Republika - Glasilo gradjanskog samooslobadjanja

Jubilej Republike: 20 godina izlaženja

Razgrtanje slojeva nasilja i falsifikata

Jubilej Republike obeležen je otvorenim redakcijskim sastankom – 13. marta – na kojem su gosti i saradnici našeg lista govorili o njegovom značaju u političkom i kulturnom životu Srbije i posebno o projektu o kulturi i vrednostima. Ocenjeno je da Republika zauzima izuzetno visoko mesto u našem medijskom prostoru, a da je projekat o kulturi posebno značajan zbog potrebe da se razjasne ne samo slojevi nataloženog nasilja i falsifikata, nego i zbog suprotstavljanja aktuelnom talasu nacionalizma i klerikalizma. Više od novine, Republika je »kritička refleksija, doprinos društvenoj nauci i duhu vremena i dokaz onima koji su usamljeni i u manjini da nisu skrenuli s uma«, rečeno je.
Ovde objavljujemo koja su pitanja pokrenuta povodom ogleda Nebojše Popova »Otkrivanje i skrivanje slobode«, šta je rečeno povodom nekih tekstova u jubilarnom broju i šta se misli o projektu Republike o kulturi.

Bez slavljeničke egzaltacije i u radnom tonu, glavni i odgovorni urednik Republike Nebojša Popov pozdravio je goste rekavši da je najveće slavlje to što su oni tu i što će razgovarati o listu.
Odmah je izdvojio tekstove koji se bave »otvorenim temama«, kao što su kriza u svetu, »Politika

ekonomske propasti« Imanuela Volerstina, zbivanja u Americi, »Statistike i iskušenja«, Tanje Jovanović, i tekst Milutina Mitrovića koji se bavi domaćom ekonomskom krizom

(»Koliko flaša ulja?«). Druga vrsta tekstova govori o mahom »zatvorenim temama«, kao što je blokada demokratskog razvoja institucija, izvesne socijalne blokade, kao i problemi o duhu i liku Beograda (»Nedoumice oko ‘trećeg’ Beograda«), o čemu je pisao Milan Prodanović. Interesantan je i osvrt Zlatoja Martinova o pozorištu (»Pozorište iz jezgra stvarnosti«), povodom knjige Zorice Jevremović o njenom iskustvu sa pozorišnim eksperimentom u duševnoj bolnici. U vezi sa tekstom Ivana Zlatića »A šta ako bude pobune« Popov je rekao da se ne zna da li će biti pobune, a ako se desi, ne zna se ko će je zaustaviti. Jer ovi koji sada kohabitiraju nemaju zajedničku vojsku, nego svako od njih ima svoju vojsku i policiju.

Velemajstorski se falsifikuju neke tekovine civilizacije. Jedna od njih je pretpostavka nevinosti. U ime te pretpostavke ideolozi i praktikanti zločina i pljačke opravdavaju razne tipove, tako da ispada kao da i nije bilo zločina i pljačke. Jedna presuda za ubistvo Ivana Stambolića je dovoljna da niko ne bi smeo da kaže da je Milošević bilo šta drugo nego zločinac. A ipak ga hvale, i to na raznim stranama. Zloupotrebljava se još drevnija tekovina, a to je da se izbegavaju delikatne teme u vezi sa pokojnicima. Međutim, o Đinđiću mnogi govore šta im padne na pamet, a glavnu reč vodi onaj ko je bio najglasniji uoči ubistva. Tijanić je tada rekao »ili će preživeti Srbija ili Đinđić«. On sada modelira parastos. A ti koji modeliraju parastos – to je velika tema za ozbiljno kulturološko istraživanje, rekao je Popov.

Pitanje je takođe na čemu će počivati ta pobuna, ocenio je Popov.
Popov je potom govorio o svom ogledu »Otkrivanje i skrivanje slobode«, rekavši da je i sam pošao od onoga što se smatra »zatvorenim temama« koje opisuju reprodukciju lošeg stanja institucija, društva i vlasti.
Ogled se bavi i pokušajima povremenog pojavljivanja pojma slobode kao sastojka

svakodnevnog života. I u vreme kada se pojavljuje u oba smisla (kao pojam i kao sastojak), dolazi do dinamike individualnog i zajedničkog života. Ali sila koja je mobilisana protiv toga skrajnjuje ideju i praksu slobode i taloži razne oblike nasilja. I mi smo upravo doživeli tokom dvadeset godina to taloženje nasilja. Međutim, ono nije toliko evidentno zbog stvari koja se dogodila pre 30-ak godina, i to gromoglasno, a posle su ostali samo tragovi. Reč je o tzv. obračunu sa »crnim talasom« u kulturi, što je bio obračun sa slobodom mišljenja, stvaralaštva, komunikacija. To nije hvalospev

