Njujorško pismo

Razum i osećajnost: umetnost bez zaštite

Koliko je onih koji pored velike umetnosti mogu proći ravnodušno, bez osećaja da nešto propuštaju? Koliko često je svakodnevica (kao rutina, mehaničko kretanje, odrađivanje života) ravnodušna na lepotu? Šta nije u redu sa onima koji se ni ne osvrnu na nešto izuzetno ili ne treba suditi neosetljivosti, možda akutnoj (zbog prezauzetosti svakodnevnim brigama ili drugim strastima), posledici obične odsutnosti a možda i urođenoj mani?

Odgovore na ova pitanja trebalo je da pruži eksperiment-performans sproveden u Vašingtonu pre dve godine. Desilo se ništa novo pod kapom nebeskom.
Vašington post (The Washington Post) pozvao je jednog od najvećih violinista današnjice, Džošuu Bela (Joshua Bell), da svira u vreme jutarnjeg špica na jednoj od najprometnijih vašingtonskih stanica, Trg Lanfan (L’Enfant Plaza). Cilj istraživanja bio je saznati da li obični ljudi prepoznaju umetnost i umetničkog genija u neočekivanom kontekstu. Bel se, doduše, »ogradio« od »etikete« genija – jer je njegova umetnost pretežno interpretatorska, ali geniji su, po njegovom mišljenju, bili neki od kompozitora čiju muziku izvodi. Napravio je sofisticiran izbor, između ostalog, po njemu, i jedno od najvećih ikada napisanih dela, Bahovu Čakonu iz Patite br. 2 u D Molu, kao i Ave Maria Franca Šuberta. Svirao je na jednoj od najboljih violina ikada napravljenih, Stradivarijevoj iz 1713. (koju je platio 3,5 miliona dolara i zbog koje je do svog vašingtonskog metro-podijuma stigao taksijem).
Pored muzičara, za čije koncerte karte koštaju $100 i najčešće su rasprodate, tokom 45 minuta prošlo je 1.070 užurbanih prolaznika od kojih se većina gotovo nije ni osvrnula. Sedmoro njih ipak je zastalo bar na minut, dvadeset sedmoro u prolazu ostavilo sitninu – sve u svemu, oko $32. (Bel bi mogao kupiti skoro trećinu karte za vlastiti koncert te je sreća što na svojim koncertima može da prisustvuje besplatno.) Sve je snimano skrivenom kamerom a svi prolaznici su kasnije intervjuisani.

Da li ravnodušnost prema lepom nužno znači neprosvećenost, bahatost, opsednutost vlastitom svakodnevicom, neku hladnu matematiku poslovnog uma ili osornost srca? Ili tek eksperimentalni podatak, za mnoge manje-više očekivanu statistiku iz koje se ne može zaključiti ništa o muzici, umetnosti, građanima Vašingtona, estetskom suđenju i osećaju, učesnicima eksperimenta: umetniku i njegovoj nesuđenoj publici? Jer publike, u pravom smislu reči, nije ni bilo, bilo je samo prolaznika. Njih u vašingtonskom metrou, za razliku od onih u nekim drugim američkim gradovima, čini ne samo srednja službenička klasa, već i poslovna elita. Svi oni su, gotovo jednodušno, ignorisali Džošuu Bela, Baha i Stradivarija. Bezvremenu umetnost u kojoj se udružilo nekoliko epoha i nekoliko najvećih umetnika.
Belu je u početku ideja izgledala zabavna. On je od onih zvezda koje nisu »zvezde«: ponaša se nekonvencionalno i opušteno, pojavljuje u nekim serijama i TV emisijama. »Bezvremena umetnost« je njegov život, ali on je sa dve noge u ovom vremenu. O takvim veličinama, naravno, uvek se piše nešto veliko pa je za njegovo izvođenje napisano da »ljudima kazuje ništa manje do zašto nastoje da žive«. Ali desilo se da je vašingtonsko iskustvo bilo eksperiment i za Bela samog. U početku je bio koncentrisan na muziku (sa tremom većom nego na pravom koncertnom podijumu), ali tehnika je već odavno njegova druga priroda, memorisana u muskulaturi, i imao je vremena da pogleda oko sebe. Miljenik svetske publike, bio je neprimetan i ignorisan i ubrzo zadovoljan ukoliko neko samo uputi pogled ka njemu. U koncertnim dvoranama on je unapred Bel, cenjen i poznat, tamo, kaže Bel: »... nemam potrebu da me prihvate. Već sam prihvaćen. Ovde sam mislio: zašto im se ne sviđam? Šta ukoliko im smeta moje prisustvo...«
Već dugo Bel ne prodaje svoju umetnost, to je zadatak njegovog menadžera. Ali kao ulični svirač bio je i umetnik i menadžer, čak vlastiti podvodač. Umetnik kojeg je zastupao niko nije primećivao. Bio je izvan muzičkog konteksta.

