Srpsko-hrvatski odnosi

Predstoji stalni dijalog

Nema razloga da odnos Srbije prema susedima bude u bilo čemu drugačiji nego prema zemljama Evrope i Amerike koje su priznale Kosovo

Poseta hrvatskog premijera Sanadera Beogradu dobila je tretman značajnog političkog događaja. S dobrim razlogom. Prvo, srpsko-hrvatski kontakti na najvišem nivou su vrlo retki, tako da je poseta označena kao »obnova dijaloga«. Drugo, inače skroman dijalog prekinut je nakon odluke Hrvatske da prizna Kosovo. Srpska strana je na više načina demonstrirala svoje nezadovoljstvo, a posebno upadljivo je bilo dvomesečno otezanje da se dâ agreman novoimenovanom hrvatskom ambasadoru, uz namerno »neprimećivanje« da Tonči Staničić, po opštem sudu vrlo agilni i uspešni ambasador Hrvatske, odlazi iz Beograda (mnogi u republičkom vrhu i na drugim nivoima nisu hteli da ga prime u oproštajnu posetu, odbijena je njegova molba da oproštajni prijem održi u sali Gradske skupštine, odziv funkcionera na prijem u njegovoj rezidenciji bio je više nego skroman).

Ovoga puta sve je izgledalo prijatno i srdačno. (Teren je psihološki pripremljen posetom Mićunovića koga su svi važni u Zagrebu primili.) Tu atmosferu nije pokvarila ni izjava premijera Cvetkovića da očekuje da Hrvatska povuče tužbu za genocid (a onda i Srbija protivtužbu). Znalo se unapred da hrvatska strana neće (i politički ne može) to učiniti, pa takva javna izjava uoči posete ne stvara povoljnu atmosferu za razgovore. Sanader je glatko odbacio tu ideju i uputio na manje sporna područja. Iz toga je proizašao jedan razuman i pragmatičan stav u razgovorima: prvo, o prošlosti se ne možemo sporazumeti, pa se stoga okrenimo budućnosti; drugo, ostavimo po strani druge krupne razlike u našim stavovima, ne samo o tužbi i protivtužbi, već i o Kosovu i sporazumevajmo se o onome o čemu možemo; treće, treba u rešavanju otvorenih pitanja ići od lakših ka složenijim, od praktičnih i konkretnih ka političkim i time širiti osnovu za proširenje agende (»rješavajmo ono što sad možemo rješiti, pa omekšavajmo situaciju i za druga pitanja« – Sanader); četvrto, treba ostvariti permanentan dijalog u narednom periodu, tako da ne dolazi do prekida, pa »istorijske obnove« dijaloga (uključujući zanimljivu sugestiju Sanadera o zajedničkim sednicama dveju vlada u jednoj, odnosno drugoj prestonici). Iako nije sve baš ovako formulisano, zaključak proizlazi iz razmenjenih izjava i poruka.
Stalnost i učestalost dijaloga (ako ne ostane na obećanjima) su osobito važni. Stalno je istican inspirativan primer dva vekovna neprijatelja, Francuske i Nemačke, koji su uspeli ne samo da srede međusobne odnose, već i da postanu kičma evropskog pomirenja i ujedinjenja, uz ukazivanje da bi sličnu ulogu mogle (i morale) da odigraju Hrvatska i Srbija u našem regionu. Kancelar Kol je jednom istakao (1992) da se sa francuskim predsednikom Miteranom susreo više od 80 puta. To su u istom ritmu nastavili njihovi naslednici: Šreder i Širak, Merkelova i Sarkozi.
Sanader nije izdržao da ne uputi strelicu na račun Slovenije, za razliku od koje Hrvatska neće podleći stavu »nek komšiji crkne krava«, već će pomoći Srbiji na putu ka EU i NATO (iako ovo drugo Srbija svakako ne traži).

U razgovorima je došlo do izvesne asimetričnosti u pogledu toga ko su pravi partneri. Naime, glavni politički dijalog se odvijao između predsednika Srbije i premijera Hrvatske, dakle dvojice »jakih ljudi« dveju zemalja, a premijeru i ministrima Srbije su prepušteni razgovori o konkretnim pitanjima. Nije sigurno da će Mesić dopustiti da se to ponovi prilikom majske posete Tadića Zagrebu, iako mu ove godine ističe drugi predsednički mandat.
U razgovorima su pokrenute mnoge teme. Potpisan je protokol o saradnji u procesu evropskih integracija (Hrvatska ustupa prevode acquis comminautaire, što će olakšati zamašan i skup posao koji očekuje Vladu Srbije), kao i memorandum o saradnji ministarstava kulture u oblasti književnosti i jezika. Skromno, ali korisno. Najviše pažnje i pragmatične spremnosti za saradnju posvećeno je zajedničkim problemima u oblasti energetike. Osetljivo i važno pitanje povratka i reintegracije izbeglica tek je dotaknuto i ono ostaje za nove runde razgovora (na radnom i ministarskom nivou, pre uključenja predsednika i premijera). Vredi zapaziti kvalifikaciju da to »više nije političko pitanje«, makar ona i ne bila sasvim tačna. Dobro bi bilo da što više otvorenih pitanja postepeno dobija »nepolitički status«. Pitanje granice na Dunavu, nepotrebno zamrznuto i ispolitizirano, moglo bi se, uz dobru volju, dosta brzo skinuti sa dnevnog reda.
Kosovo, svakako najosetljivija tema i (uz odnos prema prošlosti) najveći kamen spoticanja, moglo bi ući u mirnije vode, ako se prihvate neke realnosti. Jedna je da su sve zemlje regiona (sem BiH) priznale Kosovo, što znači da to ne može biti presudni kriterij za Vladu Srbije u odnosima sa okruženjem, jer onda od napretka u saradnji nema ništa. Ako su već priznale Kosovo, te zemlje će uspostaviti normalne diplomatske odnose sa Prištinom, razmeniti ambasadore, ići u međudržavne posete i primati kosovske funkcionere, organizovati saradnju na drugim područjima – i svaki od tih poteza mora se u Beogradu prihvatiti kao neminovnost, a ne povod za novo zaoštravanje. Nema razloga da odnos Srbije prema susedima bude u bilo čemu drugačiji nego prema zemljama Evrope i Amerike koje su priznale Kosovo. Druga realnost, sa kojom treba da računaju zemlje u okruženju, jeste da će vlade i političke elite Srbije na srednji rok ostati pri mantri o Kosovu kao nedeljivom delu Srbije (iako su same svesne da se neće otvoriti nikakvi novi pregovori o statusu). To bi značilo da susedi Srbije treba da pokažu delikatnost u tretmanu tog pitanja (kao što se, na primer, drugi ne upliću u spor Hrvatske i Slovenije o jednom ipak manje kardinalnom pitanju). Izjave prilikom srpsko-hrvatskog dijaloga ukazuju da bi se stvari mogle odvijati u tom, poželjnom pravcu.

	Živorad Kovačević