– Nedogledne su mogućnosti
za stvaralački rad u našoj zemlji, kao i u popularisanju
srpskog imena... Pokušali bismo da ovde u Americi
pokažemo ko je i šta je taj slovenski narod sa
juga Evrope, o kome se, kraj svega, još uvek tako
malo zna... Amerikancima bi se mogla pokazati
putem izložbi naša srednjovekovna kultura pre
najezde Turaka. Arhitektura naših manastira i
crkava, sa čuvenim freskama, umetničkim slikama
i ikonama. Trebalo bi priređivati koncerte na
kojima bi učestvovali naši mladi umetnici i umetnice,
muzičari i operski pevači... izlagati takođe dala
naših slikara i vajara. Dovesti u Ameriku naš
balet na jednu turneju po većim gradovima i prikazati
Amerikancima naše nacionalne igre... Dovoditi,
takođe, mladiće i devojke na školovanje na ovdašnjim
univerzitetima i vraćati ih natrag da rade na
obnovi naše zemlje na kulturnom i intelektualnom
polju, kao i na podizanju životnog standarda,
primenjujući znanja i iskustva koja su ovde stekli.
Omogućiti našim mladim lekarima da provedu godinu-dve
u američkim bolnicama i klinikama da bi se upoznali
sa razvitkom i modernim otkrićima medicinske nauke...
Slati niz muških i ženskih predavača naših koji
bi po Americi mogli držati predavanja o našoj
zemlji, njenoj istoriji, književnim ostvarenjima,
umetničkim delima... Uz predavanja reprodukovati
i slike u boji kako bi Amerikanci mogli da vide
prirodne lepote naše zemlje i zagrejati se za
naš turizam...
I slike u boji... O Srbiji i njenim građanima,
od kojih mnogi odlaze na onaj svet s predsmrtnim
gorkim osećanjem da smo primitivni i zli, bez
obzira da li su nas »nabedili« ili smo sami krivi,
i dolaze nove generacije na ovaj svet da kroz
odrastanje prime u svest i na nejaka pleća teret
posledica mučne baštine koja traje godinama, i
sliku sveta o nama čije boje nisu vesele, radosne,
nisu boje nade, već sivila i crnila, i slušajući
neprestano savete, često dobronamerne a ponekad
manipulatorske, kako popraviti pokvareno.
Citat u početnom, prvom pasusu, kao da je napisan
danas. A nije. Star je gotovo devedeset godina!
Potiče iz pisma koje je 30. decembra 1920. uputila
iz Njujorka (sestri u Srbiji) Jelena Lozanić.
Malo se danas u Srbiji zna ko je ta mlada, pametna,
obrazovana devojka milog lika i velikog srca i
hrabrosti (1920. udala se za Džona Frotinghama,
velikog dobrotvora srpskog naroda tokom Prvog
svetskog rata i posle njega).
Paradoksalno je to što Jelenini redovi pozivaju
na veliki rad i obnovu otadžbine u trenucima kada
se svet divi jednom malom narodu, čak i kad ne
zna ni gde se nalazi: u našem vremenu jedine svetle
tačke na onom crnilu su poneki sportista i poneki
umetnik... Danas se naša »elita« uglavnom hvališe
da imamo »kokus«...
Knjigu Jelene Lozanić-Frotingham
Dobrotvorna
misija za Srbiju u I svetskom ratu (Pisma
iz Amerike i Kanade 1915–1920) objavilo je Udruženje
nosilaca Albanske spomenice, 1970. godine u Beogradu.
U predgovoru, prof. dr Kosta Todorović odaje priznanje
neumornom i plodnom radu Jeleninom, koja je tokom
nekoliko godina požrtvovanja ostvarila ne samo
veliku materijalnu pomoć postradalima u svojoj
otadžbini, već i
|
upoznavanje naroda
dve velike države sa mnogostrukim likom
Srbije.
Jelena je rođena u rodoljubivoj i humanoj
porodici. Otac Sima (1847–1935) bio je
naš poznati hemičar, profesor i prvi rektor
Beogradskog univerziteta, predsednik Srpske
kraljevske akademije, ministar, poslanik
Kraljevine Srbije u Londonu. Pridružuje
se svojoj kćeri u Americi 1917. kao član
Srpske vojne misije koja pred kongresom
i predsednikom Vilsonom izlaže ratne ciljeve
Srbije...
Kao izaslanica Srpskog crvenog krsta,
Jelena polazi na put u SAD početkom 1915.
Prvi datum u njenoj knjizi (iz Dnevnika)
je 16. januar. Posle oproštaja s majkom
u Solunu, prelazi Egejsko more, stiže
u London i kreće preko okeana brodom »Luizitanija«,
da bi se vrlo brzo po prispeću u Njujork
sastala sa Mihailom Pupinom.
Krajem aprila beleži: »Skoro sam dve nedelje
provela van Njujorka. Vrlo je važno za
uspeh našeg rada da ličnosti stalno putuju
i obaveštavaju svet«. Tokom sledeće četiri
godine organizacija tog rada bila je besprekorna.
Eto podatka koji fascinira i od
|
|
|
|
Ida Ćirić
|
 |
bitne je važnosti za današnju Srbiju. Malena balkanska
kraljevina, tek izašla iz teških balkanskih ratova,
u trenucima svoje i svetske katastrofe, nalazi
snage da ostvari »pogon« izvanredne efikasnosti,
osnivanjem Državnog odbora za pomoć našoj zemlji.
U odboru su vrlo usklađeno sarađivali predstavnici
državnih organa, naši iseljenici – američki Srbi,
članovi konzulata i ugledni američki građani.
– U naš Komitet došla je da radi i jedna izuzetno
simpatična i mlada Amerikanka. Ona će, u stvari,
biti moj lični »agent za štampu« sa zadatkom da
posećuje američke gradove pre mene, da organizuje
u njima moja predavanja i plasira članke u novinama
o srpskoj deci i stanju u kojem se danas nalaze,
beleži Jelena i kao da nam iz dubina nataloženog
vremena poručuje: eto, to, tako...
A prikupljeni novac? Šta su radili s njim Jelena
Lozanić i njeni saradnici? »Čekovi stalno stižu«,
zapisuje ona 24. februara 1915. godine, »za tu
malu, hrabru, mučeničku Srbiju. Njih treba potvrditi,
u banku deponovati, u knjigu zavesti i priznanice
darodavcima poslati«.
Moj prijatelj Predrag imao je rođake u Americi,
koji su mu u vreme tzv. sankcija poslali paket
hrane: oni su uplatili novac a »neka domaća organizacija«
ga ovde formirala i uručila. Vrednost uplate bila
je 200 dolara, sadržina paketa, izračunao je Predrag,
dvadeset dolara. Gde je razlika? A ti dobri daleki
ljudi stalno su prikupljali novac među američkim
Srbima i slali u »stari kraj« – nikada nisu dobili
nikakvu priznanicu, niti bilo kakvu informaciju
od zvaničnika tadašnje Jugoslavije o sudbini njihove
pomoći... Ovo ti je dosta, kaže mi Predrag – koliko
da semalo štrecneš, i pokažeš samom sebi da te
novi anestetici još nisu savladali...
