Žudnja za igrom*

Projekat umetničkih radionica na odeljenju kazuje više o ludističkoj aktivnosti i potrebi ljudi da ludizam ižive nego o kvalitetu u kreativnom ostvarenju. Umetnost je potpuno mimo laičke psihologije, vidnog ponašanja, čak i onog šta pišu ili crtaju pojedinci. Ono

kako pišu, kako crtaju, zašto i zbog čega recituju, glume, pevaju, slućena je putanja na kojoj se mogu odgonetati smisao i položaj umetnosti u ovom medicinski zatvorenom, sociološki getoiziranom prostoru. Među ženama u ovako velikoj grupi sve postaje sklisko, spoticanja nastaju u magmi trivijalnosti i doslovne nesreće. Govor o Njemu, o Ljubavi, najčešći ženski motivi koji amalgamiraju nesposobnost individualne akcije, iskazuju neumeće da se drugo spozna, da se izađe iz lepljive ravni samodovoljnosti koja jeste nedostatnost. One ne znaju za bolje, čeznu na papiru, u kontaktu su besčulne, niskog voljnog intenziteta. Umetnost koja nije ništa više do subverzije, u ovom prostoru postaje jeres, prokazuje se kao dimna zavesa iza koje ostaju lični, personalni motivi zabune, haosa, ništavila. Potreba da se pomakneš iz ljušture samodovoljnosti, i nazreš drugog, retka je i van bolničkih rešetaka. Ovde se može naići na staru golu ženu koja ti ide u susret ne videći te. Ili susresti

čoveka sa kandžama namesto noktiju i čuti njegovo zapažanje da je uvek sve isto »bolnice, stadioni, aerodromi«. Izvan bolničkih rešetaka to se karakteriše »ludim«, ovde bolesnim. Napolju, u beogradskoj svakodnevici nesigurno je živeti i na stadionima, i na aerodromima. Kafići odlaze u vazduh, ubistva među gangsterskim gangovima, nestajanje ljudi, umiranja od gladi. Bez obzira ko si i šta si, koliko snažan i otporan na ratna

događanja, da li si bio na ratištu ili te muče vesti s ratišta, ono što nedostaje stanovništvu van bolnice je vrlo slično ljudima u ovom prostoru. Bivanje na nultoj tački. I tu postaje zanimljivo praviti pozorište: kao da smo na početku rađanja sveta. Onda kada je društvo propalo a autoritarna država radi na pogon sile i bezumlja manjine, empatija postaje samilosna kozmetika, a umetnički angažman vredan tek u meri života sa onim što je ostalo kao talog posle veština antiratnih lidera. Ljudi koji po životnoj hijerarhiji stoje iza linija napada i odbrane, iza granice nanošenja bola i žrtvenog trpljenja, ovi ljudi koji nisu spremni ni na šta, osim želje »da popiju po kafu i s nekim popričaju«, mogu reći istinu, biti ono što po prilici jesu kad su dovedeni u situaciju stvaranja. Siže za umetničku akciju povod je za promenu autokomunikacije, stoga i odnosa prema drugom, drugačijem. Dobrovoljan dodir dva tela u psihijatrijskoj bolnici je ravan Mikelanđelovoj fresci Stvaranje Adama:pružena ruka Boga pruženoj ruci Adama.

