Levica u Srbiji – sećanje ili praksa

Upravo iz ovog pitanja nastao je izuzetno vredan zbornik radova koji sadrži trinaest studija naših sociologa, psihologa i antropologa i dva intervjua sa dvojicom filozofa. Svako od njih dao je svoj odgovor na pitanje zašto savremena levica nije u stanju da artikuliše nezadovoljstvo ljudi, da li je došlo vreme da se reaktuelizuje pitanje uloge i odgovornosti levice, kakve su uopšte njene perspektive, odnosno da li može da postane realna alternativa uređenju zasnovanom na logici profita, kapitala i nacije. Naslov zbornika glasi Sloboda, jednakost, solidarnost, internacionalizam – Izazovi i perspektive savremene levice u Srbiji. Zanimljivo je da je ovaj zbornik nastao na inicijativu dvoje studenata sociologije, Ivice Mladenovića i Milene Timotijević, a da je projekat podržala fondacija Fridrih Ebert. U ovom pregledu predstavljeni su neki radovi koji problematizuju najšira pitanja sa kojima se susreće levica.

Kao da su želeli da naglase često vijugave i nedosledne puteve levice i njenih »večnih pitanja«, autori projekta su na početno mesto zbornika stavili tekst Đokice Jovanovića, koji je pre dvadeset godina pisao o svojim mladalačkim dilemama o levici i događajima

unutar nje. »Znali smo sve više o sve manje stvari«, zapisao je tada suočen sa događajima na koje knjige iz kojih se učilo i profesori nisu imali odgovor. Dve decenije kasnije, Jovanović tvrdi da je kosovska kriza predstavljala početak raspada Jugoslavije i početak posustajanja levice. Šansa za obnovu levice je tek lebdeća, smatra Jovanović, ali je izričit u tome da se ne može obnoviti neoboljševička i levica iz vremena Titovog socijalizma. Moguća je ona levica koja će shvatiti da radnička klasa, i kada je postojala, nije bila ona koju smo viđali na prvomajskim paradama. Danas je moguć sagovornik levice osoba u kojoj se stiču različiti identiteti, jer niko nije samo Srbin ili Rom, zaposlen ili

nezaposlen, školovan ili neškolovan. Levica, ističe Jovanović, mora da razume sav taj svet društvene pokretljivosti i promene. Ona mora da se obrati onima koji rade, ali i onima koji bi hteli da rade. Jovanović kritikuje evropsku levicu koja se nada slobodi i jednakim šansama za sve, ali u »toplom krilu kapitalizma«, pa zato i nema levičarskih političkih partija nego pseudonove levice koja je u stvari desnica. Jovanović naglašava da politika prave levice mora da bude politika pune zaposlenosti, i da je to važnija tema za levicu nego pitanje kolika će biti profitna stopa, koje treba prepustiti nelevičarskim političkim snagama. Neoliberalna država je socijalno odgovorna samo prema vlasnicima kapitala, i zato levica treba da napusti brigu o maksimizaciji efekata rada po svaku cenu. Drugim rečima, ona treba da napusti logorsku i udvoričku psihologiju u koju je zapala bez preke potrebe, ističe Jovanović kritikujući »aljkavo trasiran ‘treći put’« koji ju je odveo u neoliberalni zabran.
U radu »Neoliberalizam i levica: evropski centar i srpska periferija« Todor Kuljić se bavi međunarodnim i lokalnim uzrocima slabljenja levice u Srbiji na početku 21. veka i kritikuje hegemoni neoliberalizam, nacionalizovanje levice, relativizam postmoderne misli o društvu i potiskivanje antifašizma antititoizmom.

Kuljić ističe da je posle pada komunizma nastala njegova demonizacija i da Srbija nije mogla da izdrži tektonske poremećaje, ali da je mnoge ipak iznenadio nagli i brzi zaokret udesno. On tvrdi da ovde nema autentične levice, a to što neki sebe nazivaju levičarima

nije gubitak kompasa nego mimikrija. On sumnja u jednakost šansi u društvima u tranziciji jer je tu profit vrhovna vrednost i zaključuje da je u metropoli levica dezorijentisana, a na periferiji izgubljena. U prilog kapitalizmu ide i naracija postmoderne koja je kapitalizam proglasila sistemom bez alternative, tvrdi Kuljić pozivajući se na američkog istoričara književnosti F. Džejmsona koji kaže da je »postmoderna dominantna u logici kulture
		Kuljić smatra da levicu mogu činiti samo one struje koje smatraju da kapitalizam nije bez alternative, dok se sloboda »divljeg kapitalizma« lišena solidarnosti (nezaposlenost, osećaj nesigurnosti, spajanje i nestajanje preduzeća preko noći) svodi na socijaldarvinizam.

