Novi izazovi - novi pristupi rešenjima

Misliti, pa delati

Đinđićeve beležnice imaju svoju misiju: da naši lideri shvate da ako hoće primenljiva rešenja do njih moraju da dođu svojom glavom

Srbija, zemlja za koju se najčešće kaže da je »u tranziciji«, ne prestaje da se drastično koleba u svom samorazumevanju. Prateći srpske medije, već godinama uočavamo to opasno nerazumevanje svog položaja. Sve izgleda kao tumbanje nekoga koga naizmenično razapinju »kompleksi više i niže vrednosti«. Jedan deo javnosti vidi zemlju kao ukleto mesto dok je drugi slepo upisuje među zemlje vanserijskih prirodnih i ljudskih kvaliteta i mogućnosti. Fenomen »širom zatvorenih očiju« dominira, radoznalost i sumnja nisu na ceni, ali ono što neposredno zabrinjava, jeste to što su nove, »reformske« elite, malo-pomalo i sve očiglednije, prihvatile mnenja ili otvorene laži njihovih nekadašnjih ljutih protivnika, a sada političkih saveznika.
Da li to pokazuje da su očekivanja bila prevelika i da se dogodila tek jedna burna smena vlasti kojom se okončalo razdoblje ratova i jedne diktature, donoseći nam klimave prilike sa diktatorovim više ili manje uverljivim epigonima?

Evo, o nedavno obelodanjenim odlukama Haškog tribunala o kaznama za zločine na Kosovu i vlast i opozicija su se, u velikom broju, složile da su kazne previsoke, a neki su i lamentirali nad oficirima koji su »samo branili svoju zemlju i narod«. Postalo je krajnje nepodesno, a možda i opasno, govoriti o progonima i ubistvima nad kosovskim Albancima, o čemu smo izveštavali 1998. i 1999. Predstavnici države (čak i Rasim Ljajić), napadaju odluke suda, poredeći osude srpskih zvaničnika sa oslobađanjem Ramuša Haradinaja i sličnim, reklo bi se, neuspesima haškog tužilaštva da dokaže optužbe. Pred građanima se olako zaobilaze već dovoljno jasne ako ne i u Srbiji dokazane stvari, podmeće se »istina« da su generali, po definiciji, oni likovi iz narodnih pesama, a ne izvršioci jedne bezočne političke volje. Niko da se upita zašto neko od časnika nije odbio da izvrši naređenja, pa i po cenu da svoj život stavi na kocku?
Odavno se ne snimaju filmovi sa jednostavnom podelom uloga – za dobre ili loše momke. Svi imaju pravo na »karakter« i na »sudbinu«. Naravno, u ratnim okolnostima devedesetih, nisu svi imali iste šanse, istu količinu oružja, podrške ali ni ludosti i pameti. Zato, ni krivica za događaje ne može biti podjednaka. I dok padaju očigledno neobavezujuća izvinjenja, prati ih mnogo jača kampanja sa parolom »žrtve smo, bili smo u pravu«. Pa je Milošević uzdignut ponovo do heroja i mudraca, stratega i vizionara. I nije čudno što to propovedaju neki njegovi prijatelji koji su danas ministri, već što nema »odgovora«. Nema ko, nema nijednog ministra a kamoli nekog iznad njega da podseti da nije bilo tako... Postojeća politička konjunktura jednostavno diktira ćutanje i uzmicanje. Ulog je, kažu, »Evropa«.
Slučaj Borbe i vladine tajne trebalo je da otvori oči. Objašnjenja su, sva redom, nesuvisla. Izjave stručnjaka o »statusu tajni«, pritisak na novinare i objašnjenje koje je dato iz vlade – da je tajnost tražila druga strana u pregovorima, zamaglila su jedino važno pitanje. O tome zašto država preuzima na sebe nečiju individualnu odgovornost, zašto sve nas stavlja »na drugu stranu«, umesto da eventualno posreduje u pregovorima dve porodice, možda i nađe neku banku ili bogatog pojedinca koji će Kovačevićima dati pozajmicu? Jednostavno, nema sumnje da je nezamislivo, što u našem slučaju ne znači i nelegalno, da se državnim parama plaćaju posledice ponašanja potpuno privatnih lica. Ili uopšte nije o tome reč?