Fikcija koja obećava. Fakcija postaje idealna stranputica, ivica samestvarnosti i umetničke zbilje. Ono što postoji, bez obzira u kom je agregatnom stanju, vredno je pažnje, svrhovitosti, ljubavi po sebi. Ovde ne nedostaju sociološki kvalifikativi, ni filozofski zaključci. Sve je ispod nulte tačke svakodnevlja, proseka čulnog života građanina van bolničkih rešetki. A to ne mogu svi izdržati i za to je malo odgovarajućih sabesednika ovih ljudi. Za svakog ponaosob je potrebno iznaći poseban modus komunikacije. Kao u umetnosti. Svi ljudi su likovi jedne mnogobrojne zajednice, za svakog od njih se može naći izlazna linija čulnog, erotskog i intelektualnog naboja. Jednom sam u ordinaciji dr Cice Jevtić naišla na jednog psihijatra (radio je u Dnevnoj bolnici), pitao me je da li znam šta su to »primarni procesi« i da li sam njih svesna radeći sa pacijentima. Pošto me je to pitao zbog mog umetničkog rada sa pacijentima, odgovorila sam pitanjem – A po kom autoru? Psihijatar me je pogledao isprazno, znači pogrešila sam, morala sam to da znam, dosetila sam se mog proverenog oruđa, dotakla mu rame dlanom i rekla – Ja to ovako radim. Psihijatar se trgao, za tren, onako ljudski kad te neko neočekivano dotakne, ali meni je to bilo dovoljno ilustrativno koliko su ljudi koji daju dijagnozenespremni za nedogovoren, običan ljudski gest, pa sam glasno zaključila – Jedino u šta se razumem je eros, sa velikim E... (...)

Ima i piskaranja koja pokazuju da ovi ljudi u zatvorenoj bolnici, pod sedativima, mogu nešto da napišu što liči na neki literarni oblik, a da pri tom zamagle istinu o svom psihofizičkom stanju. Zašto? Neko je od njih tražio, predlagao, da nešto učine sa olovkom, papirom. Očito da to ovde ranije nije postojalo kao način sporazumevanja. Niti su to imali kao iskustvo ni u svom predbolničkom životu. I stoga njihovi pisani krokiji deluju kao prvotni, originalni. I izmišljeni. Nešto slično umetničkoj praksi. Kad bih zasekla gnjili veo nedodirljivosti od realnosti koja opasno utiče na okolinu, koliko i na samu osobu, dobio bi se prizor ustrašenog bića, strava postojećeg. Naoko, sve funkcioniše, daš papir, olovku, i... (...)

»Period od jula do oktobra 1994. god. provela je na odeljenju L Psihijatrijske bolnice Dr Laza Lazarević u radu sa pacijentima dramaturg Zorica Jevremović stvarajući sa njima Džepno pozorište M. Predstava se zvala Otvaranje restorana Viktorija i tada je otvorena likovna i književna radionica. U toku aktivnosti učestvovalo je više od 15 pacijenata. Putem ovih aktivnosti postignuto je kod pacijenata opuštanje, zadovoljstvo, povećana kreativnost i povećanje voljnih dinamizama.
Pacijenti koji nisu aktivno učestvovali ispoljili su vidno zadovoljstvo posmatranjem predstave i izložbe.«
april, 1995. Beograd 

	stručni tim odeljenja L: Prim. Dr J. Jevtić-Todorović Dr Radmilo Milačić Dr Božidar Tomašek

Da je kojim slučajem neko u Švedskoj ušao u psihijatrijsku kliniku i napravio pozorište, pretpostavimo, za takve stipendije bi se prijavila gomila radoznalih pozorištnika. I mnogi od takvih stipendista bi, kao prvo, sebe dovodili u žižu javnosti kao hrabre, kreativno provokativne i neporecivo senzibilne, humane osobe. Ali, pošto se jedan sličan projekat ostvarivao blizu centra Beograda, e, to je već bio nekakav ekološki nedozvoljen, nekulturni problem. Zbog čega se to, nezamislivo subverzivno pozorište, tek tako radi, bez dogovora sa ključnim ljudima beogradskog pozorišta?... Čemu niskobudžetno, eksperimentalno pozorište u getoiziranom mestu gde ranije nikad nije bilo pozorište – u vreme rata?!... Pitanja bez mogućeg pozitivnog odgovora. Nečeg od onog iz našeg običajnog prava »da komšiji crkne krava« bilo je u odbijanju pozorišnih ljudi iz beogradske javnosti tih dana da zađu kroz bolnički koridor Dr Laza Lazarević,osete subverziju u getoiziranom svetu najstarije psihijatrijske bolnice na Balkanu. (...)

