Dok su malo zaperutali
Šuma Srbije bila je stara, sa ogromnim drvećem.
Milan Đ. Milićević priča, kad su se njegovi stari
doseljavali na desnu obalu Kolubare, blizu današnjeg
sela Vreoci, da su hteli da obore jedan grm radi
neke svoje potrebe. »Dvanaest ljudi radilo je
ceo letnji dan dokle su grm posekli i oborili
na zemlju. Kad drugi dan dođu na to mesto, zateknu
dvanaest koza da ugodno leže na panju oborena
grma, toliko je stablo bilo debelo.«
Tako je zapucao, čak iz prvih decenija 19. veka,
moj prijatelj Predrag, naglasivši svoju rešenost
da i on, aktivno, doprinese konačnom rešenju »jednog
problema« koji mrcvari skoro celu današnju Srbiju,
a sve u skladu sa demokratskim načelima. Citat
je iz knjige Tihomira R. Đorđevića.
Verovatno spazivši da sam se sav pretvorio u znak
pitanja, i to okrenut naopačke, Predrag je odmah
iskoristio tu moju zanemelost: došao sam, kaže,
na spasonosnu ideju za
|
konačno rešenje pitanja
prenosa sednica SRS (Skupštine Republike
Srbije), o kojima neprekidno govore i
svađaju se narposi (narodni poslanici
– rastumačio mi je), a bogme i narod na
čelu sa političkom elitom!
A da šta sam mogao drugo nego da promucam,
istina nepovezano, nešto o doseljavanju,
letnjem danu, i na kraju, kao poentu –
dvanaest koza koje ugodno ležahu na panju
oborena grma... O demokratskim načelima
nisam uspeo ni da zucnem...
Znam, ne moraš da se napinješ, znam sva
pitanja koja si u stanju da postaviš,
iako se njime, stanjem, baš i ne možeš
ponositi, nadmoćno je nastavio Predrag.
Vidiš, koje god rešenje da donesu, mira
biti neće: direktni televizijski prenosi,
odloženi prenosi, skraćeni (koliko, a?),
poseban »kanal«... Ko će da donese odluku,
koliko glasova »za«, koliko »protiv«,
o uzdržanima da ne govorim? A niko da
uvaži značenje reči demokratija – vladavina
naroda!
|
|
|
Priznajem da mi je ovo bio jedan od najtežih dijaloga
sa mojim prijateljem. Pobogu, a šuma, panj, dvanaest
koza?
Ako me budeš prekidao najmanje pedeset posto koza
će stradati. Znaš, u ono doba beše se namnožilo
raznih zverki, divljači, ptica grabljivica. Stradao
narod, stradala stoka. U takvim prilikama ne može
se reći za kneza Miloša da je bio tiranin koji
je brinuo samo za sebe. Recimo, dao je stanovnicima
Srbije i prava i obaveze. U
Srbiji pre sto
godina (»Prosveta«, 1946) Tihomir Đorđević
navodi da je masa divljih zverova i grabljivih
ptica bila svakodnevna opasnost. »Znatan deo vremena
narod je upotrebljavao na hajke, koje je ili sam
preduzimao radi odbrane i zaštite sebe, svoje
stoke i svojih useva, ili je, nagonjen vlašću,
morao da tamani divljač da bi se zemlja očistila
od nje. Karakteristična je u tom pogledu zapovest
kneza Miloša od 1. decembra 1820. godine, kojom
se nalaže ‘svim knezovom, kmetovom, celom narodu:
– Svako selo po dosadašnjem običaju, bez svakog
izgovora postarati se ubiti po jednog kurjaka
i kožu njegovu k meni na viđenje poslati’.«
Iz ovoga se vidi, dragi moj, da je narod imao
pravo da ubija divljač i tice grabljivice, i obavezu
da to dokaže. U sopstvenom interesu, jakako.
