Na Kosovu i dalje stoji »čitava baruština od srpskih suza«. To je iz Domanovića, ali su nevolje sada uvećane.
Episkopi se glože i ruže i uistinu preostalim Srbima lako nije među legendarnim božurima. Nikako da se smiri sukob oko Memoranduma koji je patrijarh Pavle potpisao sa kosovskim ministrom kulture 2005. Svetinje se već obnavljaju i novaca ima – leče se rane nakon eksplozije albanskog šovinističkog nasilja. Mnogim se episkopima taj napredak nikako ne sviđa, a posebno kosovskom episkopu Artemiju. Njega je episkop bihaćko-petrovački Hrizostom – on je član Sinoda SPC – optužio da »manipuliše narodom i narodnim neznanjem funkcionisanja crkvenih tela i institucija«. Episkop Hrizostom je u pravu čak i kada izgovara teške reči – »Manastiri i crkve nisu svojina eparhije, oni crkveno-administrativno pripadaju pod nadležnost i ingerenciju upravljanja i nadzora episkopa, ali oni su svojina SPC«. Tu je prva zabuna: svaka i najmanja kapela na groblju i hram na Vračaru su pod ingerencijom SPC, ali sve pripada državi i narodu. SPC ne gradi sama Hram sv. Save već to čini narod i poreski obveznici – a svojim prilozima i to svakodnevnim uz famoznu »markicu« čine svi građani. Sve mora da bude upisano u katastarske knjige koje se i danas još zovu »gruntovnice«. Državi se porez plaća na imovinu; tako je u celom svetu.
I tu je vladika Hrizostom u pravu no – nikako da kaže do kraja o čemu se tu radi. Crkva ima pravo na imovinu ali u svojstvu pravnog lica i precizno određeno zakonom. U celom svetu je tako, ali u Srbiji nije – nije pa nije.
Nije episkop kosovski Artemije jedini koji to neće i koji bi da ulagači imaju pravo svojine nad crkvama »i njihovim delovima«.
Ne kaže do kraja ni vladika Hrizostom sve što treba reći jer država je vlasnik – po Ustavu – a crkvama daje objekte na besplatno uživanje u znak poštovanja prema vernicima: ostalo se reguliše posebnim zakonima i sporazumima između države i Crkve. Skoro ništa od svega toga urađeno nije i zabuna u javnosti je ogromna.
Ima Republika Srbija Vladu, mnogo ministara i njihovih zamenika, a savetnicima se ni broja ne zna, ali živog činovnika nema da objasni o čemu se radi. Ta vojska savetnika i državnih sekretara čeka da se sva imovina vrati »po zakonu«, a koji je to zakon o tome niko ne sme ni da pita jer važno je prigrabiti imovinu a posle ćemo se nekako nagoditi. Ko će plaćati porez – a to se utvrđuje po katastru u svakoj državi – o tome se ne sme govoriti jer sada »sveci blago dijele« kako to kaže poznata narodna pesma koju je Vuk zabeležio.
Ruže se i svađaju episkopi, a narod svakodnevno izdvaja za gradnju crkava i manastira na Kosovu i u Srbiji. Ako se imovina knjiži i to uredno u katastru, valjda se može pitati i o tome – ko recimo plaća porez na desetine hiljada hektara oranica i šuma i kome ga plaća. Ovako kako se sada radi neće biti dobro ni za državu ni za Crkvu. Bilo kako bilo, za sada latifundisti trljaju ruke jer se dobit stiče lako i po nekom zakonu s kojim mnogo toga nije u redu.

	M. Đ.