S dedom na dedu

Povodom filma Srđana Dragojevića »Sveti Georgije ubiva aždahu« (prema istoimenom delu Dušana Kovačevića) izbila je polemika. Predsednik i potpredsednik Odbora za kulturu nedavno osnovane Srpske narodne stranke, Bratislav Petković i Radoslav Pavlović (scenarista TV serije »Moj rođak sa sela«), ocenili su da pomenuti film »predstavlja istorijski falsifikat« i zamerili Vladi što je finansirala takav film kao »nacionalni projekat« (Politika, 18. mart).
Merila na osnovu kojih se finansiraju umetnički projekti, svakako, zaslužuju javnu pažnju. Ali, umesto javne rasprave o merilima kulturne politike, ovu polemiku su zasenile dve stvari. Prvo, obnavljanje već zaboravljene prakse partijskog presuđivanja u sferi umetnosti. Mada više nema onako moćne jedine i vladajuće partije koja je, ranije, decenijama »žarila i palila«, simptomatična je ambicija da se i u partijskom pluralizmu ideološki presuđuje u sferi kulture, što je već naišlo na otpor u našoj javnosti. Drugo, u sporu oko falsifikata, obe strane kao »krunske svedoke« pominju kazivanja vlastitih dedova kao glavni istorijski izvor.
Uz nadu da se neće obnoviti nekadašnja režimska represija u kulturi, kojoj je bilo suprotstavljeno načelo »knjigom na knjigu«, što je onda bilo od malene koristi, valja primetiti da se ni »dedom na dedu« ništa ne može postići ukoliko nema i drugih verodostojnih istorijskih izvora. Ako je od ikakve koristi, ova polemika bi mogla da podstakne ozbiljniji dijalog o valjanosti izvora istorijskih znanja i uopšte društvene svesti, ne samo kada su u pitanju raniji ratovi nego i čitava prošlost srpskog naroda i države.

	Ana Ilić