Kratkoročne i dugoročne mere za sanaciju ekonomske i finansijske krize u Srbiji

Najveći broj građana Srbije nije svestan veličine nastale privredne, finansijske i ekonomske krize i njenih mogućih nepovoljnih političkih ekonomskih i socijalnih posledica. Vlasti od naroda prikrivaju realno stanje i nisu spremne da javno priznaju postojeće opasnosti. Nepovoljan smer događanja može doneti Srbiji tešku ekonomsku i socijalnu situaciju a ona se može pretvoriti u masovni revolt egzistencijalno ugroženih građana. Privreda Srbije ostvaruje BDP koji iznosi 73% u odnosu na nivo iz 1989. godine, dok je nivo ostvarene industrijske proizvodnje jedva preko 50%. Poređenja radi, Slovenija realizuje BDP od 154%, a Hrvatska od 121%, što pokazuje veliko ekonomsko zaostajanje Srbije. U minulim ratovima, uz neodgovorno državno upravljanje, glavne privredne grane i infrastruktura Srbije su bitno devastirane. Preostala delimično funkcionalna preduzeća su tehnološki jako zaostala i ne mogu se ravnopravno uključiti u globalizovanu tržišnu utakmicu sa svojim nekvalitetnim i skupim proizvodima. Veliki broj preduzeća opterećen je viškovima radne snage i zato danas rade bez profita. Kod nekih preduzeća akumulirani dugovi prevazilaze njihovu knjigovodstvenu vrednost i država ih veštački održava iz socijalnih razloga. Liberalizacija tržišta je uslov za učešće Srbije u regionalnoj zoni slobodne trgovine (CEFTA) i za ulazak Srbije u institucije EU. Te okolnosti onemogućavaju državu da svojim nemoćnim preduzećima obezbedi veću carinsku i poresku zaštitu. Fizičko obnavljanje i tehnološka modernizacija ovakvih preduzeća zahtevaju velika sredstva, koja se broje desetinama milijardi evra. Njih nema država Srbija, a strani kapital nije zainteresovan za nesigurna ulaganja. Investicije koje su do sada dolazile imale su za cilj da kupe lokalno tržište.
Pod nepovoljnim uticajem krize malobrojna uspešno privatizovana i restrukturirana preuzeća, kao i brojna novoformirana preduzeća male i srednje privrede, nalaze se na granici proizvodnog i finansijskog kolapsa. Od 141.000 ovakvih preduzeća nelikvidno je

oko 60.000, sa tendencijom povećanja njihovog broja. Najveći broj preduzeća ne može da naplati svoja potraživanja i da reguliše svoja dugovanja; zato svi smanjuju proizvodnju, rade sa gubicima, troše svoju supstancu, što je neodrživo na duži rok. Srpska privatna preduzeća duguju inostranim bankama 14,7 milijardi evra i ta sredstva nikako ne mogu da budu vraćena u uslovima krize, sa finansijskim potencijalom kojim oni trenutno raspolažu. Postojeći trendovi pokazuju da globalna kriza donosi nedostatak tražnje na domaćem i inostranom tržištu, a to vodi do smanjenja proizvodnje i nelikvidnosti. Problem se uvećava nepostojanjem pravno uređenog domaćeg tržišnog
		Ida Ćirić

ambijenta koji bi svima omogućio profitabilno poslovanje. Ovakav razvoj događanja odvešće mnoga preduzeća u stečaj, a neka i u likvidaciju. Posledica će biti porast nezaposlenosti, porast cena svih proizvoda, uz veliko osiromašenje građana. Nekonkurentna i zastarela srpska privreda, malo srpsko tržište i pravno neuređen poslovni ambijent nisu atraktivni za strane investitore, što Srbiji ne obećava povoljnu perspektivu.
Ove godine srpskim preduzećima male i srednje privrede dospeva naplata kreditnog duga od četiri milijarde evra (bez kamata), a stanje njihove nelikvidnosti pokazuje da oni neće biti u stanju da ispune ovu obavezu.Država nastoji da pomogne preduzećima pri reprogramiranju ovih dugova, ali ne želi da preuzme ulogu garanta duga iako se i ova solucija razmatra. U vreme opšte besparice biće teško nagovoriti inostrane banke da svim dužnicima reprogramiraju dugove jer se mnoga preduzeća nalaze pred kolapsom. Posledice će biti njihov stečaj i banke neće moći da naplate svoja potraživanja. To može izazvati krizu bankarskog sistema i onemogućiti funkcionisanje privrede. Javna potrošnja iznosi 43% BDP-a, što je izuzetno visoka vrednost za srpsku privredu. Naš državni sistem se hrani tuđim nezarađenim sredstvima, uz nastojanje bankara da slaba srpska privreda ima jaku valutu, što je ekonomski neodrživo. Budžetski deficit pokriva se novcem iz štednje i deviznih doznaka građana, kao i prodaje državne imovine, a danas su ti izvori bitno smanjeni.
