Godine protekle od ritualnog, gotovo konceptualnog i »strogo definisanog« ubistva Slavka Ćuruvije pokazale su nam ne samo kakva je bila ona »polurealnost« devedesetih već i kakva je ova današnja. Ima li nešto normalnije nego očekivati da nova vlast utemelji institucije i reši politička ubistva, bar u vremenu od deset godina? To jeste »najnormalnije«, ali se pokazalo bezmalo nemogućim. Izrazito u slučajevima ubistava novinara. Ispostavljeno je i opravdanje: nasleđeni sistem političke policije teško je razvezati. Zašto je tako i koliko je nova vlast brzo pohvatala konce starih, čini se dugotrajnih, vlastodržačkih navika? Pokazalo se da i njima javnost smeta...
Ali načinom na koji je izražavana kolegijalna solidarnost u slučaju stradanja Slavka Ćuruvije većine ovdašnjih medija i »medijskih radnika« godinama je slata jedna ambivalentna poruka, žaljenja ali i rezervisanosti i distance. Mora se priznati da gorljivo zalaganje novinarskih udruženja i asocijacija, srpskih i međunarodnih, da se pravdi privedu izvršioci i nalogodavci ubistva nije pratila odgovarajuća kolegijalna podrška. Godišnja okupljanja na mestu ubistva bila su manje ili više posećena ali, svakako, daleko od demonstracije nezadovoljstva jedne, očigledno, ugrožene profesije i vrednosti simboličkog gesta sećanja na odvažno Ćuruvijino držanje. Na zločin bez kazne.
Ljudi koji su se u značajnom broju pojavili na sahrani 14. aprila 1999. uglavnom su svoje protivljenje ograničili na neverbalno. U ratnom stanju, nakon očigledno osvetoljubive likvidacije novinara koji je mogao postati simbolom jednog otvorenijeg otpora, više je pažnje usmereno k »odbrani zemlje od agresije« nego ukazivanju na generisanje ubistva. Na primer, R. V. u Vremenu, u šestom vanrednom broju od 17. 04. 1999, piše: »Policija, kažu izvori Vremena, vodi požrtvovanu istragu, a valja se nadati da će njen rezultat opovrći tezu da je ubistvo Ćuruvije motivisano političkim omrazama. Sigurno je da taj gnusni čin ne ide u prilog slobodi štampe, ali ide u prilog neprijateljima naše zemlje, koji će atentat na Ćuruviju uzeti za novi dokaz opravdanosti napada na SRJ i intervenciju NATO«. U istom tekstu navode se i citati saopštenja medijskih organizacija. NUNS: »Bilo koja vrsta motiva da je u pitanju, ovaj brutalni čin može izazvati samo osudu«, NDNV: »za energičnu istragu kako bi se u korenu otklonile zebnje da je u ovim teškim vremenima ratnog stanja otvoren slobodan odstrel onih novinara koji misle drugačije«, a Asocijacija privatnih medija, čiji je Ćuruvija osnivač, saopštava: »U teškim vremenima agresije na našu zemlju kada su mediji stali uz svoj narod i otadžbinu, tražimo da se taj zločin što pre rasvetli i krivci izađu pred lice pravde. Samo na taj način otkloniće se zebnja da ova teška vremena mogu navesti ljude pomračenog uma na pomisao da je moguće na ovako gnusan način nekažnjeno se obračunavati sa novinarima, bez obzira na to koje stavove zastupali«. ANEM podseća i na tekst iz Politike ekspres »Ćuruvija dočekao bombe«, ali i na pokojnikovo protivljenje bombardovanju, te da se radi o ubistvu »dobrog i lojalnog građanina Srbije i Jugoslavije«. Čak i režimu lojalni UNS, čiji je član i napisao pomenuti tekst, izdaje saopštenje gde »izražava zaprepašćenje i ogorčenost povodom tragične smrti Slavka Ćuruvije«.
