ćosić ide i dalje potpuno negirajući ratne zločine koje su učinili bosanski Srbi uključiv i genocid u Srebrenici, kako je taj ljudskom mozgu neshvatljivi masakr nad najmanje 7.000 ljudi učinjen za samo nekoliko dana nedavno kvalifikovao Međunarodni sud pravde: »Pred nama savremenicima zbila se epohalna inverzija jednog istorijskog događaja: laž o srebreničkom genocidu postala je sakralna i globalna istina«. I dalje sve u tom i takvom stilu!
Kap koja je prelila čašu (s)trpljenja ono malo demokratskih snaga preostalih u Srbiji nakon Tadićevog stranačkog prebega u zagovornike »kosovske zavetne misli«, čini se da je bila Ćosićeva rasistička izjava o Albancima sa Kosova kao »talogu društva«. Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji i YUKOM s pravom su podigli svoj glas protesta protiv ovako drske demonstracije govora mržnje i nacionalne i verske netrpeljivosti.
Knjige i novine više nikada u ovom društvu ne smeju biti zabranjivani, sloboda govora i misli mora postojati, ali svaka sloboda traži i određen stepen preuzimanja odgovornosti. U ovom kao i u sličnim slučajevima autori moraju biti spremni da prihvate oštru kritiku od strane demokratske javnosti. Oni ne mogu, kao u slučaju Dobrice Ćosića, da preko svojih pravnih zastupnika (ili advokata-medija) javno tvrde kako su zaštićeni sopstvenom književnom veličinom i stepenom moralnog autoriteta koji uživaju, te da – sve i da su počinili neki zločin – ne treba da odgovaraju! Takve tvrdnje smo onomad javno čuli od advokata Svetozara Vujačića u jednoj vrlo gledanoj TV emisiji. To je zanimljiv fenomen koji naša javnost i naši mediji u trci za senzacijama i tiražom, odnosno gledanošću potpuno prenebregavaju.
Otkud ta ideja o pravnoj zaštićenosti »nacionalnih veličina« i onda kada krše zakon i čine zločine?
Da li je ona prećutno prihvatljiva za npr. tužilaštvo? I ako jeste – protivno svim pravilima ponašanja u jednom uljuđenom i pravno uređenom društvu u kojem su svi jednaki pred zakonom – gde su koreni takvog fenomena? U nedavnom sramnom ratu i zločinima koji su predstavljani kao herojski podvizi? U korupciji? U bedi i siromaštvu? U nacionalfašizmu konstantno prisutnom u većoj ili manjoj meri od 1989. godine? U vladajućem kulturnom obrascu po kojem je nacija glavni kriterijum istine? U svemu tome zajedno? To su glavna pitanja kojima moraju da se pozabave jednako mediji i naša demokratska javnost. Sve drugo je senzacionalizam, prodaja magle i jeftina patetika.

	Zlatoje Martinov