Najsiromašnije kategorije stanovništva čeka život u dugotrajnoj bedi sa malim šansama za brze pozitivne promene. Stečajem i likvidacijom mnogih preduzeća biće pogođen budžet Srbije, a to znači i svi oni koji se iz njega finansiraju. Socijalna situacija će se pogoršati, a država nema mogućnosti da preuzme brigu o ugroženim građanima. Srbija već dugo vremena troši više novca nego što stvara i za rešenje ovog rizičnog usmerenja niko ne nudi razumna rešenja. Politička elita živi od inostranih kredita i prodaje imovine koje su stvarale minule generacije i veruje da ovako komotno i nemoralno ponašanje može da traje u nedogled. Narodu se nude nerealna očekivanja kao nesporne istine, a to je opasno.
Novac dobijen od kriminalizovane svojinske transformacije samo je malim delom upotrebljen za restrukturaciju privrede i zbrinjavanje radnika. Glavnina novca usmerena je ka javnoj potrošnji, ka beznačajnim lokalnim investicijama, bogaćenju tajkuna i vodećih ljudi partijskih nomenklatura. Najveći broj privatizovanih preduzeća nisu uspešne firme jer su primarni motivi njihove kupovine vezani za pranje nelegalno stečenih para. U ovako realizovanom tranzicionom procesu ostalo je bez posla oko 600.000 ljudi, sa tendencijom porasta njihovog broja. Poseban problem stvoren je penzionisanjem velikog broja mladih ljudi iz redova vojske i policije, i radnika bez posla. Danas je u Srbiji nezaposleno oko milion ljudi, a značajan broj radi u oblasti sive ekonomije bez socijalne zaštite i plaćanja doprinosa državi. Najugroženiju klasu čini oko 1,5 miliona penzionera; danas jedan zaposleni izdržava jednog penzionera, što bi predstavljalo teret za daleko uspešniju privredu. Već dugo godina Srbija je u permanentnoj izbornoj kampanji i za ove svrhe troši enormno velika sredstva, a time koči razvoj privrede. U poslednje dve decenije Srbija je privukla najmanje stranih investicija od svih iole značajnijih država Evrope. Ovako nebrižno, nehumano i nerazumno ponašanje vlasti skupo će koštati Srbiju u procesu rešavanja nastale krize i doneće građanima sumornu budućnost.

Kriza je najteže pogodila zaposlene koji se nalaze u »svetu manuelnog rada«, a ovi radnici čine milionsku populaciju. Sa razvojem krize njihova socijalna situacija postaje sve teža i može da ugrozi stabilnost Srbije. U ogledu »Otkrivanje i skrivanje slobode« (Republika br. 448–449) Nebojša Popov kaže: »Izvesno je, pak, da nestaje ‘svet rada’ gde ljudi formiraju, pokazuju i dokazuju svoje sposobnosti, zarađuju sredstva za život i pribavljaju odgovarajuća priznanja da nisu ‘suvišni ljudi’«. Ova konstatacija je tačna s tim što su za njeno prihvatanje neophodna neka razjašnjenja vezana za uticaj proizvodnih činilaca na formiranje novostvorene vrednosti u proizvodnim procesima XIX, XX i XXI veka.
Marksova tvrdnja da rad stvara vrednost bila je tačna tokom XIX veka jer je rad u svim proizvodnim procesima učestvovao u formiranju novostvorene vrednosti sa preko 90% i zato je bio opravdan zahtev »vlast radnicima«.U prvoj polovini XX veka došlo do istorijske pobede kapitala nad radom. U uslovima neoliberalnog koncepta tržišne privrede kapital je postao osnovni činilac jer on učestvuje u procesu stvaranja nove vrednosti sa preko 50% i kapitalisti su uglavnom vlasnici privrede. U ovim proizvodnim procesima rad je zadržao značajno učešće u stvaranju nove vrednosti sa iznosom od 20 do 30%. To je vreme naglog uzdizanja uloge faktora znanja koji učestvuje u stvaranju nove vrednosti sa iznosom od 20 do 30%. U drugoj polovini XX veka, u procesu razvoja informacionog društva i visokosofisticirane tehnologije, došlo je do nove istorijske pobede znanja nad kapitalom i radom. Sada se ovi odnosi menjaju tako da znanje učestvuje u stvaranju nove vrednosti sa preko 50%, a učešće kapitala pada na iznos od 30 do 40%. U ovim uslovima rad postaje najmanje značajan faktor i učestvuje u stvaranju nove vrednosti sa 10 do 20%.
