Nova epizoda sa Romima, onima ispod mosta »Gazele«, na brutalan način buldožerima rasterivanih, po rečima gradonačelnika »da odu odakle su došli«, »jer ugrožavaju razvoj Beograda i predstavljaju uvredu za dostojanstvo i zdrav razum svih Beograđana«, a naseljavanih tamo gde ih niko neće, bilo na drugom delu Novog Beograda ili Boljevca, ili brojnih drugih mesta, po ko zna koji put potvrđuje brojne oblike nedoraslosti raznih gradskih uprava i raznih gradonačelnika, svu nedoraslost da se suoče sa kompleksnostima zadatka koji urbanitet predočava.
Kompleksnosti nije ni moguće razumeti zbog nereformisane paradigme (ili onoga što je svojevremeno tvorac pojma Tomas Kun nazvao »paradigm switch«). Promena paradigme kod nas se nikako nije dogodila. Dakle, suvislo rešenje nije ni moguće u postojećim okvirima; primera i argumenata je na pretek, da su stranice ovoga lista nedovoljne. Evo samo nekih. Romi su proterivani od pamtiveka a ostali su deo toponima (npr. Ada Ciganlija, ima tragova na starim mapama Savamale, Dorćola itd.). A sada problem Roma rešavaju »novookomponovani«, na primer Krkobabići, u liku Milana (sina najpoznatijeg penzionera koji se ponosi etimologijom prezimena, ili plemena »od Krke«). Da Rome preseli u kontejnere koji su poklon grada Esena i organizacije Karitas, a u

Kada postaje očigledno da je i trenutna japizacija »Bellville« naselja za Univerzijadu, tvorevine monotone i dosadne arhitekture, a sa pretpostavkom da će stanovnicima, učesnicima spektakla, ili još više onima koji dolaze posle, smetati pogled na romsko naselje. Ukazuje da je ideja iskaz kontinuiteta jednoumlja i nakaradnih podložnih razumevanja dihotomije »čisto i prljavo«, nerazumevanja koje se pretače u akciju »čišćenja grada«, pa čišćenje isklizne i u ono etničko. U sećanju nam je i svojevremeno šminkanje grada za prvu konferenciju nesvrstanih, s početka šezdesetih, kada je jedna pluralistička ideja golobalne koegzistencije, uključujući i rasnu, pokazala svu površnost aktera i praznu deklarativnost, jer je i tada gradska uprava, ili već ko zna ko u moći, da bi upriličila Beograd svojem shvatanju »dostojnog domaćina«, da bi grad »očistila«, takođe potegla za uklanjanjem Cigana, kako su tada zvali Rome.
Istovremeno kada su snimani romantizovani filmovi i osvajane nagrade na festivalima o Ciganima koji su u praksi proterivani, a sve kao potvrda vladajuće površnosti socijalističkog esteticizma na delu. Kao da u najmnogoljudnijim gradovima baš tih nesvrstanih zemalja ovakve pojave nisu deo svakodnevice, i da baš ti gradovi i dan-današnji razvijaju najrazličitije strategije oko emancipacije favela u pluralističkom urbanitetu.
Dok se i u gradovima razvijenog sveta nose protiv tendencije džentrifikacije, manje ili više uspešno, brojnim instrumentima kako bi autohtono i drugo različito stanovništvo opstalo na lokacijama a grad u svom plodonosnom pluralitetu, a protivno iseljavanju marginalnih grupa; a iseljavanje i nakaradno shvaćeno »čišćenje« osiromašuju grad. Jer sledeći su na redu i drugi siromašni i manje moćni, pa umetnici, pa galerije, zatim mesta za predah, gradske klupe, pa zelenilo itd., sve postaje čisto i »higijensko«, postaje Le Korbizjeov »grad mašina« u svojoj još redukovanijoj realsocijalističkoj varijanti. A već nam prelazi u mantru i u ritualno-rutinsko ponavljanje da je urbane probleme danas nemoguće rašavati arsenalom konceptualizacija iz rane moderne, i još sa redukcijama »realsocijalizma« i »socijalističkog esteticizma«, na svakom koraku ispoljavanim, ukazujući koliko su duboko prožeta podložna urbana (ne)razumevanja ispoljavana nakaradnostima evidentne prakse. Tranziciona »reinvencija grada« veliki je projekat koji se zahuktava u svetu, jer nam je planeta poodavno urbana, što je vidljivo i po UN statistici da već više od polovine stanovništva sveta živi u urbanim naseljima, što će reći pluralnim, što primorava uprave gradova da ulažu ogromne napore u suočavanje sa problemom sve slojevitijeg pluraliteta koji urbanitet proizvodi.
Međutim, u Beogradu gradonačelnik Đilas počinje da pokazuje znake arogancije prema kritikama, naročito onima koje mu se odista dobronamerno ukazuju, jer on sam očigledno nije imao gde da nauči da su današnji problemi urbaniteta različiti od onih kako ih on razume. A dobronamerni učitelji samo pokušavaju da mu skrenu pažnju da svet nije vidljiv samo na sajmu nekretnina na koji je kao eksponent tajkuna i oligarha nedavno potegao u Kan (s »imidžom« očišćenog trećeg Beograda). Ne znati nije greh jer može da se nauči, na šta on očigledno nije spreman nego kao učenik huligan arogancijom napada dobronamerne učitelje koji mu ukazuju da nije naučio lekciju.

	Milan Prodanović