|
Danas, kada u Srbiji
jedva da tinja interesovanje za međunarodno
pravo pojava knjige prof. dr Milana Šahovića
veoma je značajna. Između ostalog i zbog
toga što budi nadu u obnavljanje tradicije
ozbiljnog bavljenja međunarodnim pravom.
Stvaranje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca,
s jedne strane, i međunarodne organizacije
Društva naroda, s druge, zahtevali su
ozbiljno promišljanje o nizu međunarodnopravnih
problema. To razdoblje pamtimo po stvaranju
Jugoslovenskog udruženja za međunarodno
pravo (1928) i uglednim profesorima beogradskog
Pravnog fakulteta – Mileti Novakoviću,
Iliji Pržiću, Tomi Živanoviću.
No, do pravog uzleta dolazi posle Drugog
svetskog rata. Izuzetno aktivna spoljnopolitička
delatnost nekadašnje Jugoslavije, kako
u UN tako i van Organizacije, zahtevala
je pouzdanu infrastrukturu. Uz ugledne
profesore pravnih
|
|
|
fakulteta u zemlji – kao što su to Milan Bartoš,
Miloš Radojković, Juraj Andrassy i drugi – pečat
tom razdoblju daje Odeljenje za međunarodno pravo
Instituta za međunarodnu politiku i privredu (1948)
koje je negovalo teorijski rad – ali i veoma često
bivalo pozivano od strane tadašnjeg, veoma zainteresovanog,
Ministarstva inostranih poslova, za pravne analize
vezane za trajne ili povremene akcije na spoljnopolitičkom
planu.
Odeljenje je svoje zvezdane trenutke doživelo
pod rukovodstvom prof. dr Milana Šahovića kada
je u jednom periodu imalo deset saradnika.
No, raspad nekadašnje Jugoslavije obeležio je
sunovrat. Sankcije i bombardovanje doveli su do
tvrdnji da je međunarodno pravo razoreno i da
više ne postoji – kao da o postojanju ili nestanku
međunarodnog prava može odlučivati jedna država
u ime njih 200. Tužba BiH pred Međunarodnim sudom
pravde je pokazala da o međunarodnom pravu mora
da se vodi računa. Traženje savetodavnog mišljenja
Suda o legalnosti jednostranog proglašenja nezavisnosti
Kosova, pak, govori o tome da zvanična Srbija
uviđa potrebu korišćenja mehanizama koje međunarodno
pravo stavlja na raspolaganje. Taj »povratak«
međunarodnom pravu, ipak, valja uzeti s oprezom:
iznuđen je akcijama drugih. Ne možemo govoriti
o pobedi shvatanja da se celokupnim međunarodnim
pravom treba baviti sistematski a ne sporadično.
Od razloga zbog kojih je ova knjiga dobrodošla
beležim najpre neke koje navodi sam autor u članku
objavljenom 1996. godine.
Pledirajući da treba da se oslobodimo niza pogrešnih
predstava o pravnoj prirodi i ulozi međunarodnog
prava, on kaže dve važne stvari: »Ona su izraz,
s jedne strane, tradicionalno odbojnog stava prema
direktnom korišćenju međunarodnog prava u zemlji
i, s druge, nedovoljnog poznavanja i praćenja
njegove evolucije«.
Ja to shvatam ovako: u javnosti, a plašim se i
u delu odlučilaca, danas postoji verovanje da
se međunarodno pravo sastoji od nekoliko rečenica
koje su od trenutnog interesa za Srbiju (zabrana
pretnje ili upotrebe sile u vreme oružane intervencije
NATO) i nepovredivost teritorijalnog integriteta
država (u vezi s jednostranim proglašenjem nezavisnosti
Kosova). Da je drugačije, zar u toku raznih faza
rešavanja jugoslovenske krize ne bi bila zatražena
savetodavna mišljenja Međunarodnog suda pravde
o nekim njenim pravnim aspektima – kao, npr.,
o pitanju granica, međunarodnopravnog kontinuiteta,
članstva u UN. S obzirom na to da u to vreme još
nisu bili narušeni odnosi s nesvrstanim zemljama,
većinu u Generalnoj skupštini ne bi bilo teško
obezbediti.
I još nešto: poznavanje međunarodnopravnih instrumenata
nije dovoljno. Knjiga prof. Šahovića, koja pokriva
period od šezdesetakak godina, ubedljivo pokazuje
da obilje rečenica koje sadrže valja čitati u
tesnoj vezi sa realnošću u kojoj se međunarodno
pravo kreće, a to je ukupnost međunarodnih političkih
i drugih odnosa.
Studije koje knjiga sadrži često su pisane u prelomnim
trenucima proteklih decenija i, dobrim delom,
svedoče o razvoju međunarodnog prava u svetu i
proučavanju njegovih bitnih delova u zemlji.
Njih nekoliko, iako ponešto različitih naslova
odnosi se na istu problematiku – a pisani su u
razmaku od od tri, odnosno četiri decenije – mogu
da posluže kao ilustracija razmišljanja prof.
Šahovića, ali i da svedoče o njegovom razvoju.
Od tumačenja slova (u vreme kada je praksa bila
više nego skromna) postepeno je prihvatao interdisciplinarni
pristup.
Počnimo od dva članka, iako neki njihovi naslovi
zvuče suvoparno teorijski.