U savremenim tehnologijama XXI veka, koje su jednovremeno i najproduktivnije, navedeni odnosi daju još manji značaj faktoru»manuelnog rada«. U automatizovanim tehnologijama manuelni radnici nemaju uslova da ispolje svoje sposobnosti, jer je proizvodnim procesom njihovo učešće svedeno na minimum. To je veliki problem tehnološki nerazvijenog sveta. U uslovima krize ove države ispoljavaju najmanju tehnološku i finansijsku adaptivnost i najviše stradaju. Savremena sofisticirana tehnologija preti da radnici postanu suvišni ljudi,s tim što oni lako dolaze u egzistencijalnu krizu kada mogu izazvati opasne socijalne nemire.

Da bi se sprečilo nastajanje ovakvih situacija u najvećem broju tranzicionih zemalja ostvaren je socijalni dogovor države, novih vlasnika i sindikata o preuzimanju zajedničke brige o ugroženim radnicima. Ovakve aktivnosti retko su preduzimane u Srbiji; radnici su redovno prepuštani da se sami o sebi brinu. Radnici, koji su ostali bez posla, a jednovremeno ne mogu da se uklope u zahteve novih tehnologija, mogu svojim radom dazarađuju sredstva za život. Rešenje je pronađeno u okviru međunarodne privredne mreže (MPM) koja je osnova kooperativne saradnje između tehnološki različito razvijenih država.Osnovni problem je kako uključiti preduzeća Srbije u međunarodnu privrednu mrežu koja se pokazala kao izvanredan regulacioni činilac. Glavni organizator ove aktivnosti mora da bude država Srbija.
MPM obezbeđuje da se standardizovani i manje kompleksni delovi složenih tehnoloških

proizvoda realizuju u državama koje imaju manje kvalifikovanu i jeftinu radnu snagu. Za ove aktivnosti nosioci kompleksne proizvodne tehnologije obezbeđuju potrebna »znanja« i »kapital« svim svojim saradnicima u mreži. Ovakve aktivnosti odvijaju se u oblasti mašinogradnje, elektroindustrije, automobilske industrije, tekstilne i drvoprerađivačke industrije. One se najčešće vezuju za izradu standardizovanih delova, ali i za poslove montaže gotovih proizvoda. Velike firme Nemačke, Francuske, Italije i drugih razvijenih država Evrope realizuju od 10 do 15% svoje proizvodnje kroz kooperaciju u sistemu MPM sa preduzećima iz bivših istočnoevropskih država. Radeći po ovom principu Slovenija, Bugarska i Rumunija zapošljavaju svoju manje kvalifikovanu radnu snagu, a jednovremeno obezbeđuju visoke izvozne rezultate. Većina kvalifikovanih radnika Srbije može se osposobiti kroz prekvalifikaciju za rad u ovakvim mrežama. Vlasti Srbije nisu uspele da uključe srpska preduzeća u međunarodnu proizvodnu mrežu, a u kriznoj situaciji to bi bio izuzetno povoljan metod za osiguranje
		Ida Ćirić

zapošljavanja radnika i smanjenje defekata u platnom bilansu Srbije.
Poljoprivreda je oblast koja pruža neograničene mogućnosti za zapošljavanje radnika sa nižim kvalifikacijama. Nebrigom države srpska sela su opustela i stotine hiljada ljudi preselilo se u gradove tražeći bolje uslove rada i zarade. Poljoprivreda je tehnološki zapuštena i zato ne može da obezbedi kvalitetne i jeftine proizvode sa kojima bi srpski proizvođači mogli da se uključe u konkurenciju na međunarodnom tržištu. Radnici koji ne ispolje želju za stručnu prekvalifikaciju mogu biti angažovani u širokom polju uslužnih i trgovačkih delatnosti gde je takođe moguće obezbediti pristojnu zaradu. U praksi oni to i čine radeći u sivoj ekonomiji, izvan kontrole i zaštite države. Sve ove oblike obezbeđenja rada treba da organizuje država preko radnog i socijalnog dijaloga između države, novih vlasnika i inostranih kompanija koji rade u sistemu MPM, uz učešće sindikata. O svim ovim pitanjima neophodno je otvoriti dijalog na javnoj sceni kako bi se sagledala najefikasnija rešenja za zbrinjavanje nezaposlenih radnika, posebno u uslovima krize. Ukidanje idejnog koncepta neoliberalizma, koji zahteva apsolutno vladanje tržišne privrede bez mešanja države, danas je postao svetski problem, s tim što se za njega ne naziru adekvatna rešenja. Na javnoj sceni ne pojavljuje se ponuda neke nove politike koja bi preko institucija države nametnula kapitalu demokratske i socijalne zaštitničke alternative.

