Kad su ’nomad ložili birače
da se to nešto »demokratija« zna javiti i u kakvim
drugim oblicima, a ne samo u sankcijama i NATO
bombama, značajne nade su polagane u isceljujuću
moć korporativnog kapitala. Čak i mnogi pristojni,
obrazovani i dobronamerni ljudi, trućali su da
će velike ino kompanije sa sobom doneti ne samo
preko potrebni »čist« i »svež« novac & nove
tehnologije, nego i običaje dobrog poslovanja
i druge vrline svojstvene visokorazvijenim društvima,
te će, pored podsticaja restrukturiranju privrede
i ekonomskom rastu (koji neminovno znači i društveni
razvoj, poput, na primer, onog u savremenoj jednopartijskoj
Kini, gde, istina, prave nešto bolji vatromet
nego ranije, ali još uvek streljaju za šaku ukradenog
pirinča), takođe dati impuls našem društvu da
prevaziđe monolitni nacionalizam i restrukturira
se na demokratskim osnovama. Dakle, svako ko je
za demokratiju, sad ima da sluša šta mu gazda
kaže, jer gazda neće samo dati platu i penziju,
nego će otvoriti našu levantinsku palanku ka lepim
pravilima života i rada, i šta već sve ne dolazi
iz onog dela sveta za koji se nepristojno često
govori da jeste civilizovan. U takvom shvatanju
civilizacije, između ostalog, leži i odgovor na
pitanje zbog čega danas nije bezbedno živeti u
najstarijem gradu na svetu, ali dobro, to možda
baš i nije neposredno vezano za temu ovog teksta,
ili se bar nadam da neće postati – ne zato što
bi moj Čačak mogao doživeti današnju sudbinu Jerihona,
nego oko sebe vidim mnoge koji su se odavno prešaltali
na »evroatlantske integracije«, i naveliko trljaju
ruke u susret NATO nadnicama na okupiranim palestinskim
teritorijama, Siriji, Iranu... Ništa čudno, jer
posle Miloševićeve dekade, narednu smo potrošili
na kukumavčenje što u privatizaciji nema više
»direktnih« stranih investicija (još uvek nisam
skontao šta bi bile »indirektne«) uglednih »strateških
partnera«, a ne očekujete valjda od ’ajduka da
se, suprotno vekovnoj tradiciji, sad odjednom
okrenu protiv onih koji su im zaista za nešto
krivi?
Uprkos slutnjama da će nas svako lep i bogat zaobići
zbog korupcije i nesaradnje sa Hagom, ipak je
tu i tamo, ni manje ni više nego u istočnim zemljama
razvijenih evropskih integracija, srpsku prljavu
industriju preuzeo zapadni kapital, sve sa misijom
da nas spasi od Miškovićevog prljavog novca i
još prljavijih poslovnih navika, i pokazao nam
kako se to tamo kod njih radi – u kolonijama.
O blagotvornom dejstvu US Steel na pravosudni
sistem u Srbiji već je bilo puno reči, ali događanja
duvandžija pred zgradom Vlade poslednjih meseci
ipak su nenadmašan domet demokratije po liku korporativnome.
Ministar poljoprivrede Saša Dragin je u ovu godinu
ušao i sa jednom sasvim korektnom odlukom – da
počne sa uvođenjem mera EU koje predviđaju da
nakon 2011. godine evropske države prestanu da
subvencionišu trovanje svojih građana, a ako su
uzgajivačima duvana subvencije potrebne, neka
se o tome stara duvanska industrija. Ovakvim nastojanjima
suprotstavila se upravo srpska industrija duvana,
koju čine tri od pet najvećih proizvođača cigareta
u svetu (BAT, Philip Morris i Japan Tobacco),
plus naš domaći Peconi. Kompanije se, međutim,
javljaju u obliku demonstracija gnevnih seljaka
koji traže pravdu ispred ministarskih odaja.
Proizvođači duvana su u naročitom odnosu prema
prerađivačkoj industriji – proizvode određene
količine duvana isključivo za njene potrebe, sva
letina im se otkupljuje po ugovorenoj ceni. Ako
se tome doda i činjenica da, sa ili bez mera EU,
u ovoj proizvodnji zaista ne postoji ama baš nikakav
javni interes, onda ne može biti ničeg diskriminatornog
u povlačenju države iz duvanskog posla i prebacivanju
tereta subvencija na one koji iz tog
|
posla ostvaruju najveću
korist. Naravno, vlast koja je pre osam
godina promovisala profit u vrhovnu vrlinu,
a vrhovne proizvođače profita u »ledolomce«,
sad ne može tako lako da se iskobelja
iz odluke da obustavi subvencije proizvodnji
koja je po toj, jednoj jedinoj realno
važećoj paradigmi postpetooktobarskog
društva, apsolutno superiorna u odnosu
na gubitnike poput stočara i ratara. Jedini
saveznik kome je ministar u neprilici
mogao da se obrati ostala je nekakva neobavezujuća
mera EU, što se opet i ponovo pokazalo
kao vrbov oslonac za čoveka kome se ništa
pod milim bogom na reč ne veruje (a da
mu se veruje, neka žvrljotina iz Tunguzije
mu ne bi ni trebala, ali bolje da ne otvaram
tu temu), pa je predstava okončana krajnje
predvidivo, samo sa vašardžijama ispod
prozora kao scenografskom inovacijom.