kasnog kapitalizma i da ne čudi što levica ne može da nađe arhimedsku tačku kritike kapitalizma«. Kuljić se zato zalaže za kritiku onih stanovišta koja su kapitalizam učinila

sudbinskim i dovela u sumnju prosvetiteljske težnje za emancipacijom i solidarnošću. Znatan deo rada Kuljić posvećuje socijalizmu kao alternativi. Socijalistička prošlost je složenija od današnje slike o njoj, što je uostalom primetio i istoričar Zundhausen uočivši da se konstruktivizam radikalizovao tek kada je srušeno javno pamćenje socijalizma koji je preimenovan iz dobra u zlo. Zato savremena levica mora biti kritična prema realsocijalizmu, ali i kadra da poljulja aktuelnu dogmu o socijalizmu kao mračnoj prošlosti, kaže Kuljić. On smatra da je levica delimično kriva za slabljenje antifašizma, »jer se nije na vreme suočila sa senkama vlastite prošlosti«. Nacionalizam je takođe »pojeo« levicu čemu su kumovali i preobraćeni levičari, tvrdi Kuljić i ističe da je savez levice i nacionalizma »neprincipijelna koalicija« u kojoj se brkaju pojmovi patriotizma i nacionalizma. Šta je onda socijalizam kao alternativa? Kuljić navodi nemačkog

teoretičara Oskara Negta prema kome je demokratski socijalizam »reformski proces u demokratiji, otvoren, ali ne besciljan, on smera alternativnoj celini i traži privrednu demokratiju. Društvena pravda, solidarnost i demokratski socijalizam nisu muzejske ideje«. Kuljić zato ističe da socijalizam 21. veka (»zaboravlja se da se moguće ne može dosegnuti ukoliko se stalno ne stremi nemogućem«) treba da poštuje pluralizam svojine, ali su njegovi prioriteti solidarnost i puna zaposlenost.

Kuljić na kraju iznosi zaključak da je malo verovatno da će se kapitalizam spontano civilizovati i da će vremenom stvoriti uslove za dostojanstven život i rad ljudi. Autor se pita »ako je globalizacija nepovratan proces, koliko se nepravedne nejednakosti može izdržati« i podseća na ono što je Hegel
		Naime, nije cilj »ravnoteža kapitalizma preko socijalne države, nego borba protiv razorne kolonizacije društva logikom nemilosrdnog tržišta«.

nazvao »uznemirujućim istorijskim obrascem« – da se civilizacije raspadaju zbog samoubilačkog prenaprezanja vlastitih osnovnih načela.

Veoma diferenciran prikaz izvora levičarskih pokreta dala je Zagorka Golubović u radu »Smisao i značaj levice u turbulentnoj epohi novog milenijuma: s osvrtom na tranziciju u Srbiji«. Autorka polazi od stava Džefa Ilija da su najvažnije tekovine demokratije potekle iz revolucija, čiji su temelji u Francuskoj revoluciji 1789, a u novoj istoriji obnovljeni 1968. širom planete. Levi pokreti, ističe prof. Golubović, nastajali su u različitim verzijama socijalističke misli, među kojima je značajnu ulogu odigrao i marksizam.