Na »Biznis forumu«, koji je održan na Kopaoniku 3. do 5. marta 2009. godine, u uvodnom izlaganju prof. Dragan Đuričin, predsednik SES, je istakao »da je fiziologija srpske privrede nekompatibilna sa EU, da su njene performanse daleko ispod proseka privreda EU; u prilog tome ide i politička nestabilnost Srbije, smanjen priliv stranih direktnih investicija, visoka prosečna starost građana, odliv mladih kadrova, nizak kreditni rejting Srbije, kao i pad konkurentnosti domaće privrede«. Ekonomski ekspert Stojan Stamenković, urednik biltena Makroekonomske analize i trendovi, kaže: »Srbija mora da učini sve ne bi li održala deviznu likvidnost«. Bez toga, preti nam scenario iz 1980. godine, kada smo kao država bankrotirali. Čak da u svemu tome uspemo, neminovno je smanjenje javne i druge potrošnje. On se pita da li smo mi sposobni za to. Ističe da je industrijska proizvodnja u januaru opala za 1,7%; ako se nastavi istim tempom dočekaćemo kraj godine sa padom od 19%. Inflacija je u prva dva meseca dostigla vrednost od 5,3%, uz pad uvoza od 37,5% i izvoza od 24%, a prihodi države od carina manji su za 16%. Sve se manje kupuje reprodukcioni materijal, energija i kapitalna dobra, a sve više potrošna dobra. To znači da naša industrija staje, a sa njom izvoz i ponuda za domaće tržište. U prva dva meseca investicije su u minusu za 15%. Recesija srpske privrede je u toku, a njeni dometi mogu biti jako nepovoljni. Na ove opasne aspekte unutrašnje i globalne krize upozoravali su ekonomisti Srbije na savetovanju održanom na Ekonomskom fakultetu u Beogradu 20. decembra 2008. godine. Političari nisu ispoljili spremnost da učestvuju u ovom savetovanju, a još manje da čuju glas nauke. Savetovanje je ponudilo elemente za racionalno formiranje budžeta Srbije, ali su ovi nalazi ignorisani. Zato formiran budžet zahteva hitni rebalans jer će trošenje planirane javne potrošnje ugroziti državu.
Prema javno publikovanim dokumentima, Srbija se po nivou konkurentnosti privrede nalazi na 85. mestu u svetu, a izlazak iz krize vodi preko jačanja konkurentnosti, s tim što ona nije na vidiku. Predstavnici malih i srednjih preduzeća nisu pozvani da učestvuju na »Biznis forumu« kako bi vlasti sagledale probleme sa kojima se oni susreću. S obzirom na to da oni pune budžet Srbije sa 56%, zapošljavaju oko 900.000 ljudi, nespremnost da se sagledaju njihovi problemi ometaće državne aktivnosti na sanaciji krize. Za opstanak malih i srednjih preduzeća najvažnije je da država stvori tržišni ambijent u kojem će biti minimiziran uticaj crnog tržišta.
Ekonomisti su isticali da je monopol pojedinih trgovačkih giganata glavni uzrok rasta cena i mnogih ekonomskih nevolja Srbije. Danas se u sve većoj meri domaći monopolisti zamenjuju inostranim monopolistima, a u tome ih potpomažu korumpirane vlasti. Uticaj države na regulisanje koncentracije monopola na tržištu je veoma mali i takva situacija pomaže monopolistima. Nesuvisle i bezočne borbe političara u institucijama sistema, pre svega u Skupštini i Vladi Srbije, ali i njihove borbe na gradskim i lokalnim nivoima, pokazuju tragičnost nastale političke i ekonomske situacije. Niko od političara, pozicije i opozicije, ne haje za činjenicu da se država nalazi pred finansijskim kolapsom, a narod pred socijalnom bedom. Čelni ljudi javnih preduzeća došli su na ta radna mesta kao podobni partijski funkcioneri. Oni su često za te poslove nestručni, a imaju astronomske plate koje su iz nepoznatih razloga državna tajna. Preduzeća koja oni vode rade bez profita.
