Početkom svakog meseca već dugo vremena sa zebnjom tražim i srećom otkrivam da smo začudo opet još živi.
Prošlog meseca sam kupio dva broja, jedan za moju prijateljicu koja nema tu sreću da to učini na kiosku pored kuće jer tu »robu ne drže«. Dakle, otkupio sam dve trećine tiraža jer je stiglo tri broja!
Ako svako jutro na istom mestu posmatrate ljude iz kraja, iako ih lično ne poznajete, možete mnogo toga zaključiti o njima prema štampi koju kupuju.
Ja verovatno ličim na nekog marginalnog čudaka koji se, eto, interesuje za nešto što malo koga zanima.
Zanimljiva je sloboda u kojoj danas živimo!?
Slobodno možete da birate gde ćete šta kupiti, imate Maxi na uglu, preko puta, pa i na kraju ulice!
Ako je svako novo jutro početak prvog dana ostatka naših života onda Republika predstavlja to vredno zrnce u intimi peščanika naših malih životnih radosti koje curi li curi, ali ostavlja nadu da će na kraju možda biti bolje ako ga bude uopšte bilo.

	Dr Branko Sbutega

Hvala što ste mi poslali zaostale primjerke Republike.
Rado čitam Republiku.
Što se tiče mojih želja u vezi sa sadržajem, iako ne znam da li su one smislene, usuđujem se primjetiti:
– volio bih da Republika bude malo vedrija (npr. anegdote Vesne Krmpotić),
– meni bi više pasali kraći napisi,
– želja mi je da u Republici pročitam nešto od Vladimira Arsenijevića,
– što više edukativnih tekstova i prijedloga za rješenja, pozitivna, nekih pojava (a ne samo dijagnoze).
Hvala!
Puno sreće i napretka svima!

	Vaš čitalac Z. Vučenović

Čitajući januarski broj Republike ne mogu da se otmem utisku da je Redakcija odlučila da i dalje gura svoj sizifovski kamen, a da je brdo sve veće i veće. Nažalost, to traje dvadeset godina, a dokle će – ne zna se. Nismo mi tamo neki Francuzi i još uvek nemamo »priču o neobuzdanom patku«. Usud vam je, gospodo, da gurate taj kamen, sve dok smo mi ovakvi.
Bog vam pomog’o braćo!
Što se tiče vaše ankete... predlažem da obradite temu: Stanje i perspektive školstva u Srbiji.
Školstvo je, nažalost, naš tamni vilajet u kojem smo svi generacijski zarobljeni. Naš narod i dalje škole doživljava kao periferno pitanje, kao dangubu, a ne kao temeljne obrazovne ustanove. Uveli smo školske policajce, pa još samo da ih opašemo bodljikavom žicom i izgradimo osmatračnice. Samo malobrojne zabrinjava poražavajuća činjenica da su naši đaci, po stečenom znanju, na samom dnu Evrope.
Uspešna i prosperitetna društva temelje svoj razvoj na uspešno izvedenim reformama školskog sistema. Sve naše, mnogobrojne i neuspele reforme zasnivale su se na ideološkim i političkim potrebama.
Reformišimo škole, deca nas mole!
Reforma školstva, koja se opet potajno priprema u birokratizovanim institucijama, neće doneti ništa dobro i novo do novog mutanta koji će nastaviti s razaranjem našeg ionako bolesnog društva. Taj ozbiljan posao mora biti javan, podvrgnut demokratskoj proceduri, uz učešće najkompetentnijih institucija i delatnika.
Znam da nismo Francuzi, znam da se ponekad pravimo Englezi, ali već vidim mutanta kako proždire našu budućnost.
S poštovanjem,

	Vitomir Cvijetić

Za vaše buduće izlaženje, rekao bih, ako promenite ime na srpskom jeziku, da i običan narod razume kako se zovete i čemu otvarate »vrata« i počnete da ostvarujete na delu stvarno oslobađanje, sa jednakim otvorom za svakog čitaoca i sa bratskom pomoći drugu, ostvarićete–ostvarićemo drevni san francuske revolucije – stvarnu demokratiju – stvarni socijalizam i najveći društveno-ekonomski napredak.
Ali, nažalost, to mediji, kao Gazdino oruđe kontrarevolucije, možda i na vašu žalost, nikad ne smeju ni da počnu da rade, niti da prepuste »izdavački i urednički posao« takvima koji bi to počeli da rade. Ali i dalje krivicu za ropstvo mogu da prebacuju, naravno licemerno i cinično, na robove–ovce–narod, koji eto neće da se »samooslobode« jer to i ne žele jer su navikli na ropstvo, kao ptica u kavezu, jer ih gazda hrani. Pa tako ni reč »sloboda ili samooslobađanje« ne smete da prepustite objašnjavanju, kao što niste smeli ni za reč »rad«, jer će vam sponzor oduzeti hleb.
Kažete da vas je »krepila ljubav prema istini«. A nešto je istinito tek kad se sa tim i Protivnik (ako je zdrav) složi. A ja se s tim ne slažem da je vas i ostale novinare »krepila ljubav prema istini«, osim, recimo Pantića, Ćuruviju i mnoge druge ubijene... jer istina – neprijatna ubija, pa je bilo bolje–pravilnije da ste rekli »krepila vas poluljubav prema poluistini«. Ali vi ne smete da objavite ni prijatne istine, recimo o onom otkriću od 1984. godine o bezbednoj elektrožici koja ne može da ubija, ne može da izaziva požar, ne može da eksplodira bojler. Kad to DRUGI objave objavićete i vi. Zbog vladavine: »strah životu kalja obraz često« i ne samo obraz nego i hleb.

	Milutin Miletić