Performans posvećen Milici Tomić (1859–1944) ćerki Svetozara Miletića, jednoj od prvih aktivistkinja za ženska prava u nas

Pomiličenje - a šta je to... i koga se to uopšte tiče?

U subotu, 7. marta 2009, u 10h, u Dunavskoj ulici u Novom Sadu, Kamerno pozorište muzike Ogledalo izvelo je Performans »4M« – performans posvećen Milici Tomić (1859–1944), književnici, novinarki i političarki, jednoj od znamenitih žena Novog Sada

Pisati o nekom događaju, a u isto vreme biti deo njega, ne predstavlja nimalo zahvalan zadatak. Najpre, tu je strah od nemogućnosti tzv. objektivnog sagledavanja istog. Takođe, tu je i strah od identifikovanja sa događajem o kojem se piše. I ko zna koliko strahova još.
Ali ako se pođe tom linijom, jedino što ostaje jesu ti strahovi, što realni, što nerealni.
A tekst ostane nenapisan.
Prihvatam rizik, hvatam se u koštac sa strahovima, stojim iza svake reči koju ću napisati.
Da li je to ta famozna odgovornost, odgovornost za izrečeno i napisano, lajt-motiv u dominantnoj diskursnoj matrici našeg društva, naše države, nas samih?

Performans »4M« predstavlja događaj koji je imao (i ima) za cilj da podseti javnost, takozvano (i samozvano) građanstvo, na lik i delo Milice Tomić, žene koja je svojim delovanjem na polju aktivizma za pravo žena obeležila kraj 19. i početak 20. veka, pre svega u Novom Sadu, ali i šire. Svojim delovanjem, ona je doprinela da se dotadašnji položaj žene u društvu promeni nabolje. Govorila je engleski, nemački, francuski i mađarski jezik. Vodila je i uređivala časopis Žena – časopis koji se bavio emancipacijom žena i koji je podsticao žensko stvaralaštvo na svim poljima života i rada.1 Sarađivala je sa mnogim znamenitim ličnostima tog doba, a posebno je značajna njena saradnja sa Rožikom Rožom Švimer, jednom od vodećih evropskih i svetskih feministkinja. Milica Tomić je jedna od sedam Vojvođanki (jedina Novosađanka) koje su izabrane za poslanice Velike narodne skupštine 1918. godine.2
U Novom Sadu ne postoji spomenik posvećen Milici Tomić, ne postoji ulica (ako izuzmemo jednu, na periferiji, u livadama, negde...), ne postoji tabla na kući u kojoj je provela najveći deo života, ne postoji ništa. A zašto? Zar nije zaslužila bar nešto od toga? Zar je moguće da ovaj grad ne želi da prizna da je jedna njegova građanka postigla nešto što je vredno, ako ništa a ono bar pomena, podsećanja?
Najlakše je ignorisati, nipodaštavati, zaboraviti. Za to ne treba ni znanja ni pameti – potrebna je jedino moć, društvena moć, dobro ustoličena i uvrežena – i građanstvo (takozvano i samozvano) koje ne mari ni za šta, koje jedino uživa u svojoj inerciji, neprovetrenosti i zadahu. Takvo građanstvo odgovara svakoj vlasti koja dođe na taj dupelepljivi presto. I nemojte, molim vas, samo to ne, nemojte da me ubeđujete da nije tako! Nemojte da me ubeđujete da demokratska načela kojima se ova vlast vodi predstavljaju nešto drugo! I nemojte da me ubeđujete da je ova konstatacija zapravo banalizovanje cele stvari – jer nije! Nije, zato što niko ne može da me ubedi da smo uspeli da prevaziđemo mehanizme prethodne i prethodne i svih prethodnih vlasti. Da smo uspeli da se izdignemo iz svojih malih učmalih svetova i da se odreknemo svojih sitnih, ali najdražih, ličnih interesa – zarad nekih pravih vrednosti (koje se tiču i nas samih, ali to ipak ne možemo da shvatimo). Da smo uspeli da naučimo nešto iz prethodnih lekcija.
Budimo pošteni, budimo iskreni – priznajmo sebi da nismo. Priznajmo sebi (bar sebi) da smo takvi kakvi smo. Dokle više da se lažemo...
Da sve ovo nije tačno onda ne bismo a priori nipodaštavali delo žene o kojoj ne znamo ništa, sem ko joj je bio otac, a ko muž. Ne bismo učitavali svoja degenerisana tumačenja, svoje stereotipe, svoje budalaštine. Ne bismo sve događaje gledali samo kroz dnevnu društveno-političku prizmu, koja nam pri tom ne dâ da se odlepimo od svojih političkih idola, odnosno od svojih predrasuda prema onima drugima, onima koji nam nisu baš mnogo simpatični.

E to je banalizovanje. To, kada jedna samoproglašena građanka, emancipovana i otvorena, kaže da je Milica Tomić samo jedna radikalska riba, a zna se šta su radikali i nakon toga ne zaćuti, već nastavi poređenjem sa trenutnom političkom klasom u Srbiji i opet ne zaćuti, već nastavi sa svojim tumačenjem svega onoga o čemu nikad ništa nije pročitala, a verovatno ni neće... Porediti one radikale i ove radikale? Ne uzeti u obzir kontekst? A predstavljati se kao otvorena, emancipovana i obrazovana? Ili kad opet jedna takva, ali malo drugačija (a zapravo do bola ista) građanka kaže da je cela ta stvar iskreirana od strane jedne političke partije (a zna ona ko je i šta je taj Čanak i šta on misli o spomeniku...) i da ona zato to neće da podrži... A šta će da podrži? Šta će da podrže takve i takvi kojima je merodavan samo sopstveni utisak, stav o svemu i svačemu, a bez ikakvih merodavnih argumenata... I da li takve i takvi uopšte treba da iznose te svoje oštre stavove, svoju pamet? Nemojte, molim vas! Zadržite ih za sebe i uživajte u njima...
I samo još ovo, da smo prevazišli sve navedeno smeli bismo da stanemo iza svojih ideja i svojih dela. Ne bismo se krili iza kojekakvih lozinki, paralelnih identiteta – onih identiteta u koje ulazimo kad treba da preuzmemo odgovornost. Ne bismo bili toliko licemerni da pljujemo po onima koji, zapravo, uopšte nisu drugačiji od nas.
Smeli bismo da imenom i prezimenom stanemo iza svojih života.
Performans »4M« je postavio niz pitanja. Glavno je: A gde su znamenite žene Novog Sada?
Njegov značaj se ogleda u tome da je na jedan umetnički način, suptilan i oslobođen bespotrebne ulične uspaljenosti, zviždanja i pljuvanja – podsetio i opomenuo javnost da još uvek ima onih koji razmišljaju i deluju u cilju kreiranja istinskog građanskog društva.
Opomenuo je da ima onih koji ne pristaju na to da učestvuju u opštem nipodaštavanju, ismevanju ili banalizovanju svega i svakoga.
I, na kraju, performans »4M« je učinio da Novi Sad, bar na jedan dan, pokaže da je spreman da ispravi nepravdu prema onima koje su nasilno izbačene iz svih istorija i svih opšteprihvaćenih teorija – prema ženama koje su, za ovaj grad, mnogo značajnije od mnogih koji su prihvaćeni, koji vladaju, koji utiču na sve nas, iako na to nemaju pravo.

	Bojan Krivokapić

1 Stojaković, Gordana u Enciklopedija Novog Sada, br. 28, 2007.
2 Ibid.