Na »Biznis forumu« predsednik države Boris Tadić najavio je borbu sa kriminalom i korupcijom. Verodostojnost ove izjave vidi se u činjenici da Vlada Srbije nije pripremila antikorupcijske zakone i obezbedila elementarnu kontrolu trošenja budžetskih sredstva. To je još jedna propagandna floskula koja služi za zaglupljivanje naroda; u praksi, kao i do sada, sve će ostati po starom. Eksperti su istakli da je najveći problem to što Srbija nema definisanu strategiju razvoja kojom bi se definisale aktivnosti za sprečavanje nepovoljnih ekonomskih i socijalnih efekata krize i aktivnosti za ubrzano kretanje Srbije ka institucijama EU. Srbija nema jasno definisan nacionalni finalitet jer nisu utvrđeni ciljevi i vrednosti kojima teži. Nejasno je da li se ona usmerava ka Zapadu (EU i SAD), ili ka Istoku (Rusija i Kina), ili bira svoj put »nesvrstanosti« u kojem će politički lavirati između ovih usmerenja. Na osnovu izloženih činjenica može se zaključiti da su trenutne ekonomske i finansijske performanse, makrostabilnost i konkurentnost srpske privrede izrazito nepovoljni, a posebnu teškoću čini i njen nepovoljan geopolitički kontekst. Srbija je u svemu najudaljenija država u Evropi od institucija EU. Srbiju niko neće da prihvati kao partnera ako se ona u svemu radikalno ne promeni. Nazadovaće ako ostane u svemu divlja, nefunkcionalna, razorno zagađena, ekonomski siromašna država bez jasnog finaliteta kojim ona definiše svoje nacionalne ciljeve i vrednosti.

Predizborna retorika vodećih ličnosti partija na vlasti tokom 2008. godine sastojala se od bezbrojnih nerealnih obećanja narodu. Tokom 2008. godine svi visoki politički predstavnici vlasti govorili su o izgradnji novih mostova, puteva i brzih pruga, obećavali su dolazak velikih inostranih investicija sa kojima će se graditi moderna autoindustrija, nove energane, brojni privredni i infrastrukturni objekti. Početkom 2009. godine, shvatajući

veličinu unutrašnje i globalne krize, kao i njihove moguće opasne posledice, srpski političari polako menjaju svoju priču. Oni narodu najavljuju moguće ekonomske, finansijske i socijalne teškoće, s tim što ovakvo nepovoljno stanje vezuju samo za globalnu svetsku recesiju i finansijsku krizu. Ipak, oni su optimisti. Većina političara tvrdi da promene neće biti velike i da se zajedničkim »žrtvovanjem« vlasti i naroda, one mogu uspešno prebroditi. Potpredsednik Vlade Srbije Božidar Đelić tvrdi da zbog krize neće doći do smanjivanja plata i penzija i neće biti povećanja PDV-a. On smatra da Srbija može da očuva blagi privredni rast u
		Ida Ćirić

prvom kvartalu 2009. godine i da Srbija neće ući u recesiju. Kod formiranja budžeta osnova je bila prognozirani privredni rast od 3,5%, da bi se kasnije ova prognoza revidirala na 2%. Danas se govori kako će najverovatnije privredni rast iznositi samo 0,5%, a biće dobro ako bude 0%. Mnogi stručnjaci veruju da će rast društvenog proizvoda dobiti negativnu vrednost. I pored ove sumorne slike Đelić tvrdi da je za sve kriv samo psihološki efekat globalne krize koji stvaraju nesavesni političari opozicije jer da njega nije bilo Srbija ne bi morala da se ponovo zadužuje kod MMF-a. Ovakve izjave su krajnje neozbiljne jer svi nalazi ekonomskih eksperata Srbije demantuju ovakva nesuvisla tvrđenja.
