Šest godina od ubistva premijera Đinđića

»Ako Srbija stane...«

Pre sedam godina tadašnji premijer Srbije dr Zoran Đinđić obilazio je zemlju pokušavajući da građanima prenese poruku o neophodnosti spoznaje svakog člana zajednice o tome da Srbija ne može napred ako svi ostanemo isti. Pozvao nas je da iskoristimo svoje znanje i umeće i da »ne arčimo najveći potencijal ove zemlje – njene ljude«. Preneo nam je poruku da »ako Srbija sad stane, proći će deset godina da se ponovo pokrene«.
Pre šest godina, 12. marta njegov životni put je surovo prekinut, a put kojim je većina u Srbiji želela da krene, postepeno se sužavao, krivudao, gubio putokaze i pretvorio se u ćorsokak. Mart aktuelne godine, bremenit događajima kreiranim u kabinetu aktuelnog premijera, pokazuje koliko je gubitak iz marta pre šest godina nenadoknadiv.
Umesto osnovnog zadatka razvoja na svim poljima, što je ubijeni premijer neumorno zagovarao, princip očuvanja vlasti (p)ostao je osnovna matrica koja je prihvaćena kao conditio sine qua non kod većine izabranih predstavnika u državnim sistemima. Funkcija ne predstavlja obavezu da se odgovori zadacima, već pravo da se zadovolje lične potrebe na uštrb zajedničkih. Ovo paradoksalno pravilo uslovilo je da se društvena pozicija ne stiče mentalnim i profesionalnim kvalitetima. Ona se dobija kao potvrda pripadnosti ili nagrada za vernost ideji ili ideologiji. To retrogradno pravilo koje kao da je izvirilo iz arhetipskog zapisa o »podeli plena« uslovljava da izbori, kao jedina demokratska kategorija na osnovu koje se organizuje izvršna i zakonodavna vlast, sa sobom nose i opasnost od paralisanja i devastiranja državnog sistema.
Političke partije kao akteri izborne utakmice, budući da su organizovane po principima zatvorenih grupa, prate zakon interesa sopstvene institucije. Od delegiranog člana se očekuje da se primarno usmeri na potrebe i želje onih čijom voljom je zauzeo određenu poziciju, i bude spreman da im uzvrati uslugu. Usluge mogu da budu lične prirode, bez dodirnih tačaka sa zadacima koje nameću društvene potrebe. Da bi pomirio partijske obaveze i one koje je deklarativno preuzeo, funkcioner biva prisiljen da pravi javne i tajne kompromise. Javno prati dinamiku organizacije u koju je etabliran i interaktivne akcije sa vertikalnim i horizontalnim sistemima. Tajno se bavi zahtevima pripadnika sopstvene grupe koji nisu kompatibilni sa pravilima i pravcima drugih društvenih grupa. Iz ovako nastalog stanja dihotomije pripadajući funkcioner nalazi izlaz u prestrukturiranju društvenog sistema i prilagođavanju javnih potreba potrebama članova od kojih zavisi njegova funkcija. Svoju kreativnost i umeće usmerava da održi prividnu funkcionalnost sistema za koji je deklarativno odgovoran. Istovremeno se angažuje da odgovori svojim dužničkim obavezama, i omogući onima kojima duguje da zauzmu neku društvenu poziciju. Otvaraju se nova radna mesta, ne da bi se proizvodilo, trgovalo i gradilo već da bi se stvorili novi dužnički odnosi. Tako bi funkcioner koji duguje dobio sopstvene dužnike koji zavise od njega, i koji će, čuvajući njegovu poziciju, čuvati i svoja izmišljena radna mesta. Od saveta mesne zajednice do ministarstava u republičkoj vladi odvija se pogubna patološka dinamika koja razara društveni i državni sistem. U ustanovama koje se finansiraju sredstvima budžeta nezadrživo raste broj fiktivnih radnih mesta koja su rezervisana za partijske aktiviste. Oni ne treba da poseduju nikakvo formalno ili faktičko znanje i umeće. Nagrađeni su za pripadnost i lojalnost i u skladu sa tim prerogativima se i ponašaju. Za svoje prisustvo očekuju redovnu platu, jer iza njih i ispred njih stoje njihovi članovi za vezu sa relevantnim institucijama koje se time bave.
U svakoj instituciji vladaju dužničko-poverilački odnosi koji su krucijalni elementi interaktivnih odnosa. Svako brine o tome da zadovolji one kojima duguje i kontroliše one koji mu duguju. Od predsednika države do člana opštinskog saveta svi znaju da se tako ne sme i svi misle da drugačije ne mogu.
Metaforično bi Srbija mogla da se predstavi kao velika paukova mreža u kojoj su pauci istovremeno muve a muve pauci. Niko nema snage ni smelosti da se pomeri i preuzme odgovornost. Srbija je stala. Ne znamo odakle da očekujemo novi vetar koji bi razvejao paučinu.

	Dragica Stanojlović