Dobro, de, prelazim na TV-prenose skupštinskih
zasedanja. Samo nemoj da bi mi pripisao kakve
aluzije ili nameru direktnog poistovećivanja raznih
prilika, sačuvaj bože i sakloni (u, recimo, Filaretove
dvore mileševske)! Dakle: ja sam protiv zabrane.
Narod ima prava i obaveze, ali vlast, poslanici,
televizije i radio-stanice tu nisu jedinstveni
– jedni hoće, drugi neće, itd...
Ima da se izda sledeća odluka:
Sve TV-stanice i sve radio-stanice da prenose
u celosti skupštinska zasedanja. Čim se završe,
da se odmah emituju reprize.
Da se na sve bandere po gradovima i selima montiraju
zvučnici. Gde nema struje i bandera, da se načine.
Ko nema prijemnike, da mu se na revers izdaju.
Hoćeš repliku? Znam: zašto privatne vlasnike TV
i radio-stanica obogaljiti, oduzeti im parče hleba
– oni žive od reklama, rejtinga, piplmetara, bekstejdža!
Slažem se. Sve izgubljeno treba im nadoknaditi
parama iz nacionalnog investicionog plana, akciza,
a ako treba i doštampavanjem. Uz uslov da podnesu
dokaze da su postupili po naredbi.
Nemoj me ni pitati šta će se dogoditi posle jedno
nedelju dana...
Sumnjaš da će svi podneti dokaze da su poslušali
odluku? Čuo si: »na viđenje poslati«. U ono doba,
rekoh ti, gomile koža od zverova i glava od ptica
donosile su pod knezom Milošem u Kragujevac pojedine
knežine da bi dokazale da su naredbe ispunjene.
Februara 28. godine 1823. Jovan Obrenović je iz
Brusnice poslao knezu jednog divljeg vepra i sedam
hiljada sto osamdeset ptica za nahiju Rudničku,
8. marta poslao mu je sedam hiljada i pet stotina
ptičjih glava, četrnaest kurjačkih koža i deset
lisica, 15. marta poslao mu je osam hiljada sedam
stotina i trideset ptičjih glava... Ko sam ne
bi mogao ubiti određen broj zverova ili ptica,
morao se dovijati i kupovati kože ili ptičje glave.
Shvativši, konačno, da to Predrag kroji u glavi
odlomak za FESTU STULORUM (PRAZNIK MAGARACA),
pogotovo što su se pojedini narposi u SRS-u (Skupštini
Republike Srbije) prepoznali kao magarci, a da
u našoj prepirci može doći do tzv. svetonazora
apsurda, postavio sam dva »radna« ili »tehnička«
pitanja: 1. šta ako kogod merodavan zabrani prenose
skupština, i 2. kome i kakve »dokaze« da šalje
cenjeno građanstvo?
Zahvalivši mi na informaciji o javnoj samospoznaji
u skupštini, Predrag je taksativno odgovorio:
1. zabrana prenosa bi bila kratkotrajna (»kratkodasi
su naše istorijsko obeležje«), i 2. naš radni
čovek je kroz vekove stradanja naučio da se dovija.
Čak 1836. godine, jedan seljak iz Popučaka, u
Valjevskoj nahiji, ne mogući da ubije potreban
broj grabljivih ptica, nađe jastrebovo gnezdo,
izvadi iz njega jaja i nasadi ih pod kvočku da
se izlegnu. Pošto su se izlegli, on »prehranivši
za nekoliko dana jastrebove, dok su malo zaperutali«,
pokolje ih, i, predavši glave kapetanu, »popuni
čislo glava ptičijih za svoju kuću«.
Tako su spaseni ljudi i blago.
I mi, danas, imamo obaveze i prava. Obavezu da
gledamo i slušamo prenose, i pravo – da nam se
zgadi. Zasvagda. Zauvek. Doveka. Ili, barem, do
novih izbora, ’iljadili se dabogda!