I predsednik Vlade Srbije Mirko Cvetković reagovao je na dolazeću krizu u optimističkom duhu; on tvrdi da globalna kriza može doneti Srbiji manje zastoje u privrednom razvoju, ali da će u 2009. godini ipak sve ostati isto kao i u 2008. godini. Ministarka finansija Diana Dragutinović je izjavila kako je kriza stigla ranije u Srbiju nego što se očekivalo, za šta su odgovorni »domaći ekonomski akteri«, u koje ona ne ubraja sebe i svoje kolege iz Vlade Srbije. Optimizam šire i drugi visoki predstavnici Vlade Srbije tvrdeći da će globalna kriza mimoići Srbiju, jer se ona nalazi u povoljnijem položaju u odnosu na druge susedne države. Posebno su neozbiljne tvrdnje da će zbog nastale krize Srbija morati da ostvari privredni rast, u uslovima globalnog smanjivanja nivoa ekonomskih aktivnosti. Po njima, privredni rast države ostvaruje se odlukama vlasti na političkim forumima.Na »Biznis forumu« nije bilo pravih rasprava o aktuelnim ekonomskim, finansijskim i socijalnim problemima Srbije. Pogledi političara na krizu bitno se razlikuju od pogleda ekonomista i to je problem.

Za definisanje okvira u kojem mogu da se kreću antikrizne mere Vlade Srbije neophodno je poznavati značenje najvažnijih reči koje se u ovim razmatranjima koriste. Najvažnije je razumeti pojam budžet; on predstavlja plan prihoda i rashoda države u toku jedne godine. Kako u krizi naglo opadaju prihodi, neophodno je u istoj razmeri smanjivati i rashode da bi se održala budžetska ravnoteža; to je osnovni mehanizam odbrane od krize. Za rešenje nedostatka para moguće je uzeti kredit, ali je ova mera uvek opasna. Budžetom se definiše pregled prihoda po izvorima i iznosima, ali i pregled rashoda po namenama i iznosima. Kada Vlada i Skupština Srbije svesno predviđaju da budžetski rashodi budu veći od budžetskih prihoda, nastaje »planirani budžetski deficit«. Za manjak budžetskih prihoda nužno je da Vlada utvrdi izvore preko kojih će se izvršiti njegovo pokrivanje u tekućoj godini. Ako se opredeli da to učini preko kredita, tada mora da proceni svoje potencijale za njihovo vraćanje u dužničkom roku; država nema prava da zadužuje buduće generacije.
Budžet se može usmeriti ka potrošnji ili ka investicijama koje donose razvoj. U ovom slučaju opravdano je formiranje budžetskog deficita jer je on usmeren u korisne svrhe. Ako se pod uticajem delovanja krize u jednom tromesečju planirani budžetski prihodi naglo smanjuju, neophodno je izvršiti rebalans budžeta i u odgovarajućoj meri smanjiti budžetske rashode ili obezbediti novac iz novih kredita. Primarno, ušteda se mora realizovati u oblasti javne potrošnje, a tek zatim u oblasti investicija. Mesta na kojima se mora izvršiti smanjivanje budžetskih rashoda donose Skupština na predlog Vlade i to je najveći politički i socijalni problem koji moraju da reše srpske vlasti. Oko 530.000 ljudi radi u državnom sektoru na republičkom, pokrajinskom i lokalnom nivou. Njihove plate i doprinosi za isplatu penzija čine glavnu stavku budžetskih rashoda. Samo republička uprava zapošljava 28.000 ljudi, a pre nekoliko godina u njoj je bilo 7.000 zaposlenih. Država i dalje zapošljava previše ljudi, a plate u javnom sektoru nisu usaglašene sa njihovom produktivnošću. Mera otpuštanja zaposlenih i smanjivanje plata veoma je nepopularna i može izazvati socijalne revolte. U oblasti drugih troškova mogućnosti za njihovo smanjenje su znatno manje, a obustavljanje investiranja u razvojne projekte onemogućava razvoj države.
Ako se na vreme ne preduzmu adekvatne mere za smanjenje budžetskih troškova doći će do porasta budžetskog deficita i država neće imati novca da nadomesti ovaj manjak; tada državi preti finansijski bankrot. Prema izjavama vodećih ekonomista Srbije, zbog nepovoljnog uticaja domaće i globalne krize doći će do smanjenja privrednog rasta i smanjenja izvoza i zato će se budžetski prihodi ubrzano smanjivati tokom 2009. godine; ista situacija će se najverovatnije ponoviti i tokom 2010. godine. Vlasti procenjuju da će budžetski deficit u 2009. godini iznositi oko 1,5 milijardi evra, a neki ekonomisti procenjuju da će biti potreban dvostruko veći iznos. Veoma je verovatno da će budžetski deficit i u 2010. godini iznositi isto. Ovako velika sredstva ne mogu da se pokriju prodajom državne imovine, a štampanje novca predstavljalo bi krađu para od naroda. U ovom slučaju ponovio bi se poznati scenario preko naglog porasta inflacije, koja bi teško pogodila standard svih građana.