Leve opcije ukazuju i na potrebu da se analiziraju antinomije, sukobi i krize i na Zapadu i na Istoku da bi se na osnovu toga artikulisao princip promene, ali putem inovacije koja uključuje imaginaciju i tako postigne novo stanje, ali ne samo u smislu tehničko-tehnološkog progresa već u smislu razvoja novog kvaliteta života. Golubovićeva podseća da se tim pitanjima bave Marks, Frankfurtska škola, Kastorijadis, Polanji, Volerstin, Burdije, Čomski i najzad Bloh koji je uobličio i princip nade koji ukazuje na ostvarivost utopije kao saznavanja alternativnih mogućnosti. Ili, kako bi rekao Volerstin, »izbor više ne može biti predstavljen kao reforma versus revolucija«, jer klasične revolucije nisu moguće pošto se
		Za razliku od uvreženog mišljenja da su socijalizam i liberalizam suprotstavljene idejne koncepcije, u radu Z. Golubović pominje se niz autora koji potvrđuju da je princip slobode i autonomije ličnosti i društvenih grupa zajednički i za liberalizam i za marksizam. Međutim, leve pokrete karakteriše i princip promena, odnosno stalnog prevazilaženja dostignutog, što je u suprotnosti sa doktrinom realnog socijalizma za koji se istorija završava komunizmom, dok neoliberalizam kraj istorije vidi u kapitalizmu.

svet toliko promenio da je potrebno postepeno prilagođavanje na promene koje se događaju gotovo svakodnevno. Nova levica javlja se krajem 20. i početkom 21. veka kritikom kapitalizma i neoliberalizma u sklopu modela globalizacije. Ona obnavlja zahtev o nužnim pomenama definisanjem alternativnih modela razvoja nasuprot ekonomizmu koji je usmeren u prvom redu na ekonomski rast gubeći iz vida promene u sistemu vrednosti i političke kulture. Tako će Burdije kritikovati socijaldemokratiju za uništavanje pojma »kolektivne odgovornosti«, Stiglic će inspirisati alterglobalističke pokrete koji su danas najimpozantnija snaga osporavanja neoliberalizma, Čomski će govoriti da je Novi svetski poredak namenjen bogatima upozoravajući da se znanjima 20. veka oduzimaju moralna ograničenja čime postaju »najopasnija sila ikada puštena u svet«, Habermas konstatuje da nastaje »iskorenjivanje moralnih standarda u pohodu protiv egalitarnih i

univerzalnih temelja demokratije«. Za nju ostaju otvorena pitanja da li levica ima perspektivu u Srbiji s obzirom na nasleđe iz 19. i 20. veka, koliko su prodori »novog senzibiliteta u umetnosti, filozofiji i nauci stvarno zapljusnuli svakodnevni život ljudi« – pitanja koja otvara Nebojša Popov, i kako se može objasniti naglašeno skretanje udesno
		Kada je o Srbiji reč, Zagorka Golubović se zalaže za preispitivanje pojma levice, kako zbog rigidnosti ultralevičarstva, tako i zbog izjednačavanja kvazilevice sa izvornim idejama levice uopšte.

posle 2000. godine čak i onih partija koje su bile opozicija Miloševićevom režimu. Na kraju, Z. Golubović ukazuje na veliki uticaj neoliberalne doktrine u Srbiji, dok se o levim idejama govori u pežorativnom smislu. U uslovima kada su građani okupirani materijalnim problemima, a nosioci vlasti učvršćivanjem vlasti, ideje levice nisu popularne ni kod građana ni u vlasti. Građanima one zvuče kao fraze, a vlastima smetaju u ostvarivanju »stabilne vlasti«. Zaključak je autorke da građanima treba pomoći da razviju progresivne ideje levih pokreta kako bi izvršili pritisak na političare da se upoznaju sa inicijativama nove levice kada je u pitanju tranzicija i prevaziđu zastareli oblici demokratije na koje se najlakše lepi neoliberalni i konzervativni koncept globalizacije »koji više obećava obnavljanje starih nejednakosti nego širenje prostora za novu ravnopravnost...«

Vladimir Vuletić u tekstu »Globalni socijalizam« analizira, pored ostalog, kakav je odgovor levice danas na probleme koji su se pojavili tokom poslednjih trideset godina, kao što je nestanak SSSR-a, globalizacija i nacionalne države, međunarodna podela rada, za koju je karakteristična pojava sve većeg broja ljudi čiji je rad suvišan. Na pitanje kuda dalje, iskristalisala su se četiri odgovora: neoliberalni, izolacionistički, reformistički (koje karakterišu kratkoročni ciljevi) i transformistički (koje karakterišu dugoročni ciljevi), uz opasku da su ova dva poslednja levičarska pokreta isprepletena. Budućnost levičarskih strategija, ističe Vuletić, zavisiće od spremnosti njihovih protagonista na međusobni savez i uzajamnu podršku. On tvrdi da levica nije uspela da u prvi plan istakne ono što je njena autentična vrednost, a to je jednakost ili, bolje reći, solidarnost. Ova vrednost je, tvrdi Vuletić, uvek bila u drugom planu u odnosu na blagostanje (liberalizam, individualna sloboda i tržište) i hijerarhiju (konzervativci i sila, odnosno država). Stoga solidarnost kao vrednost može da se afirmiše u oblasti kulture, a kako je država rodno mesto konzervativaca, levica mora biti nadnacionalna. Autor podseća da ni u komunizmu ni u politici »trećeg puta« solidarnost nije bila glavna vrednost uprkos tome što su njene