Umetnost izvan konteksta

I najveći umetnik beskućnik je izvan konteksta u kojem je lepo vrednost, konteksta koji ga štiti. Svoje umetničke usluge može prodavati samo onoliko koliko je ljudima u njima udobno, kao i obućar preko puta, npr. Doduše, ukoliko to dopusti onaj obućar. (Belov podijum bio je blizu radnje za čišćenje obuće iz koje jedna Edna obično zove policiju kada ulični muzičari prave buku i ometaju njenu konverzaciju sa mušterijama. Čula je »buku« koju je proizvodio Bel, ali ovoga puta ipak nije pozvala policiju.)
Kada umetnost i lepota odu na tržište i postanu roba važno je da li se takmiče sa »sebi jednakima«, svojom vrstom ili sa neumetničkim vrednostima. Na umetničkom tržištu (koje, takođe, može biti visoko korumpirano) umetnost ipak ima veće šanse nego na sveopštem vašaru.
Imućni ljudi ponekad investiraju u skupoceni ram i zatim čekaju da »naiđe« odgovarajuće umetničko delo za koje je to dostojan okvir. Tako su određene koncertne sale, kao akustička arhitektura, okvir u kojem se pojavljuju slavni muzičari i slavna dela, a ne sala u predgrađu ili ulica. To je »eksperiment Bel«. Možda se neki kojima je naknadno rečeno koga su nezainteresovano mimoišli osete postiđenim, ali mnogi poštuju umetničko delo tek kada je servirano na određen, prikladan način: postavite vrednu umetničku sliku u običan ram i u neku nepoznatu galeriju ili u restoran i to pred čim obično stoji gomila turista sa foto-aparatima, niko neće primetiti.
Da li je potrebno pred-znanje da bi se pre-poznala umetnost ili je ponekad dovoljan intuitivni estetski osećaj? U prvom slučaju ne možemo očekivati da ljudi prepoznaju ono što ne znaju, u drugom može se govoriti o nečijoj (ne)senzitivnosti. Ako je oboje značajno, moguće su i obe optužbe ali i razna opravdanja.

U blizini Belovog staničnog podijuma, u podužem redu za loto, ljudi su okušavali sreću. U bar jednom smislu i bili su srećnici a da to nisu primetili, tj. čuli. Dobili su besplatno, izraženo novčano, $100. Bili su u prvom redu, počasnoj loži, na koncertu velikog violiniste i neki se gotovo i sudarili sa njim. U svojoj svakodnevnoj žurbi nisu imali vremena za nesvakidašnju lepotu, ali jesu za rutinski ritual prizivanja sreće. Zaustavili su se radi neizvesne sreće na koju nedeljno »tipuju«, ali ne i zbog izvesnog vrhunskog doživljaja. Lepota je tog januarskog jutra bila njihov poslovni propust već unapred izgubljena u zadatoj poslovnoj rutini.
Gubitak poštovanja lepote dolazi iz imanja »pogrešnih prioriteta«. Seti se da živiš, kaže

