Štrik za vrednosti
Da li je tranzicija i turbulencija koja se oko
nje i sa njom stvorila alibi za konstantno zamenjivanje
teza?
U poslednje vreme sve se češće u javnom govoru
čuje famozna sintagma
vrednosti mladih.
Ta sintagma, navodno, predstavlja vrednosti za
koje se zalažu mladi, omladina, podmladak (zemlje
Srbije). To su, dakle, nekakve vrednosti koje
se tiču najviše mladih, koje oni najbolje razumeju
i za kojima oni vape. Među onima koje se najčešće
stavljaju u prvi plan su: tolerancija, mir, nenasilje,
multikulturalnost... (inače sve univerzalne vrednosti
građanskog društva ili bar onoga što pretenduje
na taj epitet).
Cilj građanskog aktivizma jeste promena, ali kvalitativna.
Posmatrajući brojne aktivnosti mnogobrojnih organizacija
koje se bave pomenutim podmlatkom, primećuje se
da se one najčešće koriste istim modelom delovanja
– uličnim akcijama koje osim šarenila, popularne
muzike i gomile mladih – jedino što imaju jeste
jedan štrik sa kojeg vise papirići. Dakle, jedna
grupa
omladinskih aktivista i aktivistkinja
izađe na ulicu, postavi štandove sa papirićima
i sokićima, pojača popularnu muziku, razapne štrik
i krene u akciju vešanja! I onda se okačeni šareni
papirići sa vrednostima veselo vijore na povetarcu,
omladina se smeje, druži i sve je divno! E, da
li je to baš tako?
Da li je suština u tome?... Možda, ali svakako
ne za sve u čije ime oni govore! Posmatrajući
te akcije – čini se da one postaju same sebi cilj.
I u tome je njihova tragedija. A ako se uđe malo
dublje u ono šta one promovišu i afirmišu – opet
se to vrlo jednostavno može definisati kao promocija
i afirmacija populizma (po principu – što nas
je više, to bolje i ne može da ne valja), osrednjosti
i sličnosti. Dakle, čini se da najveći broj
mladih
koji se bave
omladinskim aktivizmom nije
dovoljno osvešćen u pogledu postulata na kojima
počiva građanski aktivizam, kao i kreiranja alternativnih
oblika. Jer, ako se njihov aktivizam svodi na
beskrajno kopiranje nečega što je postojalo i
pre nekoliko decenija (i svakako vredelo, ali
u tom kontekstu), bez imalo novog, drugačijeg,
nečeg što bi dalo drugačiji, svežiji ton svemu
– onda nema ni pomisli da bi se nekakva kvalitativna
promena mogla dogoditi!
Da se vratimo na štrik. Kada se jedna vrednost
svede na papirić i okači na štrik i tu se završi
cela priča – ona time prestaje da bude vrednost
– njena suština je isprofanisana, izgubljena (izbledela
od neprestanog kačenja i skidanja sa štrika),
ona je umrla. A oni koji neprestano vešaju pomenute
vrednosti predstavljaju se kao
najotvoreniji,
najgrađanskiji,
najaktivniji,
kao oni koji u ime svih nas rade pravu stvar,
ni ne pomišljajući da preispitaju svoje vrednosti,
svoj moral – jer, ako neko svojevoljno i samovoljno
koristi jednu frazu (omladinski aktivizam), a
zapravo nipodaštava sve što se odnosi na aktivizam
(a pri tom je vrlo često za to i plaćen) – onda
tu imamo ozbiljan problem.
Takođe, u celoj ovoj priči zanimljivo je i to
što se pokušava stvoriti slika o mladima (18–30
godina) kao jednoj homogenoj grupaciji, ujedinjenoj
u svojim stavovima i težnjama. Samoproglašeni
predvodnici i predvodnice mladih, kroz svoje organizacije
i tzv. aktivizam promovišu priču o mladima kao
društvenoj grupi sa najviše potencijala i kapaciteta.
Postavlja se pitanje: ako su ti mladi (očigledno
svi kao jedan kolektiv) toliko sposobni – šta
će im onda kojekakva tela koja se bave njihovim
pitanjima, od lokalnog do republičkog nivoa?
Zar je moguće da njima onda treba neko/nešto što
će ih non-stop usmeravati kuda da se kreću, šta
da rade, kako to da rade (za koga da rade)?...
Da li je moguće da svi oni treba da se kreću tim
zadatim linijama, koje sve vode – kuda? A pomisao
na alternativu, na mogući drugačiji put?... Zar
nije onda logičnije da se treba više posvetiti
nekim društvenim grupama koje nemaju toliko mogućnosti
za razvoj, napredak? No, čini se da većini sve
ovo odgovara, čim samo ćute i klimaju glavom.
Ili je posredi nešto drugo. Da li da pomenem ejdžizam,
svojevrsnu diskriminaciju koja se kontinuirano
i dosledno sprovodi baš od strane tih
omladinskih
aktivista i aktivistkinja? Ili oni možda
ne znaju za taj oblik diskriminacije (jer on nije
naveden u njihovim brošurama o aktivizmu)? A pošto
su oni glavni u svojoj oblasti – što da ih se
tiče nešto što ne znaju! Ako pokušamo da predstavimo
ovaj oblik aktivizma jednom rečju, onda je to
svakako – površnost. Površnost u odnosu prema
problemu, površnost u odnosu prema radu, površnost
u odnosu prema životu. Površnost koja uništava
kreativnost, površnost koja uništava aktivizam...
Površnost koja uništava vrednosti građanskog društva.
A koja se predstavlja kao aktivan i najbolji odnos
prema stvarnosti!
Pošto je površnost inače postala
modus vivendi
vremena u kojem egzistiramo, ova dodatna promocija
od strane najglasnijih predstavnika i predstavnica
sektora koji bi trebalo da nudi alternativu u
odnosu prema stvarnosti, sasvim je jasno kakva
nas budućnost čeka. Budućnost koju stvara površnost
ne može biti obećavajuća. Ali ni to, izgleda,
ne pogađa mnogo naše građanstvo, a pogotovo ne
mlado građanstvo.
Na kraju, dolazimo do vrlo jasne slike – ovakav
omladinski aktivizam samo pomaže kreiranje
i negovanje apatičnog (površnog) građanstva, koje
nije u stanju da prepozna suštinu problema koji
ga okružuju, a samim tim ni da reaguje na bilo
kakav, a kamoli na adekvatan način.
A tzv.
omladinski aktivisti i aktivistkinje
– ostaju i koriste priliku... Dok neko ne počne
da reaguje, na pravi način... Ali kada?
