Republika - Glasilo gradjanskog samooslobadjanja

Istrajnost je svakako najupadljivija specifičnost Republike, pošto se nijedan drugi list koji ima neposredan kulturno-politički cilj (bez obzira na ideološko opredeljenje) ne može pohvaliti dvodecenijskim trajanjem u postkomunističkoj Srbiji. U zemlji u kojoj su ambiciozniji novinski poduhvati lišeni senzacionalizma i manipulacija najprizemnijim instinktima čitalaca bili po pravilu kratkog daha, Republika je uspela da se održi, razvije i preraste u istinsku instituciju »građanskog samooslobađanja«, u medijum formiranja prosvećenih građana koji neće biti skloni jednoumlju, nego će, svesni svega onoga što ih razlikuje jedne od drugih, biti u potpunosti posvećeni vrednostima dijaloga, tolerancije prema drugačijim mišljenjima i proceduralne neprikosnovenosti – vrednostima na kojima jedna slobodarska republika jedino može da počiva.
Kulturna misija zarad čijeg je ispunjenja »glasilo građanskog samooslobađanja« i pokrenuto 1989, činila se univerzalno »istočnoevropskom«: komunistička vlast je svugde bila rovita i u svakom slučaju delegitimirana, gibanja svetske istorije su se zahuktavala, a akteri civilnog društva su verovali da čas sveukupnog društvenog novopočetka samo što nije kucnuo i da će, kada on napokon bude došao, oni biti u stanju da kontrolišu konstitucioni postupak. Godine koje su usledile pokazale su, međutim, da će bivša SFRJ, a Srbija pogotovo, biti krupan izuzetak. Tek izašla iz razvalina komunističkog totalitarizma, Srbija je, na čelu sa Slobodanom Miloševićem, srljala iz jednog u drugi rat, izgrađujući vladajući diskurs nacionalne isključivosti, devastirajući sve one civilizacione tekovine postignute u prethodnom periodu (zahvaljujući nedoslednostima antiburžoaskih revolucionara) i, samim tim, prinoseći kulturu na oltar vulgarnosti vladanja u tradiciji državnog rezona.
Zbog svega toga je sasvim razumljivo što je 1993, u uvodniku za majski broj Republike, njen odgovorni urednik i sveukupni spiritus movens Nebojša Popov Srbiju mogao da nazove svojevrsnom »Varvarijom« u kojoj ne samo što nestaje svaka kulturna politika – a pogotovo ona usmerena ka »građanskom samooslobađanju« – nego se, već na elementarnom nivou, »dovodi u pitanje sam opstanak kulture«. Ovaj rakurs na »Varvariju«, koji je načinio Nebojša Popov, postaje zanimljiviji ako se stavi u kontekst savremenih naučnih dilema u pogledu toga da li su stari Grci naziv »varvara« (figurativno, onih koji ne znaju da supstancijalno govore, nego samo blebeću) počeli da upotrebljavaju iz želje da posprdno oponašaju strance koji imaju primitivnu kulturu i ne znaju da govore grčki jezik ili, pak, iz straha od kvarenja vlastite kulture i jezika. Homer je na jednom enigmatičnom mestu (2.867) u Ilijadi, u kontekstu nabrajanja niza naroda koji su se priključili Trojancima u borbi protiv Grka, spomenuo i Karce, konstatujući da (jedini oni u celokupnoj trojanskoj vojsci?) »varvarskim jezikom zbore«, odnosno da su samo poluhelenizovani i da slabo natucaju grčki. Homerova opaska mogla bi da se uzme kao indicija u prilog tezi da varvarstvo ispočetka nije bilo (nužno) antipod grčkoj kulturi, nego pre njena slaba tačka, mesto na kojem se ona urušava i, umesto da reprodukuje helenski duh, otvara polje praznog blebetanja.
Srbija devedesetih godina bila je zemlja iz koje je progresivno nestajala kultura zato što su sami nosioci vlasti najpre počeli da »varvarskim jezikom zbore«, a potom i da zapaćuju nekulturu uz pomoć ratne psihoze, kontrolisanih medija i pauperizacije stanovništva. Celokupan vladajući diskurs, vrlo brzo ispunjen etničkim i drugim stereotipijama, postao je jedno veliko blebetanje, koje je preventivno trebalo da spreči bilo kakvo razobličavanje istinskih centara političke i ekonomske moći iz kojih su se širili talasi socijalne destrukcije. Međutim, fenomenologija Srbije qua Varvarije bila je, po mišljenju Popova, mnogo kompleksnija i nije mogla da se redukuje samo na zločinačke aktivnosti vladajuće klike. Jedan deo odgovornosti snosila je i opozicija, to jest akteri civilnog društva koji u Srbiji nisu mogli da izvrše bilo kakav uticaj na postkomunističke političke tokove. U pomenutom uvodniku Popov je to svoje zapažanje formulisao na sledeći način: »Pod varvarijom se ovde ne podrazumevaju samo strahote koje obično pripisujemo dalekim precima – ‘primatima’ – nego i nešto bezazlenije, kao što je spremnost da se u razne poduhvate ‘kreće od nule’, bez ikakve kumulacije iskustva i tvorevina«.
Tokom dvadeset godina izlaženja Republike nataložila su se upravo neprocenljiva iskustva, i to kako u teorijskim nastojanjima da se »slučaj Srbija« stavi u širi, svetski i istorijski kontekst, tako i u kritičkoj refleksiji srbijanske stvarnosti i afirmaciji vrednosti jedne autentično građansko-republikanske alternative. Time što je na ovaj način dezavuisala svako »kretanje od nule« i stimulisala učenje na postojećim – što domaćim, što stranim – republikanskim tradicijama, Republika je doprinela uspostavljanju one slabašne tekovine koju danas imamo: Srbija više nije Varvarija. No, pošto je Srbija još uvek daleko od toga da bude i republika »samooslobođenih građana«, to su sukobi u domenu kulture postali složeniji. Borba za »građansko samooslobađanje« danas se više ne vodi samo protiv i dalje brojnih izazova povratka u varvarstvo, nego i protiv političkih snaga koje su objedinjene u opozicionom antievropskom bloku, pa čak i protiv onih koje su na vlasti – koje se nominalno zalažu za evropske integracije, ali realno nisu sposobne da u domenu kulturne politike naprave bilo kakav diskontinuitet u odnosu na poslednje dve sumračne dekade.