Oslobađanje žudnje

Život se, jednostavno, ne da.
Uvek iznađe neki prostor da se provuče i da krene da se iskazuje nekom lepom radošću.
Nije se dao ni proteklih devedesetih.
Premda zagušen »fanfarama i heklerima« razlivao se istrajno kroz atmosferu nasilja, zastrašenosti i mrtvila.
»Pozorište kao stvaranje sveta« je priča o jednom od njegovih vrela, onome koje je zaslugom naratorke, Zorice Jevremović, izbilo u »Zelenoj grobnici«.
Ovo je vrelo, pri tom, bilo posebno i po tome što je njegova životvornost proizlazila iz ideje pozorišta.
Naime, iza životonosnog prodora drugačijih značenja, drugačije intencionalnosti, drugačijeg ponašanja, i drugačijih odnosa bili su pozorišni um i pozorišna duša.
Dakako, sve je započelo neprihvatanjem za pozorište nezamislive prakse da je neko ograničen na stalno igranje jedne te iste uloge. Neuobičajenom dramaturškom intervencijom pokrenuta je dodatna raspodela lica u komadu. I ljudi »Zelene grobnice« su počeli da otkrivaju uzbudljivost drugih okvira ponašanja, van onih nametnutih dijagnozom i kontrolom.
Usledila je transformacija rutine u proces. Na umrtvljenoj sceni, zapravo, pokrenuti su neuobičajeni tokovi i, u ambijentu beskonačnog čekanja čija se glavna dinamika svodila na »kucanje na vrata psihijatra«, vreme se otvorilo za lično uticanje na događanja.
Bilo je, zatim, potrebno da se nosioci glavnih uloga pripreme za ovu otvorenost. Trebalo ih je, zapravo, podstaknuti da se izmaknu iz survanosti u same sebe... I, promena usmerenosti, odnosno udubljivanje protagonista u šumove i dodire, u poeziju i crtanje, u reči i pokrete, pokazali su da, uz svu survanost u sebe, ljudi iz ovog »prostorabeznađa« žude za ličnim iskazivanjem.
A onda je došla igra i sve je ponela: svojim tajnama i uzbudljivostima, svojim nagoveštajima i iznenađenjima, svojom lepotom i radostima...
Iskra koja je osvetlila put od beznađa do igre, pak, proistekla je iz specifičnog odnosa.
Naime, Zorica Jevremović na ljude iz »Zelene grobnice« nije gledala kao na ljude sa dijagnozama, ali ih nije gledala ni »sa njihove zdrave strane« kako joj je to rekao jedan psihijatar. Ona se prema njima odnosila saobrazno ideji savršene pozorišne predstave koja se odvija tako što glumci ne glume nego neposredno reaguju izazvani svakom, i verbalnom i neverbalnom porukom drugog. A to znači da se obraćala ne samo svakom od njih na specifičan način i drugačije, nego svakome na specifičan način i drugačije u svakom trenutku.
Tako je i našla »put do srca«, ali isto tako je i u skupini zgomilanih osoba zametnula umetnost međusobnog podsticanja i time začela razvoj jedne neponovljive zajednice.
Zahvaljujući promeni u koju su uronili, i ličnom iskazivanju na koje su se odlučili članovi te zajednice su osetili »zadovoljstvo onoga ko je zapažen, izdvojen, oslovljen imenom...« To jeste bio »oslonac tek za neko vreme«, ali nema nikakve sumnje da je doživljaj tog oslonca ostao probuđen.
A to znači da su se, premda su se formalno ugasili, Džepno pozorište M, odnosno ovo pozorište kvarta, poput svake životne forme, samo transformisali. U njihovim protagonistima, naime, mrtvilo je i dalje ostalo narušeno budući da se patnji pridružila neutaživa žudnja – žudnja za priznanjem drugog da za njega postoje.

	Vuk Stambolović

* Iz: Zorica Jevremović, Pozorište kao stvaranje sveta, Institut za pozorište, film, radio i televiziju i Fakultet dramskih umetnosti, Beograd 2008, str. 135–136, 137–138, 142, 142–143, 315–316.