Ponekad, naročito u stvarima oko kojih se pletu mnogi a veliki interesi, ne može se »u razumnom roku« doći do važnih činjenica. »Sholastički« pristup tu pomaže taman toliko da radoznalost još više razvije. Slučaj Jovice Stanišića kao saradnika CIA ponovo izdvaja pisanje Los Anđeles tajmsa. Interesantno je da je ovaj američki dnevnik nekoliko puta, u relativno kratkom razdoblju, posvetio značajan prostor našim temama. I ne samo to: iz toga smo i ponešto naučili što bi moglo da poljulja temelje ovdašnjeg dominantnog dvoglasja. LA tajms je otkrio mnoge detalje o delovanju i ambicijama porodice Karić u SAD, fokusirajući se na odnose braće Karić i američkog kongresmena Veldona. FBI je vodio istragu, sumnjajući da je kongresmen, angažujući se u Karićevoj stvari, prekršio zakon. Nakon 20 godina izgubio je mandat u Filadelfiji. A kada je preminuo Slobodan Milošević, u istim novinama je objavljena insajderska informacija o tome kako je

Milošević proveo svoje poslednje veče. Po detaljima koji su pomenuti, informacija deluje verodostojno. Ovde nije ni pomenuta... LA tajms izlaže zanimljivu priču, potkrepljenu izjavama svedoka–insajdera, sada penzionera CIA. Zašto baš sada i kako se »naletelo« na priču o šefu Miloševićeve tajne policije kojeg čeka suđenje po optužbi za ratne zločine? Odakle toliko poverenje koje je u njega imao tadašnji šef CIA Džon Dojč, da je sa suprugom i dvesta svojih službenika predsedničkim avionom došao u posetu »balkanskom kasapinu«? Detalji o događajima i njihovo značenje za različite aktere dolaze »post festum« i kvare zadovoljstvo sveznanja brzopletim tumačima. Da li će navodi o Stanišiću, o kojima je dovoljno toga morao znati i sam Milošević, izmeniti konotacije sintagme »strani plaćenici i domaći izdajnici«? Ali i odavde se razmišlja o svetu. Potezima Zapada a posebno SAD, uvek se pristupa pretpostavljajući ili krajnji i nepogrešivi pragmatizam sa druge strane ili familijarnu
		Miloš Ćirić

»protekciju«. U takvom pragmatizmu ne može se potkrasti nimalo subjektivnosti, smatraju oni koji tvrde da region nije više zanimljiv SAD, dok drugi kažu da će se već naći neko ko će nas, zbog »srpskog kokusa« ili srpskog porekla, uzeti u zaštitu. »Panta rei« ovdašnjih i svetskih zbivanja tek će pokazati da li je neko baš sve pogodio. U ovoj stvari, za sada je interesantno nekoliko činjenica i jedno prekookeansko »ogovaranje«. Prvi poziv da je posete u Vašingtonu Hilari Klinton je poslala Tačiju i Sejdijuu, sigurno ne slučajno. Vešto spajajući kanalisanje nove spoljne politike i starih uspeha, državnih i porodičnih, ćaskanje sa kosovskim liderima nije moralo da bude tek jedno marketinško opuštanje pred susret sa Rusima, već i jedan novi brifing. Kakav, ne znamo.
Uz to ide i ono »ogovaranje«, da u Stejt departmentu već postoje Klintonova i Obamina »frakcija«. Vodiće se, naravno, politika kakvu hoće predsednik, ali ne smeju se potcenjivati ni namere i »saveti« drugih. U Ženevi se simbolički pokazalo koliko su greške moguće: ruska reč za »resetovati« kao poruka na poklonu potpuno je promašena, Lavrov je to odmah rekao. Ali, daleko od toga da su naše teme bile zapostavljene, Rusi su se opet uhvatili za Kosovo...

	Nastasja Radović