Ne, nećemo ovog puta o Obami,
njegovim postinauguralnim uspesima, posrtanjima,
manevrima, nedoslednostima, mogućim zabludama
i suverenoj mirnoći. Niti ćemo o takvim bizarnim
događajima kao što je suđenje dečaku od devet
godina u Arizoni, koji je lovačkom puškom, koju
mu je otac poklonio za rođendan, upucao, ubio
tog istog oca i očevog prijatelja, jer mu je bilo
prekipelo zbog stalnih, nepodnošljivih batina.
Niti o Nađi Salimen, inokosnoj majci šestoro dece,
u Kaliforniji, koja je, uz pomoć doktora za »in
vittro« oplođavanja, pre neki dan rodila osmorke,
pa sada dobrotvorno društvo »Dežurni anđeli« skuplja
priloge jer izdržavanje sada već četrnaestoro
njene dece zahteva dvanaest dadilja/bolničara
i 135.000 dolara mesečno.
Ne, ovaj put idemo u svakodnevne, »prizemne« stvari,
lična i opštija iskustva, na pojave koje začuđuju
i dovode u pitanje famu o superposlovnoj, superefikasnoj
Americi, u kojoj je potrošač, navodno, uvek bog,
i u kojoj sve stopostotno funkcioniše, čije famozno
najslobodnije tržište i slavna svestrana, agresivna
konkurencija ne dozvoljavaju nijednom proizvođaču
robe i usluga da se opusti i popusti u kvalitetu
i da nabija cene.
Pa zašto nas je onda džinovska telefonska kompanija
Verizon ravno pet puta prevarila obećavajući da
će njen tehničar doći »sutra«, pa mi pet dana
dreždimo u prazno, da nam samo premesti telefonski
priključak bliže sofi/kauču. Toliko puta nas čak
ni naši jedinstveni vodoinstalateri, mehaničari,
domari nisu »radili«.
Ili, ovdašnja svemoćna federalna Uprava za useljavanje
i državljanstvo ozloglašena je po decenijskom
haosu koji vlada u njenoj birokratiji, gde se
predmeti gube po tri puta, traju beskrajno i gde
bude milion i više zaostalih slučajeva.
Zašto je, kako je izvestio
Njujork tajms,
Martinu Danielsu u Njujorku, na Menhetnu, trebalo
ravno godinu i jedan dan i desetine i desetine
intervencija, usmenih i pismenih, kod ConEdisona,
lokalnog proizvođača i distributera struje i odgovarajućih
instalacija, da se promeni, zameni, opravi jedno
ulično svetlo na jednoj banderi.
Nikad i nigde u razvijenom svetu nismo doživeli
toliko puta da ozvučenje na značajnim, javnim
političkim, državnim, kulturnim skupovima otkaže
i, što je možda najinteresantnije, nikom ništa.
Kako i zašto tako nešto u zemlji koja se prva
i, do sada, jedina iskrcala na Mesec, dala nam
internet, Google, Windows, Ipod, YouTube, Blekberi
i stotinu drugih elektronskih mega i nano čuda
i štosova.
Ili, uzmimo putničke vozove, pravu »nacionalnu
sramotu« Amerike. Dok po Japanu, Zapadnoj Evropi,
Kini, strelovito, kao tanad, brišu »raketni« vozovi
na gumenim točkovima i magnetnim vakuumima, sa
brzinom i do 500 km na sat, američki najbrži,
kao razvikana Acela, ne dostižu ni 200. Od Pariza
do Marseja nešto preko tri sata, od Bostona do
Vašingtona, slična distanca, preko šest.