Čini se da je neka vrsta zločinačko-pljačkaškog kompleksa ne samo moćna po svojim korenima i tragovima iz prošlosti, nego je revitalizovana nekim inovacijama i stabilizovala se. Time je blokirala otvaranje procesa demokratskih promena, a taj proces je naročito zakovan tzv. kosovskim ustavom koji na simboličan način označava vrtešku u kojoj se ova zemlja dugo nalazi, rekao je Popov.

studentskom pokretu, nego je opis stanja u kojem je sloboda nadolazila desetak godina, doživela svoj klimaks, i onda je kroz obračun sa svim aspektima slobode nastala jedna vrsta crne rupe u kojoj su se taložili oblici nasilja koji su kulminirali tokom ratova, tako da do danas imamo posla sa tim tragovima. Na kraju, čini se da je umesno postavili tezu da ako znamo šta se događalo u sferi politike i ekonomije, daleko manje znamo šta se događalo u kulturi, gde je ostalo dosta zagonetki. Naporedo sa nasiljem taložilo se dosta falsifikata i laži, sve do toga da se zameću tragovi da se sloboda pojavila i u skorije i u ranije vreme. Tako da danas kroz prizmu fabrikovanja javnog mnenja i ne možemo da shvatimo šta se događalo ne samo u proteklih 30-40 godina, nego i u proteklih 200 godina, rekao je Nebojša Popov.
Republika je, razmatrajući šanse za opstanak, zaključila da upravo tu treba staviti težište istraživanja, dakle na kulturi, posebno na vrednostima, demistifikaciji laži i falsifikata. To se poklapa i sa interesantnim trenutkom hronične krize ovog društva i države i sa akutnom krizom u svetskim razmerama. U suočavanju s tim dvema krizama nadamo se da se može otkrivati i put izlaska iz krize, ali i da se razgrnu slojevi falsifikata u kulturi, da se u kulturi dogodi nešto značajno kako bi ona postala oslonac za traženje izlaza, zaključio je Popov izražavajući nadu da će Republika preživeti ovu godinu i ići ka nekim otvaranjima – intelektualnim, političkim, ali i moralnim.

Veština skrivanja slobode

Zagorka Golubović je rekla da je dvadeset godina Republike velika stvar, i da je to jedina novina koju čita od korice do korice. Ona se nije sasvim složila sa Popovim da nije jasno šta se sve događa u kulturi, rekavši da ima dosta oslonaca koji pokazuju šta se u toj oblasti zbiva. Pitanje kulture treba otvoriti teorijski i empirijski i zato je prihvatila da učestvuje u projektu koji je osmislio Popov. Precizirala je da je njen zadatak empirijsko istraživanje u deset gradova u Srbiji da bi se videlo

kako građani i politička elita shvataju kulturu, odnosno kako se kultura doživljava u svakodnevnom životu.
Ocenjujući 20-godišnji doprinos Nebojše Popova, rekla je da su njegovi tekstovi »izuzetna pojava kontinuiranog i upornog praćenja događaja, ali ti tekstovi nisu hronika, oni su jedna vrsta tumačenja događaja i dovođenja u određeni kontekst, i to sa stanovišta kritičke analize prošle i sadašnje kulturne politike i kulture uopšte«. Hronika u Popovljevim istraživanjima služi da nas stalno podseća da, ukoliko se zaboravi splet suprotnih akcija i pokreta u istim razdobljima, dolazimo do jednostranih zaključaka, kao što su na primer: Srbija je sposobna samo za bune, a ne i za pokrete, kako je pisao Dvorniković, a i danas se to ponavlja. Zatim: u Srbiji ne postoji slobodarska tradicija u smislu traženja i težnji za individualnom slobodom. Ili: Srbi su uvek podanici, raja. Ogled Nebojše Popova »Otkrivanje i skrivanje slobode« upozorava da takvi jednostrani zaključci karikiraju i dovode do pogrešnih shvatanja o tome šta se dešavalo i dešava u kulturi Srbije. Popov upozorava da treba preispitivati takve stavove podsećajući da se istorija javlja i kao nastojanje za otvaranje i osvajanje slobode, ali sa rigidnim diktatorskim i

autoritarnim strukturama u jugoslovenskom i srbijanskom društvu, i to potkrepljuje događajima šezdesetih, sedamdesetih i devedesetih godina, 5. oktobra.
Međutim, slobodu pasionirano skrivaju pre svega intelektualci, istakla je Zagorka Golubović, oni su danas najbrojniji u skrivanju sloboda u daljoj ili bližoj prošlosti. To su oni intelektualci koje ja nazivam ćutolozima, rekla je Golubovićeva. Oni su se u svim teškim