U prvom (»O pravnoj prirodi MP«), pisanom 1957.
godine, kako to dolikuje mladom pravniku (setih
se i svojih prvih koraka) razvija argumentaciju
protiv poricanja pravne prirode međunarodnog prava
(što je, uzgred rečeno, dovelo do poznate polemike
Šahović-Lukić). No, već tada je rekao neke stvari
koje mnogi ne vole da čuju. Relativizovao je suverenost
kao vrhovni pravni atribut država, a s obzirom
na to da taj pojam ne
|
podrazumeva stvarnu
jednakost u međunarodnim odnosima. I otišao
još dalje: sadržina i forma sankcija,
kao jednog od najvažnijih elemenata na
osnovu kojih se odlučuje da li je reč
o pravu, kaže on, određuje se u borbi
među državama i zavist od odnosa snaga
u svakom konkretnom slučaju posebno. Rešenja
do kojih se dolazi zavise u prvom redu
od moći država koje učestvuju u njihovom
određivanju i uticaju koji su vršile pri
stvaranju odgovarajućih pravila.
Ovo pokazuje da već u to vreme autor ne
razmišlja kao mladi pravnik koji je u
to vreme, kao i mnogi pripadnici te generacije,
odnegovan na tradicijama škole Hansa Kelsena
(pre svega njegovog obimnog dela The
Law of the United Nations) – već
počinje da razmišlja kao neko ko analizirajući
rečenice uzima u obzir i uslove u kojima
treba da se primene.
Ovo je, podsećam, objavljeno 1957. godine.
Možda bi naša spoljna politika krajem
XX veka bila drugačija da je to na vreme
shvaćeno.
U članku »Snaga i slabost MP« (1987),
objavljenom tri decenije kasnije, autor
nastavlja da piše o pravnoj prirodi i
funkcijama međunarodnog prava gde, s mnogo
razvijenijom argumentacijom, tvrdi da
se ni materijalna sadržina ni formalni
karakter tog prava ne mogu odvojiti od
aspiracija država, njihovih međusobnih
odnosa i snage kojom raspolažu.
No, u središte analize stavlja nešto što
je rezultat razvoja do kojeg je u međuvremenu
došlo. Uzima u obzir i to da su se države
najzad privikle na multilateralne oblike
saradnje čija je direktna posledica odricanje
određenih suverenih prava, a zbog imperativne
potrebe
|
|
|
|
Ida Ćirić
|
 |
kolektivnog regulisanja pitanja od zajedničkog
interesa. Došlo je do institucionalizacije međunarodnih
odnosa koja je znatno promenila međunarodnopravni
položaj država. Ono, naime, ne treba da služi
samo zaštiti pojedinačnih interesa država, nego
mora da povede računa i o interesima međunarodne
zajednice kao celine.
Članak »Kolektivna bezbednost kao sistem očuvanja
međunarodnog mira i bezbednosti« spada u red onih
objavljenih (1954) u vreme kada odgovarajuća praksa
UN još nije imala vremena da se razvije. Osnovni
putokaz je tražen u tekstovima postojećih međunarodnopravnih
instrumenata i stavovima najpoznatijih pisaca
tog vremena.
Ono što je prof. Šahović u to vreme mogao reći
je to da stavovi po kojima ciljevi sistema kolektivne
bezbednosti shvaćeni kao borba za neki apstraktni
cilj ne mogu odgovarati stvarnosti. Ta stvarnost,
naime, pokazuju da kolektivna bezbednost zavisi
od opštih kretanja u međunarodnim odnosima. Otuda
ne iznenađuje to što taj pojam nije utvrđen u
savremenoj teoriji međunarodnog prava koja se
još uvek kreće isključivo u sferi formalnog.
Pišući članak »Povelja UN i njeno VII poglavlje
posle završetka hladnog rata« (1996) autor je
pred sobom imao bogatu 50-godišnju praksu na primeni
slova Povelje – a naročito njene glave VII. Fundamentalni
zaokret do kojeg je došlo u odnosima moći, konstatuje
autor, kvalitativno je promenio situaciju i stavio
na dnevni red pitanje: da li i u kojoj meri Povelja
može da zadovolji zahteve novog vremena.
Veran samome sebi, prof. Šahović zaključuje da
se tekst Povelje tumači prema potrebama trenutka,
a da je efikasnost sistema kolektivne bezbednosti
uslovljena međusobnom povezanošću potrebe očuvanja
mira u svetu i stanja međusobnih odnosa velikih
sila.
Međusobni odnosi velikih sila nakon što je era
hladnog rata prošla, kaže autor, doveli su do
njihove spremnosti za zajedničko usaglašeno delovanje.
Samim tim je Savet bezbednosti počeo da se sve
češće bavi traženjem rešenja za međunarodna sporna
pitanja i gašenje oružanih sukoba. Centralizacija
u Savetu bezbednosti, praćena marginalizacijom
Generalne skupštine, dovela je do novog tumačenja
(inače nepromenjenih) odredaba Gl. VII.
Vezujući ta razmišljanja za Jugoslovensku krizu
koja je u vreme pisanja ovog članka već bila u
toku, autor razmišlja o proširenom dijapazonu
mera koje primenjuje Savet bezbednosti, i ukazuje
na to da se može raspravljati o opravdanosti pojedinih
od njih.
O nekima od njih prof. Šahović podrobno razmišlja
u delu »Međunarodno pravo i raspad SFRJ«.
Nadam se da će knjiga prof. Šahovića pomoći da
trenutno interesovanje za međunarodno pravo ne
bude kratkog daha, i da ne bude ograničeno na
one njegove rečenice koji su u datom trenutku
od interesa za Srbiju.
Na ovoj knjizi »Službeni glasnik« neće zaraditi.
No, o veličini neke izdavačke kuće ne svedoči
samo završni račun, nego i vrednost knjiga koje
objavljuje.