Da bi se unapred odbranili od mogućih kritika
da je sve ovo što pišemo tipično zakeranje jednog
mrzovoljnog, sitničavog »balkanskog« kritizera
(a uopšte ne insistiramo da nas
|
krasi sunčana i blaga
narav) – pozivamo se na Tomasa Fridmana,
čuvenog američkog kolumniste i američkog
superpatriote. U nedavnoj kolumni, pošto
je opisao kako je superbrzim vozom, iz
kojeg je ne samo nesmetano razgovarao
preko svog mobilnog sa svojom ženom u
SAD nego i na svom laptopu pretraživao
WEB, stigao na ultramoderan hongkonški
aerodrom – s neskrivenim razočaranjem
opisuje stizanje na prestareli, ofucani
Kenedi aerodrom kod Njujorka, takozvanu
kapiju Amerike. Ovde upotreba prtljažnih
kolica košta tri dolara, a svuda po svetu
je besplatna; zatim prljava Pen železnička
stanica sa preuskim eskalatorima i, na
kraju, prespori voz za Vašington, iz kojeg
ne može bez smetnji da kontaktira preko
svog mobilnog. Daleko od ponosnog busanja
u svoja američka prsa, Fridman upire prstom
i na druga ozbiljna zaostajanja SAD i
zalaže se za sveopštu
|
|
|
|
Ida Ćirić
|
 |
renovaciju američke infrastrukture i nedavne »lako
ćemo« poslovne kulture.
Međutim, ni Fridman se ne pita zašto, odakle sve
to zaostajanje, zapuštanje čitavih sektora proizvodnje,
rada, upravljanja, okoline, neophodnih standarda,
života. Mogu se, ali samo asimptotno, naznačiti
neki od mogućih, pretpostavljenih uzroka/razloga
– bez pretenzija na kompletnost, još manje na
definitivnost. Da pokušamo:
– dugotrajna navika na prvenstvo SAD u tehnologiji
i tehnici;
– nestanak SSSR-a kao naučnotehnološkog takmaca;
– siromašenje države, posebno federalnih organa
(sem vojnog sektora) pod pritiskom doskora vladajuće
konzervativne ideologije i politike;
–
de facto monopolni položaj telefonsko-elektronskih
korporacija po regionima, iako delimično i formalno
u konkurenciji (Verizon, Comcast, AT&T itd.);
– paralelan, izdvojen, ograđen, obezbeđen život
superbogate klase milijardera i bogate polusuperklase
običnih milionera kojima ne trebaju superbrzi
vozovi i lepi, novi aerodromi jer se voze svojim
superavionima, po privatnim aerodromima, a po
javnim imaju svoja posebno ograđena pristaništa,
odvojene izlaze i ulaze, bez mešanja sa plebsom;
– sa još uvek najjeftinijim benzinom u razvijenom
svetu, neupitna privrženost individualnom automobilu
na štetu javnog gradskog i ostalog saobraćaja,
a u službi sve do sada nezajažljivog konzumerizma
svih slojeva, sem sve brojnije sirotinje;
– izvesno opadanje radne i profesionalne etike
pod dejstvom, u poslednjim decenijama, opadanja
osećaja socijalne i društvene odgovornosti vrhova
američkog biznisa, u njihovoj socijalno bezobzirnoj
jagmi za basnoslovnim platama, premijama, tantijemama,
privilegijama.
Da li će krah na Volstritu, sve dublja ekonomska,
kreditno-finansijska kriza, nedaće sve širih slojeva,
evidentan poraz konzervativne ekonomske i socijalne
doktrine dovesti do reorijentacije misli, akcija,
navika?
Amerika, Amerikanci, kad i ako hoće, imaju na
šta da se oslone. Čitavi sektori federalne administracije
rade gotovo besprekorno (zdravstveno i penziono
osiguranje za starije od 65 godina; administriranje
vozačkih dozvola; javne i privatne poštanske usluge;
pojedini vrhovi biznisa, kao Gejts/Mikrosoft),
Voren Buffet (Hatavej) pokazuju visoku društvenu
svest o opštem dobru; nebrojene dobrotvorne organizacije.
Konačno, izbor Obame je indikator u potrebnom
pravcu.
Ništa nije garantovano i ništa nije nepovratno
izgubljeno ni nedokučivo.