Poseban problem je dug privatnog sektora od skoro 15 milijardi evra, koji je dva puta veći od državnog duga. Dugovi se moraju vraćati, a privatni sektor nema para da dospeli deo duga vrati u 2009. a verovatno ni u 2010. godini. Najbogatiji ljudi Srbije traže od države da pomogne u reprogramiranju ovih dugova, s tim da država bude garant za njihovo vraćanje, što izaziva odijum kod teško osiromašenih građana. Posmatrano sa druge strane, u privatnom sektoru radi 1,2 miliona ljudi i nelikvidnost ovih firmi dovela bi do masovnog gubitka posla i ugrožavanja njihove egzistencije. Zato je i veliki interes države da pomogne privatnom sektoru u refinansiranju ovih dugova, s tim da se država javi kao posrednik, a ne kao garant za njihovo vraćanje.
Jedna od najvažnijih mera za saniranje krize je makroekonomska stabilnost koja prvenstveno podrazumeva stabilnost dinara; procenjuje se da će za ostvarenje ovog cilja, pored postojećih deviznih rezervi, biti neophodno da Narodna banka Srbije pozajmi od MMF-a u 2009. godini još dve milijarde evra, a u 2010. milijardu evra. Za dobijanje ovih para MMF uslovljava Srbiju da prihvati obaveze koje se prvenstveno odnose na dozvoljenu veličinu budžetskog deficita. U prvim pregovorima MMF se složio da iznos deficita bude 1,75 % BDP-a. Danas ekonomisti Srbije procenjuju da će budžetski deficit narasti na 5-6% BDP-a, jer je neophodno pružiti pomoć ljudima koji ostanu bez posla. Eksperti MMF-a insistiraju na smanjenju javne potrošnje, a to podrazumeva smanjenje plata i penzija. To je za vlast politički teško prihvatljiva solucija i nju će prihvatiti u krajnjoj nuždi.
Rešavanje nastale nepovoljne političke, privredne, ekonomske, finansijske i socijalne situacije nalaže potrebu da se u nastaloj situaciji donese paket hitnih interventnih mera (vatrogasne mere za gašenje kriznog požara) koje će omogućiti da se u toku 2009. i 2010. godine spreči bankrot države, da se izbegne pojava masovnih likvidacija privatnih preduzeća, posebno preduzeća male i srednje privrede. Nijedna vlast nakon 2000. godine nije uspela da obezbedi značajniji obim priliva inostranog kapitala, nije uspela da ostvari veći razvoj izvozne privrede, nije efikasno sprovela socijalno zbrinjavanje radnika, nije ostvarila stabilnost cena, stabilnost valute i planiranu inflaciju; za svoje neuspehe neprekidno traže krivce u okruženju i u domaćim »neprijateljima« države. Realizacija ovih mera predstavlja neophodne poteze za gašenje kriznog požara. Većina eksperata se slaže da bez ozbiljnijih strateških zahvata nije moguće obezbediti Srbiji opstanak i razvoj.

Razmatranje dugoročnih strateških mera zahteva angažman velike grupe eksperata različitih struka koji bi u jednom dužem procesu analizirali nastalu situaciju i formirali strategiju privrednog razvoja Srbije. Za ilustraciju neophodnih strateških mera koje treba koristiti izlaže se skraćeni prikaz koncepata, koji predlaže poznati ekonomski ekspert Vladimir Gligorov. Strateške mere uzete su iz članaka koje on duže vremena objavljuje u brojnim publikacijama. Gligorov smatra da će srpskoj privredi biti teško da savlada krizu jer nije izvozno orijentisana. Promena strategije razvoja, kako bi se privredni rast zasnivao na rastu izvoza, zahteva značajnu promenu u privrednoj politici Srbije, a ona nije na vidiku. Ključno pitanje nove privredne politike jeste: kako finansirati visoke stope rasta? Srbiji je potrebna relativno visoka stopa rasta u dužem vremenskom periodu kako bi se rešili nagomilani problemi na tržištu rada, na tržištu proizvoda i u javnom sektoru.