Niče. Novinar Vašington posta citira britanskog autora Džona Lejna prema kojem ljudi koji nemaju vremena da zastanu i čuju jednog od najvećih muzičara današnjice koji izvodi neka od najvećih ikada napisanih muzičkih dela sigurno propuštaju još mnogo drugog. Ljudi nisu čuli Bela, Baha i Stradivarija jer to nije bio prioritet njihovog trenutka, uvek upućenog na kratkoročni, isplanirani i nepromenljiv cilj. Poslovno suzdržavanje od lepote ima svoj trivijalni smisao – lepota nije njihov hleb nasušni. Novinar Vašington posta piše: »Čak i u ovim ubrzanim pokretima, kretanje violiniste je ostalo lako i graciozno; izgledao je tako odvojeno od svoje publike – neprimećen, nečujan, stran – da se pomisli kako i nije prisutan. Da je duh. Upravo tada shvatamo: jedini on je realan, ostali su nestvarni«. Ipak, Džošua Bel nije bio nerealan, već posrednik između muzike i publike. Ili, kako
		Ida Ćirić

bi možda rekao Kant kojeg novinar (doduše, neprecizno i nejasno) pominje – veza između fenomenalnog (publike) i noumenalnog sveta (u kojem bi muzika i ostala da nije bilo »Belovog duha«). Bel je svirao, bio neprimetan, razočaran, iznenađen, imao ovozemaljske reakcije. I kada se u reportaži pominje Kantovo povezivanje estetskog i moralnog suđenja, treba se podsetiti da je njihova najvažnija spona bezinteresnost – ni lepota ni moralnost ne postoje iz interesa. Poslovan čovek ima poslovne interese, umetnik estetska interesovanja. Poslovni čovek je vlasnik svog dana, umetnik samo poštovalac, podanik i, koliko je moguće, pokrovitelj dana. Ponekad i ljubavnik. Ovaj drugi zato ima popust na lepotu. I dar za umetnost poštovanja a ne grabljenja života.
Jer, usput, ima mesta, i gradova, u kojima je i lepše i teže živeti nego u nekim drugim. Ko se u Njujorku svakih nekoliko dana ne zaljubi u Njujork, teže (ga) živi.

Pre više godina u Francuskoj suđeno je dovitljivcu koji je javnost obmanjivao trivijalnom istinom. U oglasu je obećao da će onima koji uplate sitnu svotu novca otkriti kako da putuju jeftino a bez zamora. Poštom bi slao odgovor: jednostavno, ostanite u vlastitom stanu i na četrdeset devetom uporedniku Pariza ćete za dvadeset i četiri sata, zahvaljujući Zemljinom kretanju, prejuriti celih dvadeset pet hiljada kilometara. Ko pogleda kroz prozor može uživati i u slici zvezdanog neba. Odlučeno je da obmanjivač istinom zaslužuje kaznu pošto je i sitna cena (pre)visoka za ono što je inače besplatno. Pošto je saslušao presudu, okrivljeni je teatralno ponovio Galilejevo: »Ipak se okreće!«
U »eksperimentu Bel« situacija je suprotna. Nesuđena publika jednog od najpoznatijih violinista današnjice u vašingtonskom metrou imala je besplatan vrhunski koncert. Većina nije ni zastala, a nekima je smetala »buka«.
Ne sudi se ovde ravnodušnim prolaznicima. Oni koji su odlučili da nemaju ni minut vremena za lepotu većinom su bili u poslovnoj žurbi. Pred lepotom se mora stati, ukočiti, izgubiti, rizikovati sve drugo. Lepota je luksuz vremena koje je stalo. Na izvesno vreme. To sebi može dopustiti samo onaj ko sebi dozvoli da stane. Ili makar zastane.

	Tatjana Jovanović