Istovremeno, Popov skreće pažnju ne samo na zaborav upotrebe slobode u demistifikaciji ranijih režima, već i na skrivanje slobode koje se i danas događa. Mi smo imali neke slobodarske tradicije kojima se služe i predstavnici današnje vlasti, ali da bi pacifikovali građane i predupredili slobodno mišljenje i delanje kao politički subverzivno, jer se i danas misli da je kritika subverzivna stvar.

vremenima opredeljivali za »ketman«, kako bi rekao Česlav Miloš, a u istočnoevropskom rečniku otpora za »unutrašnje emigrante«. Oni i danas, odbacujući filozofiju i humanizam u društvenim naukama i političkim nastojanjima za osvajanje slobode, predstavljaju sebe

kao objektivne, pragmatične borce za isključivo svoj ekonomski prosperitet. Iako Nebojša Popov ne ističe eksplicitno ovakve stavove, oni se nameću iz njegove sveobuhvatne analize stanja i odsustva slobode u današnjoj Srbiji.
To su dosadašnja istraživanja iz ciklusa »Politika i svakodnevni život« potvrdila. Upravo ti mali dometi doveli su ih do rezignacije. Ili su građani opijeni novom neoliberalnom vladajućom ideologijom koja ih uči da je osnovna vrednost novac i akumulacija kapitala i da treba brinuti samo o sopstvenom interesu. Drugim rečima, hit je danas samo sloboda tržišne utakmice, ne sloboda individue, sloboda mišljenja i

Popov pokazuje kada je sloboda imala neke uzlete i polete, a kada se odustajalo i kada se skrivala sloboda. Zato pitanje u tekstu »da li građani Srbije ne žele slobodu« zaslužuje da se o njemu diskutuje i da se odgovori da li to ne žele iz psiholoških razloga, iz straha od slobode, kako je pisao From, jer sloboda pretpostavlja odgovornost, ili su se građani umorili u pokušajima iskušavanja slobode i rezignirali zbog toga što su procenili da su mali rezultati dosadašnjih iskušavanja slobode.

delanja, mada su se ljudi u inostranstvu uverili da je sloboda tržišne utakmice jedan od razloga zašto su upali u krizu, što i nas čeka. Naše empirijsko istraživanje treba da odgovori na pitanje da li građani Srbije stvarno ne žele slobodu ili iz određenih razloga odstupaju od nje.
U kontekstu teza o uzletima hrabrosti i slobode Zagorka Golubović je rekla da je značajno podsetiti na uporno odbijanje Sociološkog društva Srbije da u vreme velikih političkih pritisaka 70-ih godina prihvati i podrži delegatski sistem kao najveći izraz demokratije, i taj otpor je trajao sve dok se Društvo nije rasulo, najviše zahvaljujući njegovom predsedniku Zdravku Kučinaru. Nisu otpori bili samo komandovanoj umetnosti, već i komandovanoj

filozofiji, sociologiji, antropologiji. Društvena nauka se opirala da bude shvaćena dogmatski i rigidno u nekom dogmatizovanom marksizmu.
Postavila je i pitanje da li se može govoriti o vitalnosti kulture prema udarima vlasti u odsustvu kritike sve lošije književnosti i kada je slab otpor osiromašenju i vulgarizaciji jezika (na

Golubovićeva je postavila i pitanje zašto su kritički intelektualci, koji su ionako malobrojni, malo eksponirani u javnosti u analizi vrednosti kritičke svesti. Imam utisak kao da se i sami skrivamo, jer nismo popularni i potiskujemo svoj glas da ne bismo došli pod udar kritike.

šta još jedino upozoravaju Ranko Bugarski i Ivan Čolović), a bez jezika nema kulture, kada se falsifikati istorije legalizuju kroz školske udžbenike i kada se rapidno urušava sekularna država i trijumfuje klerikalizam.