Naime, kao da već nije zastrašujuće to
što je proizvodnja duvana danas u Srbiji
najisplativija, ako ne i jedina isplativa
poljoprivredna grana (ne znam za vas,
ali ja ne mogu da se otresem paranoje
da sutra cela Vojvodina i Pomoravlje
|
|
|
|
Ida Ćirić
|
 |
osvanu obrasli duvanom, a prekosutra zatrpani
nuklearnim otpadom), ministar na kraju ne samo
što nije ukinuo subvencije, nego je podvio rep
pred »seljačkom bunom« i povećao im premiju po
hektaru sa 12 hiljada dinara (koliko dobijaju
svi zemljoradnici u Srbiji), na 32 hiljada dinara
(samo duvandžije!).
Razlog? Pa, nema razloga. Prosto, oni tvrde da
su oštećeni, a stranu im drži trio iz snova, plus
naš domaći Peconi, koji su odlučili toliko da
ponize ministra da mu više nikada ne padnu na
pamet evropske kerefeke.
I to čak nije ni kraj! Protesti su nastavljeni,
a u trenutku dok završavam ovaj tekst traje natezanje
oko zahteva svih zahteva, čije bi ispunjenje trebalo
sasvim da ukloni javni interes iz vladine politike
subvencionisanja poljoprivrede, i zameni ga isključivim
načelom profitabilnosti – da se ubuduće subvencije
proizvodnji duvana ne propisuju po hektaru već
prema količini i kvalitetu proizvoda. »Ko ima,
daj mu još«, kaže izreka. Znam, to je samo za
duvan, reći ćete. Pa jeste, ali kojim smo tačno
redosledom došli u situaciju da usred svetske
krize Vlada od naših para subvencioniše Deltu
i duvandžije, jer oni su putokaz iz krize, a mi
smo slepci kojima Mišković posle treba da udeli
dinar poreza solidarnosti, da imamo za pivo dok
čekamo u redu za regrutaciju na Gazu.
Jeste da smo svašta pregurali, ali uvek je depresivno
videti tolike ljude pošašavele od straha i pohlepe
kako se okupljaju da bi štitili interese nekoga
ko im baca mrvice, i ko će ih se otarasiti na
prvoj krivini, na primer ako se u regionu pojavi
niža cena sirovog duvana. Znaju to seljaci, zato
tako i kidišu na ministra, uspaničeni da bi njegova
reforma mogla da im ugrozi tezgu sa duvanskim
trijumviratom i našim domaćim Peconijem. Dodatni
razlog za zabrinutost je i vrlo realna pretpostavka
da se Dragin samo izgovarao na evropsku obavezu,
a da je zapravo pokušao da katastrofalno stanje
koje je nasledio od Milosavljevića bar malo sanira
tako što će novac namenjen duvandžijama raspodeliti
na poljoprivredne grane u kojima zaista besni
požar. Međutim, baš tim pre, prosto se mora razumeti
zbog čega korporativni »pobunjenici« odbijaju
bilo kakvu identifikaciju, a kamoli solidarnost
sa stočarima, koje isti onaj ministar satire zarad
interesa monopolista i uvoznika, ili možda ipak
ne uspeva da se iskoprca iz utabane klopke i sopstvene
slabosti, svejedno je. Duvandžije u svakom slučaju
vrlo dobro znaju da su pukim slučajem zaobišle
živo blato, znaju i da mnogi drugi nisu, baš zato
im se i ne gleda za sobom. S druge strane, još
manje treba da čudi ogorčenje Đorđa Janjina (Asocijacija
poljoprivrednih proizvođača Vojvodine), koji za
Blic od 22. marta kaže: »Kad ih vidim
kako protestuju pred Vladom, zapitam se je l’
duvan važniji nego pšenica, kukuruz, povrće i
voće? Ako jeste, onda ’ajde svi da gajimo duvan,
šta će nam pšenica. Ima mnogo nas kojima je takođe
potrebna pomoć, pa ne blokiramo ulice, već radimo«.
Možda neko i dalje misli da su ovo demokratski
procesi. Poznajem, družim se, razgovaram sa mnogima
koji uporno tvrde da je ovo zapravo put ka oslobađanju,
pluralizaciji identiteta, artikulaciji različitih
interesa, razbijanju monolitnosti srpskog nacionalizma
i razrešenju Gordijevog čvora regionalne nestabilnosti.
I to me plaši čak i više od pretnje da se sva
Srbija u duvan zavije.
