Pozorište iz jezgra stvarnosti

Od marta 1994. do oktobra 1995. godine poznata teatrološkinja, dramaturškinja i dramska spisateljica Zorica Jevremović radila je na velikom projektu pravljenja umetničkih radionica za pacijente i rekonvalescente u psihijatrijskoj bolnici »Laza Lazarević« u Beogradu. Ova knjiga je rezultat tog poduhvata. Sasvim u skladu sa svojim poznatim aktivizmom, autorka je proširila polje komunikacije i na bolnički svet duševnih bolesnika, na tu specifičnu mikrodruštvenu sredinu odbačenu od tzv. normalnog sveta. I sama se osećajući usamljenikom u kulturi koja je tih ratnih godina dobrim delom stavljena u funkciju političkih potreba ratnohuškačkog režima, ona kao da pronalazi svoj mir u osami psihijatrijske klinike jer je »ludnica« tih godina zapravo bila napolju gde su pljačka, zločin i nasilje nekažnjeno carevali, čak bili i oblik poželjnog društvenog ponašanja. Umesto visokoparnih teorijskih razglabanja, u praksi je pokazala praveći umetnost sa bolesnicima – vidljivo je to kroz celu njenu jednoipogodišnju aktivnost u radu sa pacijentima – šta stvarno znači razumeti drugo i drugačije i pripadati ljudima »sa dijagnozom« koji su za razliku od spoljašnjeg sveta, onih »bez dijagnoze« (oba termina su autorkina), živeli u nekom svom paralelnom, osobenom svetu.
Praveći performanse sa bolesnicima, rekonvalescentima, ali i članovima njihovih porodica, kao i porodica lekara i medicinskih sestara u bolnici »Laza Lazarević« i osnivajući Džepno pozorište M ušla je u samo jezgro stvarnosti, u pozorište kvarta – sa čime je već imala višegodišnje iskustvo radeći na Uličnom dečjem pozorištu 1985. godine – u kojem se jasno ocrtavaju razlike u poimanju sveta i života kod različitih socijalnih grupa. U psihijatrijskoj bolnici, odnosno Džepnom pozorištu M, većinu su činili bolesnici (»ljudi sa dijagnozom«) a manjinu oni drugi, mentalno zdravi (»bez dijagnoze«), što je inverzija odnosa u realnom svetu. Upravo ta inverzija je ne samo doprinosila većoj psihološko-mentalnoj stabilnosti psihijatrijskih bolesnika članova bolničkog teatra, nego je belodano ukazivala na sasvim realnu mogućnost komunikacije svih sa svakim. Ovde su se držali za ruke zdravi i bolesni, lekari i pacijenti, deca lekara, sestara i bolesnika sa odraslima – svi u kreativnom grču da se umetnički ostvare i da publici koja je takođe mešovita i sastoji se od pacijenata, lekara, sestara, njihove dece i prijatelja izvan bolnice – pruže istinski umetnički doživljaj. Ali i više od toga. Istakli smo da je vreme u kojem se odvijao umetnički projekat Zorice Jevremović ratno, krizno, puno predrasuda o mogućnosti da ljudi različite nacionalne, verske i kulturne pripadnosti žive zajedno i normalno komuniciraju. Prepreke na prvi pogled izgledaju nepremostive. Stoga autorka

posmatrajući aktere najrazličitijih socijalnih statusa i životnih sudbina, koje je okupila oko umetničkog projekta, zadovoljno zaključuje: »Ovako pomešani, veliki i mali, bolesni i zdravi činili su skicu za mogući zajednički život«. Uspeh njezina poduhvata je utoliko bio veći što je društvenu netoleranciju doživela čitavih desetak godina ranije dok je radila na organizovanju Uličnog dečjeg pozorišta, kada se bratoubilački rat sa svim proizvedenim posledicama još nije ni nazirao. Naime, dok su dečica u jednom performansu stajala u krugu držeći se za ruke, pojedine majke su javno protestovale videći u tom krugu i romsku decu. Ne želeći da se njihova »čista i uredna« deca igraju, a još manje drže za ruke sa »prljavim Romima«, one su kod Zorice žučno protestovale. Ali dečica, ta najiskrenija i najnevinija stvorenja, nisu imala dilemu: uhvatili su za ruke svoje romske drugove bez ikakvih pitanja, još manje uslovljavanja. »Kako je teško bilo spojiti

