Filozofija apostrofiranja
nacije, vere i rase kao ključnih kriterijuma društvenih
vrednosti, i nakon pada Miloševićevog nacionalsocijalističkog
režima, pokušava da se – od strane Srpske pravoslavne
crkve i dobrog dela srpske inteligencije, pre
svih akademika SANU, ali raznih studentskih udruženja
– nametne kao
main stream aktuelne intelektualne
refleksije. Svedoci smo da se danas bez ikakvog
zazora nanovo mitologizira i ideološki upotrebljava
ne samo naša najdublja prošlost, već se i najnovija
istorija bestidno falsifikuje i revidira. Mnogobrojni
su primeri za to. Ministar za kulturu u prethodnom,
Koštuničinom kabinetu dičio se bistom vođe koljačkih
trojki Draže Mihailovića koju je držao na svom
stolu u zgradi Vlade, a jedan drugi ministar je
zahtevao da se pri pomenu generala Nedića, kvislinga
i nacističkog vazala, stane mirno i salutira.
Pri tom mu je bilo sasvim nevažno što je upravo
taj general ne samo bio dokazani agent Abvera
koji je izdao svoju Petu armiju, nego je za vreme
okupacije skoro potpuno istrebio Jevreje u Srbiji
poslušno ih isporučujući nacistima!
Ali u čestim javnim istupima novokomponovanih
nacionalističkih kulturnih poslenika mogu se čuti
i tonovi koji predstavljaju flagrantnu negaciju
i bukvalnu reviziju i najbliže prošlosti, dakle
događaja iz devedesetih godina: tako razni akademici
i istoričari negiraju da su se Vukovar (»oslobođen
do temelja«), surova trogodišnja opsada Sarajeva
i genocid nad Bošnjacima u Srebrenici – tri svakako
najmračnije stranice srpske novije istorije –
uopšte i dogodili! Jedan mladi i nadobudni književnik,
tu skoro, napisao je roman kojim želi da pokaže
»drugačije viđenje ratnog Sarajeva«, od onoga
»kako ga vidi druga Srbija«. U tom viđenju, stanovnici
Sarajeva nisu bili jednako ugroženi od granata
|
Karadžićevih Srba sa
Pala i okolnih brda; po mlađanom piscu,
sarajevski Srbi su bili ugroženiji jer
su ih, osim granata, iz osvete »ničim
izazvane« (u javnoj retorici srbijanskih
zvaničnika uporno ponavljane sintagme)
maltretirali i ubijali njihovi susedi
islamske veroispovesti. Iako su takvi
slučajevi napada na sarajevske Srbe svakako
postojali, oni nisu bili tipičan oblik
ponašanja Sarajlija, pa je roman u najmanju
ruku jednostran i etnički pristrasan.
No piscu ta činjenica nimalo ne smeta
da ga prepotentno – a s obzirom na poruku
i bestidno – nazove »kamijevskim«!
Ovih dana se suočavamo sa bezobzirnim
atacima Srpske pravoslavne crkve u liku
bačkog episkopa Irineja Bulovića, jednog
od famozne mračnjačke četvorke justinovaca
(Amfilohije
|
|
|
Radović, Atanasije Jeftić, Artemije Radosavljević)
na najosnovnije ljudske slobode i prava na slobodno
izražavanje polne i rodne orijentacije. Sutra
ćemo, ko zna, možda biti svedoci popovskog vaspitnog
šibanja naše dečice na obaveznim časovima veronauke,
i ko zna čega sve ne.
Zato o takvim stvarima treba neprestano pisati,
beležiti ih, analizirati i činiti sve da se one
demistifikuju i oslobode naslaga lažnog patriotizma
te da se pokaže ono suštinski u njima – zlo! Naš
poznati etnolog Ivan Čolović to neumorno čini
u svojim knjigama i javnim istupima već više od
dvadeset godina.
I u svojoj najnovijoj knjizi odabranih 18 kolumni
pisanih za
Peščanik od kraja 2006. do
sredine 2008. godine, ovaj autor je ostao dosledan
sebi da prateći zbivanja u društvu i kulturi na
duhovit ali vrlo promišljen način skenira sve
slojeve vladajuće nacionalističke kulturne matrice
– danas unekoliko modifikovane ali suštinski nepromenjene
– iz čije je pogubne filozofije nužno proistekao
užasni bratoubilački rat sa posledicama koje još
decenijama neće moći biti sanirane.