Kultura i praktična politika

Vesna Pešić je čestitala Republici 20-godišnji jubilej i prenela pozdrave Džuli Mostov, sociološkinje iz Amerike, redakciji i Nebojši Popovu. Pešićeva je rekla da je Republika uvek aktuelna, a i da jubilarni broj reprezentuje ono što se događa u zemlji. Iako izlazi

samo jedanput mesečno, Republika je, kako je ocenila, aktuelna time što na tematskom nivou pokriva dnevno aktuelne događaje. Iznela je i svoj lični izbor tekstova i autora koje rado čita (Dragoš Ivanović, Mirko Đorđević i Olivija Rusovac). U vezi sa tekstom »Moć i nemoć predsednika države« rekla je da nazire temu koju bi Republika mogla da razvije, odnosno kako to da jedna nemoćna država ima tako moćnog predsednika.
Dakle, on pojma nema ni o čemu, nego će tajnu razjasniti »druga strana«. Isti skandal se dogodio i sa telefonskom, odnosno SMS sednicom vlade kada je iz skupštinske procedure vlada povukla zakon protiv diskriminacije, a njen predsednik tvrdi »sveti oci nisu na mene vršili pritisak«.

Predsednik je toliko moćan da se i sam stidi što je moćan, pa onda imamo jednu pojavu prikrivanja te moći, igranja žmurke, što se vidi na fonu nekoliko skandala. Na primer, u slučaju Miladina Kovačevića i »državne tajne« predsednik se pojavio igrajući žmurke kada je javno rekao »obavestio me je premijer da nije naše htenje da stavimo tajnu«; znači on ne zna šta je bilo na sednici vlade, pa ga premijer obaveštava da naša vlada nema šta da krije, nego je to »htenje one druge strane«.

Naše gazde nikada nisu mnogo prikrivale da su gazde i da su moćne, a sada imamo fenomen prikrivanja ko je tu u stvari gde, a Republika je člankom o moći i nemoći predsednika naznačila da bi mogla da krene u istraživanje ovog fenomena, rekla je Vesna Pešić. U osvrtu na ogled Nebojše Popova, Pešićeva se složila s ocenom autora da je

Srbija u permanentnoj krizi, ali je polemisala sa njegovom tvrdnjom da mi nemamo dovoljno znanja o uzrocima i razmerama krize, te da je primarno kritičko preispitivanje vlastite kulturne baštine. Naprotiv, ona misli da mi dosta znamo o krizi u Srbiji, i nije uverena da pristup proučavanju u sferi kulture može da otkrije zašto smo u krizi.
Znanje o krizi je dosta veliko, jer su i Republika i naučne institucije mnogo radile na dijagnostici, koja je tačna. Ali kada se postavi pitanje raspleta krize, tu se uvek stane. Krize se ne mogu rasplitati samo pisanjem, već je potrebno da se vratimo na praktičnu politiku i da tu tražimo rasplet. Gomilaju se dijagnoze iz različitih sfera, a rasplet nije moguć

Pešićeva je svoj stav o prednosti praktične politike potkrepila ilustracijom iz novinskog teksta koji je objavljen povodom godišnjice ubistva Zorana Đinđića o njegovom razgovoru sa Srbima sa Kosova, koji su došli da se žale, pošto su napustili Kosovo. Žalili su se na bezbednost. Đinđić im je tada rekao da nikad ne postoji dovoljna bezbednost i da ako Srbi čekaju da im neko stvori neku bezbednost, ta bezbednost nikada neće biti dovoljna. Kad se budete vratili, vi ćete biti bezbedni, rekao im je. Drugim rečima, poručio im je da kada izvedu akciju povratka, biće bezbedniji, i da nikada neko drugi neće moći da im stvori bezbednost.

zato što prosto nedostaje dinamika u samom društvu. Ona je taj rasplet.

Kritičko promišljanje duha vremena i statusa slobode u našoj kulturi

Lino Veljak je rekao da je Republika jedini list na prostoru bivše Jugoslavije bez ijedne mrlje u svojoj 20-godišnjoj istoriji, i to bi bilo dovoljno da taj list bude zapisan u nekoj budućoj istoriji kulture, politike i duhovnosti. Ono što je Republika činila, što čini i što će činiti – jeste kritička refleksija aktuelnih zbivanja bilo da su u pitanju ratna, posleratna ili

tranzicijska zbivanja. Ta kritička refleksija i vrlo značajni doprinosi društvenim naukama, dijagnozi duha vremena čine Republiku nenadoknadivom i to će ostati zapisano na ključnom mestu politike, društveno-naučne refleksije, primenjene teorije i kulture u Srbiji, ali i u regiji, ukoliko ne dođe do potpune varvarizacije društva.
Veljak je podsetio da je Republika najpre godinu dana izlazila u Zagrebu, da je to bila publikacija bez ikakvih pretenzija, osim za informisanje članova UJDI-ja, ali da je tek pod vođstvom Nebojše Popova, kada je

