U intervjuu koji je Nadica Momirov dala Danasu 18. marta, na pitanje koje sama sebi postavlja: da li smo zadovoljni stanjem u kulturi, umesto da se pozabavi kvalitetom rada ustanova kulture, ona svoje nezadovoljstvo iskazuje na institucionalnom nivou i bavi se isključivo problemom menadžerstva u kulturnim ustanovama. Međutim, ni u tom polju ne dotiče glavne probleme – o (ne)uspešnosti upravljanja kulturnim ustanovama i razlozima, već akcenat stavlja na ponašanje upravnika kulturnih ustanova u odnosu na propise koje im je diktiralo Ministarstvo kulture. Ona kritikuje određene upravnike zato što se ne pridržavaju statuta koje je izradilo ministarstvo, i zato što ga ne poznaju, a ne kritikuje same ustanove kulture. Ona ne pomišlja na to da je to možda glavni razlog nekih ostavki koje su podneli pojedini upravnici kulturnih ustanova; odnosno ne analizira da li su ti upravnici zadovoljni takvim propisima u čijem određivanju nisu mogli da učestvuju. Državnu sekretarku ne brine to što i posle 5. oktobra Vlada (ministarstvo) odlučuje o naimenovanju i razrešavanju direktora i članova upravnih odbora u tim ustanovama, tj. što je i dalje na snazi autoritarni princip odlučivanja (koji je i nadalje predviđen i u Nacrtu zakona o kulturnoj politici, koji ni posle dve godine nije u proceduri), već to uzima kao fait accompli, zaboravljajući da je u Srbiji proklamovana demokratska tranzicija, koja je nespojiva sa takvim načinom upravljanja.
Gospođu Momirov u intervjuu ne interesuje ni šta direktori i članovi upravnih odbora čine da bi poboljšali stanje u kulturnoj praksi (a bilo bi neophodno da se time ministarstvo pozabavi, budući da se događaju padovi, kako u književnoj tako i u pozorišnoj produkciji, da su umetnički muzeji zatvoreni); državnoj sekretarki, čini se, manje smeta šta kultura pruža građanima Srbije nego »odliv para«, koji ističe kao glavni problem za zabrinutost. Pri tom, ona arogantnim tonom govori o istaknutim umetnicima kao da su njeni potčinjeni službenici. Taj ton je evidentan u rečenici koju citiram: »Predrag Ejdus nije ni znao da ima pravnika u Narodnom pozorištu, nego je tražio da pravnici iz ministarstva dođu kod njega i rade im posao. Ne zna čak ni to, akamoli za statut, sistematizaciju, za organizaciju rada...« Da li je Predrag Ejdus postavljen za upravnika Narodnog pozorišta zato da dovede u red birokratiju, jer gospođu Momirov ne interesuje da li je on i šta učinio da poboljša kvalitet predstava u Narodnom pozorištu (koje, nažalost, nisu uvek na zavidnom nivou, na primer, predstava »Gospođa ministarka«). To bi, po mom mišljenju, trebalo da bude glavni zadatak upravnika na čije se mesto dovodi istaknuti umetnik; a ako je »menadžment« ono što se očekivalo od našeg vrsnog glumca koji je došao na mesto upravnika, onda je izbor, sigurno, bio pogrešan. Trebalo je umesto njega »unajmiti« nekog ko je završio jedan od brojnih fakulteta za menadžment.
Najuvredljivije za poslenike u kulturi je kada gospođa Momirov, koju ne zanima sadržaj kulturnog rada, govori o kreativnosti ministra za kulturu (ne i o kreativnosti Predraga Ejdusa niti Tasovca), koja se sastoji u tome što je uspeo da dovede kulturne ustanove u red, jer, citiram: »direktori i članovi upravnih odbora ne mogu da budu opozicija ministarstvu kulture«. Poenta ministarstva i nje kao državne sekretarke u tom ministarstvu je, izgleda, upravo u tome da se kulturne ustanove nauče da se vladaju prema propisima Ministarstva za kulturu, a ne da se osposobe da unapređuju kulturu.
A kada državna sekretarka kritikuje kulturne ustanove da žele da se vrate u »komunizam« jer se oslanjaju isključivo na budžet, može li njeno shvatanje načina rada tih ustanova biti bolji primer vraćanja na autoritarno upravljanje kulturom, tj. na takozvani bivši komunizam? A to je bila moja glavna primedba na Nacrt zakona o kulturnoj politici. Iz ovakvih stavova vidi se da se ništa nije promenilo i da će se »kreativnost« ministarstva najverovatnije na tome zaustaviti. To što smo na polju kulture, koja je bila znatno razvijenija i kreativnija u vreme tog »komunizma«, dok danas zaostajemo za bivšim socijalističkim zemljama, naravno, izlazi iz okvira birokratske logike.
I ovaj način shvatanja »uloge i mesta kulture« danas, koje izgleda preovlađuje, jer niko se nije kritički osvrnuo na intervju državne sekretarke Nadice Momirov, pokazuje koliko je društvu u Srbiji u eri tranzicije stalo do kulture, odnosno do onoga šta bi kultura morala da znači i kako da deluje radi stvaranja uslova za novi kvalitet života.

	Zagorka Golubović