Srbija je nagomilala obaveze prema inostranstvu, a nije razvila izvozni sektor u pogledu njegove veličine i diverzifikovanosti izvozne ponude. Gligorov smatra da sa sadašnjim nivoom konkurentnosti srpske privrede nije moguće značajno povećati proizvodnju za izvoz. Potrebno je da izvoz robe i usluga u nekoliko sledećih godina dostigne vrednost značajno veću od 50% bruto domaćeg proizvoda, a ona se sada kreće jedva iznad 20%. Sa postojećom strukturom ponude realizacija ovog cilja je neizvodljiva. Da bi se to ostvarilo potrebna je što je moguće veća liberalizacija, kako spoljne trgovine, tako i finansijskih transakcija sa svetom. Srbija još uvek nije član Svetske trgovinske organizacije, nema operativan ugovor sa Evropskom unijom, a može da se suoči i sa problemima u regionalnoj zoni slobodne trgovine (CEFTA).
Gligorov tvrdi da zatvorena srpska privreda ne može da se oslanja na izvoz. Po njemu, evropski put nema alternativu, ali se Srbija veoma sporo kreće na tom putu. Zato se ne mogu očekivati ni domaća niti strana ulaganja ukoliko nema slobodnog pristupa stranim tržištima, jer je to osnovni princip funkcionisanja EU. Sve to zahteva značajne strukturne promene privrednog sistema, koje bi postojeće monopoliste na svim tržištima, rada, proizvoda, finansijskih i drugih usluga, izložilo povećanoj tržišnoj konkurenciji. Kada je reč o javnim rashodima, ulaganja u javna dobra i u ljudski kapital trebalo bi da budu bitno povećana. Srbija je zapuštena zemlja, infrastrukturno i na svaki drugi način. Srpska privreda ne može da konkuriše sa jeftinom, neobrazovanom radnom snagom i to se mora menjati. To podrazumeva ozbiljnu reformu školstva, na čemu se danas veoma malo radi. Mnoge srednje škole i fakulteti su suvišni jer proizvode kadrove za koje ne postoji potreba na tržištu rada.
Čitav javni sektor bi trebalo osloboditi svega što može da preuzme privatna privreda; sve mora da bude izloženo konkurenciji. To posebno važi za energetski sektor. Država je danas skupa i neefikasna i zato nema smisla plaćati poreze i doprinose, ako država ne daje narodu ništa za uzvrat. To pre svega podrazumeva ubrzano integrisanje Srbije u Evropsku uniju. To je ključno tržište za izvoz i očuvanje dobrih odnosa sa susedima jer su i njihova tržišta važna za izvoz iz Srbije. Prvi korak ka novoj strategiji privrednog rasta trebalo bi da bude srednjoročna projekcija razvoja javnog sektora koja bi trebalo da radikalno reformiše njegov obim i obuhvat, da utvrdi izvore javnih prihoda u skladu sa efikasnim privređivanjem i da odredi strukturu i efikasnost javnih rashoda i usluga. Izdatke za snage bezbednosti i troškove spoljne politike treba svesti na minimum. Srbiji nije potrebna velika profesionalna vojska i potpuno je nepotrebno trošiti novac i energiju na spoljnu politiku koja se rukovodi neostvarivim i nepoželjnim ciljevima.
Srbija ne može da integriše Kosovo, a isto važi i za Republiku Srpsku. Troškovi koji se time opravdavaju, ili to imaju za cilj, čisto su bacanje para. Zemlja je na listama investitora ostala oko 150. mesta, ključna strateška odluka bi bila sprovođenje ekonomske reforme koja bi zemlju za dve godine dovela bar oko 30. mesta. Odatle slede reforma privrede i državne uprave. Gligorov tvrdi da bi sve navedene fiskalne, monetarne, trgovačke i strukturne politike mogle da se pokrenu ukoliko bi postojala politička volja; neke reforme mogle bi da se izvrše i za pola godine. Ovo je sasvim drugačiji pogled na realno stanje Srbije od onoga koji nude srpske vlasti. To je i drugačiji pogled na puteve sanacije aktuelne društvene krize, a posebno se razlikuje kada je u pitanju strateški razvoj srpskog društva i države. Očigledno, neophodna je javna rasprava po svim istaknutim problemima i svim alternativama koje se nude. Parcijalne mere koje nude aktuelni političari na vlasti za gašenje kriznog požara ne ulivaju nadu da će njihovom realizacijom građani Srbije uspešno savladati krizu i u dogledno vreme dočekati bolju budućnost. Zato je nužno razmotriti i druge alternativne predloge, posebno one koji se bave strateškim sagledavanjima neophodnog privrednog usmerenja Srbije. Ovim predlozima treba definisati neophodne aktivnosti kojima će se radikalno reformisati privreda Srbije i samo se tada može očekivati uspešan i relativno brz razvoj.

	Ivan Ahel