Nisam ja taj koji je rekao
da je Vol strit diktirao pohlepu, već Stefan Rafael.
A ko je Stefan Rafael? On je bivši član borda
Bir Stirnsa, banke sa Vol strita, koja je kolabirala
prošlog meseca. A gde je ovo Stefan Rafael rekao?
U intervjuu u
Vol strit žurnalu, koji
je, manje ili više, kućni dnevnik Vol strita.
A šta je tu njegova poenta? On je hteo da objasni
(ili je to bilo opravdanje?) kolaps firme. »Ovo
je moglo da se desi bilo kojoj firmi«, rekao je.
Da, moglo je. I desilo se. U međuvremenu, dok
se to dešavalo, Džimi Kejns, predsednik firme,
nonšalantno je igrao bridž na turniru. Što nije
baš mnogo pametno za pohlepnog bankara. Rezultat
je da je izgubio većinu svog ličnog bogatstva,
a druga pohlepna firma, JP Morgan Čejs, došla
je kao lešinar i napravila klanje. Pa je, uzgredno,
nekih 14.000 zaposlenih u Bir Stirnsu ostalo ili
će uskoro ostati bez posla.
Znači li to da je kapitalizam samo pohlepa? Ne,
tu ima i drugačijih stvari, ali pohlepa ipak igra
vrlo veliku ulogu. A pohlepa, po definiciji, radi
za jedne na račun drugih. I tako, neke firme ovih
dana bankrotiraju – na Vol stritu i drugde u svetu
– a neke ne. Sjedinjene Države kao zemlja bankrotiraju,
druge zemlje ne. Sjedinjene Države to ne zovu
tako, ali je to cela istina.
Da li je uvek bilo tako? Ne, ne uvek. Samo pola
tog vremena. Hajde da pogledamo kako su Vol strit
i Sjedinjene Države dospele u ovaj posebno koban
tesnac. Sve ovo je počelo dobro – za Vol strit
i za Sjedinjene Države, godine 1945. Rat je bio
završen. Rat je bio dobijen. A Sjedinjene Države
su bile jedina industrijska sila čije su fabrike
bile netaknute, nedodirnute ratnim oštećenjima.
Gradovi su uništavani negde drugde i zavladala
je glad u Evropi i Aziji.
Sjedinjene Države su bile u položaju da rade dobro,
i radile su dobro, vrlo dobro. Dogovorile su se
sa Sovjetskim Savezom – mi to retorički zovemo
Jalta – da ne bude nuklearnih ratova koji bi stvarno
štetili Sjedinjenim Državama. A kod kuće, veliki
fabrikanti su se dogovorili sa velikim sindikatima
da ne bude destruktivnih štrajkova koji bi zasmetali
profitabilnoj proizvodnji. Stigla su ružičasta
vremena i životni standard je dramatično rastao.
Stvarno, godine posle rata bile su bajkovito ružičasta
vremena za većinu sveta. Bilo je to vreme najveće
ekspanzije proizvodnje, profita i, da, opšteg
blagostanja u istoriji kapitalističke svetske
ekonomije. Francuzi to vreme zovu »trideset veličanstvenih
godina«.
Mora li sve što je dobro da ima svoj kraj? Da,
ciklično, u pet stotina godina modernog svetskog
sistema bojim se da je to uvek bilo tako. Kada
je svako počeo da dobija pare od ekonomske ekspanzije
profit je morao da opada. Profit od proizvodnje
zavisi od relativne monopolizacije vodećih industrija.
Ali ako mnogo zemalja ima čeličane ili fabrike
automobila (vodeće industrije vremena), to je
previše takmičenja. A uprkos svim besmislenim
sloganima takmičenje nije dobro za kapitaliste.
Ono smanjuje profit.
A kada je profit teško pogođen svetski sistem
ulazi u jedan od svojih perioda stagnacije. Ovo
se dogodilo oko 1970. godine. I, u slučaju da
to niste primetili, od tada stvari više nisu ružičaste,
uprkos, još jednom, svim besmislenim sloganima.
Šta se događa u periodu svetske ekonomske stagnacije?
Fabrike počinju da se premeštaju iz dosadašnjih
kapaciteta (kao u Sjedinjenim Državama, Nemačkoj,
Francuskoj, Velikoj Britaniji i Japanu) u druge
zemlje (kao Južna Koreja, Indija, Brazil, Tajvan)
u potrazi za nižim troškovima proizvodnje. To
izgleda dobro za nova mesta za proizvodnju čelika
i automobila, ali ugrožava stare centre proizvodnje.
Ali, bežanje fabrika nije cela priča. Šta veliki
kapitalisti rade da naprave pare u vremenima opadanja
proizvodnog profita? Oni počinju da preseljavaju
svoje pare iz proizvodnih u finansijska preduzeća.
Naime, oni počinju da špekulišu. A kada se špekuliše
pohlepa ne zna za granice. Tako da imamo bezvredne
ugovore i njihove prenose, i subprajm hipoteke
i osiguravajuće fondove i sve te neobične stvari
sa neobičnim imenima. Izgleda da je čak i Robert
Rubin, veliko ime u finansijskom svetu, nedavno
priznao da ne zna šta je to »prenos likvidnosti«.
Priča koja je u osnovi svega toga – od 1970. godine
i dalje – je priča o dugovanju, sve većem i većem
dugovanju. Kompanije uzimaju zajam, pojedinci
se zadužuju, države se zadužuju. Svi žive iznad
svojih realnih prihoda. I ako možete da uzmete
zajam (to se zove kredit) vi možete da živite
visoko iznad nivoa prostog sveta, kako kažu. Ali,
dugovi imaju rokove. U nekom trenutku od vas se
očekuje da ih otplatite. Ako to ne učinite nastaje
»dužnička kriza« ili »bankrotstvo«, a ako ste
zemlja sa valutom, dramatično pada berzanski kurs.
Ovo je ono što nazivamo balonom. Ako vi naduvavate
balon dovoljno dugo u jednom trenutku on puca.
On puca upravo sada. I svako je uplašen. Kada
stvarno puca, to je vrlo bolno. Stvar je u tome
što je to obično bolnije za jedne nego za druge,
čak i kad je bolno za sve.
Sada se može desiti da bude najbolnije za Sjedinjene
Države – kao zemlju, i za njene kapitaliste, ali,
iznad svega, za obične građane. Izgleda da su
Sjedinjene Države trošile ne milijarde već trilijarde
dolara na neke izgubljene ratove na Bliskom istoku.
I izgleda da čak ni najbogatija zemlja na svetu
nema u svojim blagajnama trilione dolara. Pa je
morala da ih zajmi. I izgleda da njen kredit 2008.
godine nije onoliko povoljan koliko je bio 1945.
Izgleda da kreditori danas više nisu skloni bacanju
dobrog novca. Pa izgleda da Sjedinjene Države
možda idu u bankrot, kao Bir Stirns.
Da li će Sjedinjene Države kupiti Kina ili Katar
ili Norveška, ili kombinacija svih, po dva ili
čak deset dolara po akciji? Šta će biti sa onim
vrlo skupim igračkama koje Sjedinjene Države i
dalje kupuju, kao što su vojne baze u stotinama
zemalja, i avionima i brodovima i najnovijim oružjem
koje Sjedinjene Države neprekidno naručuju kako
bi zamenile igračke od juče? Ko će hraniti gladne
ljude?
Komentar br. 230, 1. april 2009.
Prevela Borka Đurić