ruke romskog deteta i deteta čija majka kupuje u buticima«, bio je opravdano jetki Zoričin komentar.
Mešoviti ansambl Džepnog pozorišta M značio je socijalno proširenu lepezu glumaca. Mnogi bolesnici, rekonvalescenti i članovi njihovih porodica učestvuju u pravljenju predstava. Za članove porodica nervno obolelih obično se u psihijatriji tvrdi da rastu u »psihotičnom okruženju« pa su i sami skloni psihičkim iskliznućima, međutim, visok stepen koncentracije pokazan tokom izvođenja performansa i aktivnog učešća u mnogobrojnim umetničkim radionicama dokazivao je upravo suprotno.
Zorica Jevremović je tako uspela da sruši mit o nervno obolelima kao socijalno neupotrebljivim, čak opasnim osobama, izgradnjom onih oblika komunikacije koji će korespondirati sa svakom pojedinom takvom osobom. Prethodnim dugim razgovorima, književnim, likovnim i drugim kreativnim radionicama ona je strpljivo poput pravog terapeuta, zadobijajući njihovo poverenje, upoznavala njihovu dušu, ulazeći u skrivene kutove njihove intime. Tako je otkrivala njihove sklonosti, njihove mogućnosti za razne grane umetnosti. Docnija podela uloga bila je sasvim u skladu sa naklonostima i talentom tih ljudi. Isto tako, uspešno je demitologizovan stav da je nemoguća ozbiljna komunikacija između zdravih i duševno bolesnih; u radionicama i predstavama, delujući timski, i jedni i drugi su najozbiljnije shvatali svoje uloge i međusobno su opštili na najprirodniji način. Stoga ne čudi da je jedna pacijentkinja maestralno odigrala ulogu boginje Talije na generalnoj probi predstave Put u nemoguće ili potraga za boginjom Klio, devetogodišnja devojčica – koja dolazi iz sveta zdravih – boginju Klio, njena vršnjakinja, ćerka jedne medicinske sestre Kaliopu, boginju epske poezije, jedna mlada devojka, manekenka po profesiji i stalna učesnica umetničkih radionica, Terpsihoru, boginju igre, a Melpomenu šesnaestogodišnja gimnazijalka, ćerka jedne psihijatrice, koja zbog proba svesno gubi časove u školi sve u žarkoj želji da predstava uspe.
Entuzijazam glumaca i jedinstvenost poduhvata autorka opisuje na sledeći način: »Vera je prva zaposela novi scenski prostor temeljno, kako je samo ona to umela da učini. Kao boginja Talija tražila je obećanu rekvizitu i sutradan dobila dvodimenzionalnu masku koju je držala u ruci. Vera je pokazala po ko zna koji put da joj probe nisu strane zbog stalnih repeticija, naprotiv. Slušala je moje komentare, usvajala ih ili tražila dodatna objašnjenja. Bilo je potrebno navići se na utvrđivanje scenskih pozicija u živom saobraćaju bezbrojnih ulazaka i izlazaka ljudi pod tremom, ispred same zgrade. I na igru s publikom potom, kazivajući stihove uz pokazivanje geste u odnosu na mesto gde se drama događa: na bolnicu kao Parnas, na tratinu ispred bolnice kao na Delfe. Boginja Talija je prva imenovala različite prostore i objekte pozorišnim mestima, kako i priliči boginji pozorišta. Uvodna scena boginje Talije završavala se Verinim silaskom među publiku. Bilo je u tome nekog nadnaravnog poteza ove glumice. Niti je iko pre išao ovom teritorijom govoreći stihove, niti je iko svojom scenskom akcijom spajao dva sveta: svet bolnice i svet civilnog prostora. I zaista to udvajanje scenskog osećanja sveta dozvoljivo samo u interaktivnim, eksterijernim, procesualnim pozorišnim predstavama postalo je moguće za stvaranje utopije prisutnih boginja«.
Nažalost, premijera te predstave, koja je po rečima same autorke bila kruna njenog umetničkog projekta, nije održana iz nejasnih razloga. Uprava (ili »neki odgovorni politički faktori«) nisu dali dozvolu da se predstava zamišljena kao ulični performans, koji bi išao od psihijatrijske klinike do General Ždanovljeve ulice, održi kako je bilo planirano. Možda je tome kriva veličanstvena simbolika čitavog projekta, naročito ove ulične interaktivne procesije starogrčkih boginja, koja nije odgovarala političkim i crkvenim moćnicima koji su smatrali (kao što mnogi od njih smatraju i danas!) da imaju monopol da kreiraju sam duh vremena. Uprkos svemu, pokazano je da je moguće ono što je izgledalo nemoguće: da osobe socijalno osujećene negativnim stavom svoje okoline, usled svoje drugosti, budu postavljene u javni plan koji je istovremeno bio i umetnički.
Tako je Zorica Jevremović svojim aktivizmom probila granicu između našeg tzv. normalnog sveta i onog u duševnoj bolnici. Isto tako, proširila je shvatanje pozorišta. Izašla je na ulice, trgove, ušla i u psihijatrijsku kliniku, »ludnicu« rečeno kolokvijalnim jezikom, »ludaru« rečeno jezikom argoa. Spojila dva veštački razdvojena sveta, jer pozorište, kao i celokupna umetnost, treba da spaja a ne da razdvaja.
Autorka ne krije da su je ideje jednog od najpoznatijih estetičara ex-yu prostora, sada već pokojnog Ivana Fohta, pokrenule da se bavi alternativnim pozorištem. U vreme nesrećnog rata iz devedesetih naročito. Trebalo je raskinute veze obnavljati, zatvorene komunikacijske kanale očistiti od taloga prljavog šovenstva i neljudskih zločina. Potrebno je bilo Beogradu i Srbiji toga vremena simbolički pokazati da se veštački podignuti zidovi među ljudima mogu i moraju rušiti. Ona je želela da vidi kako se iz ničega rađa nešto, kako se na mestu za koje se nikad ne bi pomislilo da je za to sposobno stvara umetnost. »Raditi sa ljudima koji ne umeju da komuniciraju sa stvarnošću, koji odlaze u neku drugu, moguću, paralelnu stvarnost kako bi preživeli prvu, praviti pozorišni ansambl, raditi umetničke radionice sa pacijentima, rekonvalescentima i decom, nije ništa drugo nego stvarati Nešto iz Ničega.«
Ovi ljudi kao pojedinci ne predstavljaju ništa na društvenoj lestvici, zajedno pak, udruženi u umetničkoj sinergiji, oni se transformišu u grupu iz koje klija seme umetnosti. Ushićuje to klijanje.
Kada je, pak, reč o tome kako je bilo moguće da u najtežim društvenim, ekonomskim i nadasve političkim uslovima ovakav poduhvat uspe, potpisnik ovih redova ne bi umeo da dâ bolji zaključak od onog koji je izvela sama autorka: »Trebalo je nemati strah od slobode. Biti slobodan i od samog sebe. Biti po strani jednako od fanfara kao i od heklera«.

	Z. M.