U londonskom The Independentu tih dana izlazi tekst o ubistvu (neverovatan navod da je vreme ubistva 16:51) i reakcijama u kojem novinar Jan de Vries, imajući razumevanja za »okolnosti« kaže: »Nije vreme za heroje«, ali kaže i to da se Slavko Ćuruvija angažovao u »direktnom sukobu sa srpskom oligarhijom«, »u stilu Randolfa Hersta«.

Advokat Nikola Barović, povodom desetogodišnjice ubistva, komentariše da su »zločinci sposobni a institucije nesposobne da pocepaju mrežu zločinaca« i da bi se, ako se institucije osposobe, ubistvo rešilo za nekoiko dana. »Ali to se neće dogoditi«, tvrdi on. Ministar kulture i medija Nebojša Bradić zagonetno ističe da se u istrazi oko ubistva »nije maklo od Ćuruvijinog imenika«?! Dokumenti »Ćuran« i istražne radnje sprovedene novembra 2001, kada je saslušano tridesetak osoba, izgleda da nisu poslužili da se ide dalje. To je teško shvatiti jer se po tekstovima koji su dospeli do medija, jasno uočava da više svedoka-agenata RDB, nezavisno jedan od drugog, iznose informacije o izvesnim logističkim pripremama za nekakvu akciju službe van njihovog angažmana u praćenju. Ako se uporede dva pomenuta teksta vidi se da visoki dužnosnik tajne policije na dan ubistva traži da jedan od agenata na terenu sastavi zapisnik o tome šta je radio. Taj zapisnik bi trebalo da bude »Dosije Ćuran« koji se pojavio u javnosti godinu dana pre obavljenih saslušanja, odmah posle pobede DOS, u jesen 2000, a to je bio osnov za krivične prijave FHP i Jove Ćuruvije. Odlučeno je, izgleda, da se dalje ne ide. Ne sme, ne može ili ne treba...
U Kuriru i Glasu javnosti, krajem 2007, akter i krunski svedok političkih likvidacija Milorad Luković Legija, za koga su oni koji su trebali da nastave sa istragom ubistva Ćuruvije »rastezali« epitete od Miloša Obilića do Apisa, plete svoju mrežu. Iz nje, međutim, ispadaju i rečenice kao »Služba je bila logistika a pucači su bili kriminalci koji su danas mrtvi«. To se podudara sa obelodanjenim svedočenjima agenata koji su pratili Ćuruviju i njegovu suprugu na dan ubistva, koji se pojavljuju i u dokumentarnom filmu RTS »Kad režim strelja« Svetlane Zarić. Abolirajući Mirjanu Marković od odgovornosti za ubistvo, on otkriva ko je bio Ćuruvija za Službu: »lice koje se otvoreno bavi nekim subverzivnim delatnostima protiv svoje zemlje«, ali malo dalje kaže da su svi znali da je meta ubistva živela »normalno« i da je zato bila »laka« meta. Prema ovom organizatoru ubistva na premijera Đinđića, zavera Zapada protiv Srbije nije uspela, nije se zbog ubistva Ćuruvije digla ni opozicija a kamoli narod, sve je potonulo u efektima rata i razaranja. Ispada jedno – cilj je postignut. Zato Legija i kaže da neće biti svedoka-saradnika za ubistvo »kojim je sve počelo« i da će se ubistvo Slavka Ćuruvije procesuirati »kad na vrbi rodi grožđe«.
Kada je ubijena ruska novinarka Ana Politkovska njeno ubistvo je u svetskim medijima poređeno sa ubistvom Slavka Ćuruvije. Nema vrednog pomaka u istrazi oko ubistva hrabre Ruskinje, sumnjiči se opozicija u egzilu. Šta onda povezuje zemlje gde se novinari ubijaju na isti način, a odsustvo pravde lišava ih posmrtnog dostojanstva?

	Nastasja Radović