Čitajući ovu knjigu čitalac će se suočiti sa javnim
delatnicima koji iz sebe izbacuju neverovatnu
količinu nacionalne ostrašćenosti, ksenofobije,
kolektivne paranoje, ali i neobuzdane samohvalisavosti,
samodovoljnosti i etničkog ekskluzivizma koji
se u mnogim aspektima ispoljavanja poklapaju sa
rasističkim i fašističkim obrascima. Tako jedan
od tih javnih delatnika u svom tobože »stručnom«
časopisu sasvim ozbiljno upozorava »svesrpsku
javnost« kako je upotrebom interneta i kablovskog
sistema Srbija praktično prisluškivana po nalogu
CIA i Džordža Soroša. Drugi, koji piše književnu
kritiku i koji ne silazi sa stranica određenih
književnih časopisa ali i ozbiljnijih dnevnih
listova, na jednom književnom skupu »obelodanjuje
notornu činjenicu« kako su Zapad i njegove obaveštajne
agenture od »jednog poluobrazovanog mladića« stvorile
»interesantnog i prevođenog pisca«, a sve u nameri
da on svojim neistinama o Srbiji i Srbima stvori
lažnu sliku o položaju mladih ali i da kod mladih
ljudi svori negativna osećanja prema sopstvenoj
otadžbini. Nije zanemarljiva, misli ovaj književni
kritičar, ni činjenica da se takvim delima i takvim
»veštački stvorenim piscima« može sasvim zagaditi
srpska kulturna scena te da se natera da skrene
sa puta nepatvorene nacionalne samobitnosti.
Treći, pak, koji se bavi naukom i to antropogeografskom,
izvodi »naučni« zaključak da je današnja Srbija
izgubila Kosovo ne zbog Miloševićeve politike,
nego zbog činjenice da od 1912. godine kada je
»nakon pet vekova« Kosovo ušlo u sastav kraljevine
Srbije, ništa nije preduzeto da se na njemu etnička
slika drastično promeni u korist Srba. Trajno
rešenje kosovskog pitanja i u 2008. godini ovaj
profesor i antropogeograf vidi u »isterivanju
albanskog življa« u Albaniju, potpuno se saglašavajući
sa stavovima dr Vase Čubrilovića iz 1937. godine
koji su svojim otvorenim rasizmom zapanjili tadašnju
demokratsku Evropu.
Četvrti je poznati pisac lakih romana, nekadašnji
hedonista, ljubitelj žena i ispijač viskija i
kratkih espresa kraj dubrovačkih skalina (redovno
svakog leta!), a danas mrzitelj (belo)svetskog
života, putovanja u inostranstvo i svega što nije
srpsko. Ali za njega ni formalno srpsko ne mora
biti
stvarno srpsko. Jer ne mari on za
urbane Srbe koji su to već tim svojim statusom
vrlo sumnjivih patriotskih vrednosti i još sumnjivijeg
rasnog kvaliteta. On mari isključivo za zdravu,
rumenu, seljačku Srbiju. Srbiju bez parfema i
veštačkih mirisa, Srbiju nepatvorenu i jednostavnu,
Srbiju koja ne filozofira nego obrađuje zemlju
i odatle crpi svu filozofiju života. On veruje
u seljaka, njegovu prostodušnost i prirodnu bistrinu
i još, dakako, u srpsku pogaču i čednost srpske
devojke rumenih obraza. Nakon svetskog sjaja i
provoda po Njujorku i kojekude – konačno je pronašao
svoje životne ideale napisavši i knjigu o tome.
I u narednih četrnaest eseja čitalac će se sretati
sa sličnim »misliocima«, tim »draguljima narodnog
uma«. Smejaće se isprva njihovim antimodernim
porukama, ali odmah nakon toga moraće se ozbiljno
zamisliti nad činjenicom da takvi umovi, neprestano,
iz dana u dan drsko defiluju našom kulturnom i
uopšte javnom scenom zagađujući je svojim šovenstvom,
uskogrudošću i glupošću. Stoga ovu knjigu i slična
štiva doživljavamo kao svojevrsno upozorenje da
je ovakav već dugo nam nametnuti kulturni obrazac
krajnje neodrživ ako se srpsko društvo želi istinski
evropeizirati, te da sve demokratske snage moraju
što pre prionuti na trnovit i naporan put izgradnje
novog.
