»Da glupost boli, čuo bi se vrisak do neba«, »Prima violina u dlakavo uho gorilizma«, »Koji je to demon koji ih napastvuje da govore takve nebovapijuće gluposti«...
Sve te tri Krležine lucidne misli mogu da se kao lakmus primene na paškvilne invektive odavno već profanisanog nedeljnika NIN, sadržane u tekstu »Krležina crvena olovka za srpske teme« (sa likom prokazanog na naslovnoj strani) u broju od 12. marta.
A kako sam tekstopisac navodi »da bi se približili bilo kakvom suvislom (sic!) objašnjenju«, takvu »intelektualnu i spisateljsku gromadu« morao je da raspoluti na e1 (šta mu to znači, možda leksikografiju) i 2. krležijanski beletr, uz obilnu pripomoć ćosićevskih kvalifikativa iz njegove poznate »kominternovsko-vatikanske« ropotarnice.
Obrušavajući se na Krležin enciklopedistički rad, ne prolazi mnogo bolje ni Krležino književno pero. (U tom su

okarakterisanog kao smrtna presuda Jugoslaviji).
U tim koordinatama leži kompleks svih problema juče i danas, s leva i zdesna.
U provokativnom NIN-ovom antrfileu »Dosta više manastira« naslovljenom tom Krležinom marginalijom da bi se postiglo što više u ocrnjivanju crvene olovke i kod lakovernih dobio još koji laki poen, nije tačan navod da nije intervenisao jedino Krleža u vezi sa Ivom Andrićem. Poznata je prepiska sa Milanom Bogdanovićem. Milan Bogdanović saopštava Krleži da se Andrić ne slaže, i da moli kod autorizacije teksta da se briše da je »hrvatskog porekla«. Krleža odgovara: »pozdravi Ivu Andrića u moje ime, veoma srdačno, i poruči mu, ako možeš, da mu ja jebem hrvatsku majku, brisat ću da je hrvatskog porijekla«.
Neinformisani mogu se o tome informisati u drugoj knjizi Enesa Čengića Krleža post mortem, a ne služiti se olakim dezinformacijama.
No, crvene i crne olovke će još ispisivati mnogo toga i danas i sutra, otkrivati nove prostore i u mnogim rubrikama čak kulture kao i u ovom članku čistom ćirilicom otkriti