Neću govoriti o tome šta Republika znači onim brojnim, usamljenim, u svojim malim palanačkim sredinama izolovanim individuama, koje posredstvom Republike žive u svesti da nisu ludi i nenormalni, nego da njihovo nezadovoljstvo postojećim i dominantnim tendencijama jeste znak da su zadržali kontakt sa racionalnošću i kritičnošću.

redakcija prešla u Beograd, Republika započela sadašnji hod postavši najznačajniji list na ovdašnjim prostorima.
Miško Šuvaković je ispričao da je njegova saradnja sa Republikom na projektu o kulturi počela susretom sa Nebojšom Popovim u Sarajevu, na godišnjicu studentskog pokreta 1968, kojoj je prisustvovao i njegov nekadašnji vođa Danijel Kon Bendit »sada umereni, fini gospodin, predstavnik liberalnih koncepcija«. Umesto pozdravnih reči Republici, Šuvaković je ispričao jednu kratku priču o dvema muvama u kutiji. Jedna muva živela je u sredini kutije i sve vreme je vikala »ja sam slobodna«. Druga je živela na zidu kutije i plačući govorila »ja sam u zatvoru«. Zapravo, posao kritičkog intelektualca, danas kao i pre, ili one intelektualne pozicije koju Republika zauzima, jeste da pokaže da ta kutija

zaista postoji i kako izgleda ta rapava unutrašnja strana kutije. I taj napor jeste veliki, bilo da pripada politici, kulturi ili ekonomiji, klasnoj borbi.
Sreten Ugričić je čestitao jubilej Republike više kao njen čitalac, jer je tek odnedavno postao i njen saradnik. »Potvrđujem svedočenje onih koji kažu da im je Republika mnogo značila i zato sam i danas ovde«, rekao je Ugričić. On je posebno istakao značaj možda ključne kategorije kojom se bavi Republika, a to je pitanje statusa slobode u našoj zemlji i u našoj kulturi. Pokušaj akcentovanja samog domena kulture kada je reč o statusu slobode može biti koristan i presudan, jer kulturu treba razumeti u širem značenju pojma, a ne samo kao

Moram priznati da što sam stariji sve više verujem u klasnu borbu, samo što klasa nije samo klasa u Marksovom smislu. Ona je i pitanje roda, i pitanje generacije, i pitanje društvenog načina života. To pitanje suočenja sa »rapavošću unutrašnjeg zida kutije« je nešto važno i bitno za intelektualnu refleksiju kao takvu. A to jeste istraživanje i ja mislim da je dobro što Republika pokušava da bude intelektualna intervencija u aktuelnosti, da ulazi u riskantnu igru refleksije.
A to da li će se svet promeniti, teško je reći, jer, kako kaže Antonio Negri, »na delu su državni terorizmi, pre nego što je reč o politici u humanističkom smislu reči.

kulturu koja se vezuje za stvaralaštvo, umetnost i slično. Naime, ovde je upravo u pitanju kultura i tradicija slobode od Karađorđa do danas. To je naša tema i tema Republike, a verujem da će to biti tema i sledećih dvadeset godina. U tom smislu, kultura je privilegovan domen u kojem se može reflektovati taj na osnovni problem. Naravno da je o tome moguće razgovarati i iz užeg pojma kulture kada je u pitanju status umetnosti, kulturnih institucija, prioriteti kulturne politike, o čemu sam i sam pisao kao saradnik Republike.
Božidar Jakšić je takođe podvukao značaj postojanja Republike tokom dvadeset godina, rekavši da je »Republika jedino mesto na kojem mu je čast da bude«. Republika je bila, kako je rekao Jakšić »ona institucija javnosti u ovoj zemlji koja je u apsolutnom mraku

predstavljala ono jedino malo svetlo da mrak ne bude gušći«. Podsetio je da jedino Republika u vreme NATO bombardovanja nije podlegla zahtevu državne strukture za cenzurom i »na taj način spasavala dostojanstvo građana Srbije«. Jakšić je rekao da se i često bunio zbog objavljenih tekstova. »Sa Nebojšom Popovim drugujem skoro 50 godina i ponekad mi se čini da nema čoveka šireg i demokratičnijeg od njega, a ponekad mi se čini da je veliki autoritarac. Zanimljivo je zato da kažem da je u Republici iz demokratskog ubeđenja puštao tekstove kojima tu nije mesto« (primer Marinka Vučinića o Peščaniku). Jakšić je preporučio da Republika treba da

