Sudbina najviših državnih institucija

Sunovrat koji traje

Kako je do sada već više puta potvrđeno, ne samo ličnim utiskom, nego i javnim anketama, od svih institucija republičke vlasti Narodna skupština je najviše kompromitovana u očima građana. Ne stoje sjajno ni Vlada, ni šef države, ni sudovi, ni uprava, ali deluje pomalo paradoksalno da se visoko narodno predstavništvo, kojem je s poverenjem namenjena uloga zaštite i unapređenja nacionalnog interesa, izvitoperilo u nešto sasvim drugo. Naravno, za tako nešto ima i jakih razloga, onih koji su već dugo godina upadljivi, kao i onih koje nije lako otkriti na prvi pogled.
U one prve spada pre svega činjenica teške skupštinske nemoći koja se kod nas ispoljava i na farsične načine. Naša je Skupština, na primer, vrlo često, a u poslednje vreme sve češće, iznutra okovana dugotrajnim stranačkim trzavicama i blokadama iz kojih ne može da izađe mesecima. Dobronamerni već odavno zapažaju da nam je Skupština u teškom neskladu sa svojim vremenom – ona nema ni snage ni sposobnosti za demokratske promene, za prilaženje Evropi, za suočavanje sa ratnim i organizovanim kriminalom, niti za ekonomsku krizu i obnovu, kao i za valjano rešavanje kosovskog pitanja. Takvo srozavanje ugleda uzelo je toliko maha da se već širi kao zaraza i na lokalne organe vlasti, što se najbolje vidi na slučaju Gradske skupštine Beograda, koja je takođe postala žrtva tvrdoglavog inata pojedinih stranaka. Ali i kada radi, Skupština zna da pruži prizor niskog nivoa ponašanja, prostakluka i nevaspitanja, govora mržnje i narušavanja ljudskih prava, tako da građani, kojima je stalo do pristojnosti, doživljavaju raspojasanost nekih poslanika kao uvredu za javni moral.
Našu su problemi vajkadašnji, traju već dva veka, otkako se Srbija počela formirati u savremenu državu. Tako je bilo tokom XIX i XX veka a, nažalost, ovaj loš deo političke tradicije ponovo je vaskrsnuo početkom devedesetih prošlog veka kada je nastao snažan uspon višestranačja u Srbiji. Umesto da smo tada vaspostavili demokratske običaje i pravila na najvišim državnim nivoima, i time stekli pouzdaniji oslonac za drugačiju budućnost, najviše institucije Republike postale su sastavni deo i motorna snaga Miloševićeve antibirokratske revolucije. Uništena je svaka ideja parlamentarizma, vlast je odbacila argumentovano, odgovorno i načelno opredeljivanje i poštovanje građanskih vrlina. Nošena opštom euforijom Skupština se našla u dugogodišnjem grču permanentnog plebiscita o ratu i miru. Svako drugačije mišljenje žigosano je i proglašavano nepatriotskim, otimačka jagma zavladala je na sve strane, a oružani obračuni na javnim mestima postali su svakodnevne pojave.
Što je najgore, dugotrajnost stranačke destrukcije i zloupotreba na najvišem nivou sve je više obuzimala i opoziciju tako da ni posle oktobra 2000. Skupština nije videla bolje dane. U novoj vlasti nastalo je višegodišnje natezanje da li će i kada biti donet novi ustav, što je bilo jedno od glavnih obećanja u predizbornoj kampanji. Za to vreme razne organizacije i stranke pripremile su čak desetak ustavnih predloga, ali ni o jednom od njih u Skupštini nije otvorena debata, što samo dokazuje koliko su već duboko bila kompromitovana

demokratska i parlamentarna pravila javnog ponašanja. Najzad je iznenada, u drugoj polovini 2006, jedne noći na brzinu donet Ustav, mada ogromna većina poslanika nije stigla ni da se čestito obavesti šta u njemu piše. Ako je još od XIX veka pa do tada u svetu važilo pravilo da skupštine mogu sve sem da pevca pretvore u kokošku, sada je kod nas bilo ispravnije reći da Skupština može sve samo ako se stranačke vođe o tome dogovore. Naravno, ovakve pošalice na račun našeg nacionalnog predstavništva nisu utešne, naprotiv. Od tada se često govorilo o tome da se Skupština, umesto da bude garant ustavnosti i zakonitosti, sve više pretvara u aktera koji razara normalnu državu. Postavljano je i pitanje koliko je naša Narodna skupština, posle svih ovakvih događaja, diskvalifikovana da se ozbiljno bavi rešavanjem važnih nacionalnih poslova. Ali, prava pomama je nastala tek kada su stranačke vođe, odnosno skupštinske većine, otkrile kako na lak način mogu da dođu do nezaslužene materijalne prednosti na štetu nacionalnog imetka. Ne samo
		Ida Ćirić

izigravanjem zakona nego i sklapanjem sumnjivih aranžmana sa raznim tajkunima. Dojučerašnji ljuti politički protivnici odjednom su se prećutno složili da zakopaju ratne sekire čim su uočili kolike im materijalne šanse pruža samo kontrola nad javnim preduzećima. U njihovom razumevanju državnih poslova izbori su bili agresija na nacionalne institucije, a sticanje uticaja na dogovor o podeli plena. U zemlji gde privreda stagnira i malo se proizvodi, za mnoge od stranačkih funkcionera to je bila prava prilika da zbrinu i svoje unuke. Mnogi od njih – a to je ta naša neumitna logika ponašanja – upamćeni po učešću u ratnim otimačinama na tlu bivše Jugoslavije, sada su samo novim metodama i u novim okolnostima nastavljali staru pljačku.
U ovom paklenom krugu zgrtanja blaga i u Narodnoj skupštini stvorila su se nova pravila ponašanja, drugačija hijerarhija vrednosti i međusobnih odnosa. Najbolje prolaze najveće pobedničke stranke, ali ne ostaju kratkih rukava ni one manje samo ako su dovoljno spretne da se uz dobar miraz udaju u nekoj koaliciji od uticaja. Ako nešto od ovih nečasnih radnji i prodre u javnost, onda se pokreće čitava mašinerija da se stvari zataškaju. Dobri znalci situacije tvrde da se to upravo i desilo prilikom nedavnog otkrića enormnih plata koje su u raznim organizacijama i javnim preduzećima obezbedili za sebe pripadnici stranaka na vlasti. Sva pažnja namerno je usmerena samo na te halapljive pojedince, čak su stranke zaradile i neke poene u toj hajci, a ostalo je i dalje skriveno ono bitno: odakle potiču te pare, ko i kako izvodi ove lopovske operacije, kome sve idu ova sredstva.
U tumačenju sunovrata ugleda Narodne skupštine važnu ulogu igra još jedan moralni momenat koji se intimno tiče svakog građanina. Kada izlaze na glasanje, ljudi u Narodnoj skupštini vole da vide i simbol nacionalnog i državnog jedinstva, lične identifikacije sa izabranima, kao i osećanje da pripadaju narodu koji vrši suverenu vlast. Bez obzira na to što su i istorija i iskustvo realno obesnažili mnoge od ovih pretpostavki, izvesna aura idealizma i dalje prati skupštinske izbore. Stranke su, međutim, svojim brutalnim zloupotrebama, materijalnim i moralnim, oduzele i ovu poslednju iluziju našim građanima. Zato je javnost, u poređenju sa svim drugim institucijama, ponajviše ljuta baš na svoje takozvane slobodno izabrane predstavnike.