Ipak, mislim da je presudno uočiti potrebu da se u važećem poretku koji možemo okarakterisati, a o tome postoji čini mi se konsenzus – kao etno-klero-nacionalistički ili liberalno-etatističko-kapitalistički, postavi pitanje šta uraditi sa tradicijom neslobode koja je ipak dominantna tokom 200 godina, pa i danas. Tako da će potreba za Republikom kakva je bila za ovih 20 godina i dalje postojati i ja ću biti njen verni čitalac i povremeni saradnik, rekao je Sreten Ugričić.

bude stroža prema svim saradnicima. »Republika je list koji u jednoj kulturi diskontinuiteta drži kontinuitet 20 godina, što nije mala stvar, a uz bok Republici mogu da stanu još samo Beton i delom Mostovi«, rekao je Jakšić. On se nije složio sa tezom Zagorke Golubović o intelektualcima ćutolozima »jer se i u teškim vremenima brbljalo«. Bila je strategija da se višestranački parlament pretvori u brbljaonicu i cirkus, a te konsekvence i danas snosimo, tako da se u stvari mnogo brblja i blebeće. Za razliku od TV emisija u kojima se pojavljuju »sagovornici« i novinarka koja misli da je na modnoj pisti, Republika je nešto sasvim drugačije i ona mora da sačuva visok nivo i vaspitava svoju čitalačku publiku i utiče na društvo u celini. Kultura diskontinuiteta i naš javni život koji ide od skandala do skandala su nešto sasvim drugačije od Republike, koja nije imala nijedan skandal, u društvu u kojem je skandal merilo učešća u javnosti.

Verica Barać, koja je s Republikom ostvarila dugu i značajnu saradnju u borbi protiv korupcije pozdravila je 20. godišnjicu lista i iz vizure predsednice Saveta za borbu protiv korupcije ukazala na teme koje bi mogle da zainteresuju novinare Republike. Reč je o tome da je kao neko ko se šest godina bavi problemom korupcije uočila da se naš život kreće dvema trakama. O zakonima ili odlukama se ne odlučuje u institucijama, nego na nekom drugom mestu, ali ne zna na kojem. Takođe novac, plaćanja, idu nekim drugim tokovima. Baraćeva je primetila da zakoni o sudijama nikoga ne interesuju. Kada su iz Društva sudija otišli da o tim zakonima

razgovaraju sa šefovima poslaničkih grupa, jedan od njih je rekao »mene ništa ne interesuje, mi smo se dogovorili, rekli smo Borisu da ćemo za to da glasamo«. Kada je Savet pismom upozorio predsednika države i vlade da će novi zakoni još više politizovati

društvo i da će se još opasnije živeti u ovoj državi, to pismo niko nije objavio, a iz kabineta predsednika države su odgovorili da im je žao, ali da oni nisu nadležni. Zaista se ovde dogodio raskol između nečega što se zove zakon, parlament i onog što se dešava u realnom životu, i što duže radim u Savetu za borbu protiv korupcije sve jasnije osećam taj razlaz, rekla je Verica Barać, pozivajući da se razotkrije šta se u stvari dešava, kako bi se smanjio osećaj nemoći i marginalizacije. Šta znači živeti u zemlji gde vas unapred proglase

Jakšić je rekao da je dobro što je Popov otvorio temu o kulturnoj budućnosti ove zemlje i o vrednostima, jer ne postoji nijedan sistem vrednosti koji se održao. Postoji nešto što je raspad, što je pokušaj neke dominacije, ali koje će ključne vrednosti života biti uključene u to da neko stekne moć, to je irelevantno, jer će taj upotrebiti sve što može da bi stekao moć. Zato je velika misija Republike da tu skandal-javnost i kulturu kratkog daha učini drukčijom.

krivim, i više se niko ne usuđuje da vas brani, upitala je Baraćeva. Ona je rekla da je dobro što se realizuje projekat o kulturi, jer će se tu neke stvari još bolje videti nego u oblastima u kojima krupni igrači sprečavaju da se otkrije istina.


	Pripremila Olivija Rusovac


		Kulturna misija u zemlji Varvarija i u zemlji Srbiji


	Broj 450-451	1-30. 04. 2009.