vrednosti dominantne na planetarnom nivou. Vuletić dalje kaže da je jedino autentična solidarnost ona na nivou čovečanstva, pošto solidarnost na nivou nacije može da se pretvori u svoju suprotnost (»Ogromne razlike koje postoje u stepenu razvoja pojedinih nacija plod su nacionalne solidarnosti«). Zato je jedna otvorena, kosmopolitska levica koja se zalaže za planetarnu solidarnost,
		Vuletić ističe da borba za dominaciju u kulturnoj sferi daje najviše izgleda levici da se uspešno suprotstavi nacionalizmu kao kulturnom uporištu konzervativaca i konzumerizmu kao kulturnog uporišta liberala.

dugoročno posmatrano, jedina alternativa koja će promeniti svet tako što će u njemu dominirati levičarski koncept. Kao ključne aktere u realizaciji levičarske ideje Vuletić vidi ne samo političke partije koje se zalažu za vrednosti kosmopolitske levice, nego i javne i kulturne delatnike koji se u svakodnevnim aktivnostima orijentišu prema vrednostima solidarnosti, pravde i jednakosti.

Ratovi za jugoslovensko nasleđe bili su lakmus papir za uglavnom dezorijentisanu levicu po završetku hladnog rata, ističe Jovo Bakić u tekstu »Značenje i značaj ‘razbijanja SFRJ’ za uobličavanje levičarskih ideologija posle pada Berlinskog zida«. Radikalna levica bila je diskreditovana posle nestanka realnog socijalizma i pokušala je da ostane na antikapitalističkom i antiimperijalističkom kursu, dok su socijaldemokrate sve više naginjale ka liberalizmu da bi kasnije prihvatili kapitalizam kao sistem bez alternative napuštajući socijalističku utopiju kao totalitarnu opasnost.

Mnogi bivši radikalni levičari podržali su »humanitarnu intervenciju« (bombardovanje Srbije), viktimizovali Bošnjake i Albance, a demonizovali Srbe. Nisu pokazali oduševljenje za opstanak višeetničke Jugoslavije, već su Miloševića optužili za njeno razaranje. Radikalne levičare optužili su za amoralnost prema »srpskoj agresiji predvođenoj nacionalističkim komunistom (ili fašistom) Miloševićem«. Danas podržavaju »rat protiv terorizma«. Nasuprot njima, radikalni levičari i najveći deo trockista kritikovali su leve liberale kao ideologe američkog imperijalizma, smatrali su
		Bakić definiše leve liberale na sledeći način: »Levi liberali su oni koji usvajaju kulturnu osu levice, ali zaboravljaju na ekonomsku osu koja nekog opredeljuje kao levičara. Oni se bore za one koji su ugnjeteni u društvu na osnovu boje kože, etničke pripadnosti, seksualne usmerenosti, telesnih ili umnih nedostataka, ali se ne bore za one koji iznajmljuju svoju fizičku radnu snagu kapitalu«.

Jugoslaviju vrednom održanja, optužili Nemačku za njeno razaranje, a ratove definisali kao etničke sukobe. Neki su bili nekritični prema Miloševićevom režimu i zločinima počinjenim u ime Srba, najpre prema genocidnom masakru u Srebrenici, ističe Bakić. U oba slučaja nuđena je pojednostavljena slika jugoslovenske tragedije i to ne samo u

politici, nego i u medijima. Obiman Bakićev rad bogat je dokumentarnom građom koja ilustruje zbunjenost levice u Americi i Evropi koja se teturala između predrasuda, medijske manipulacije, imperijalizma i antiimperijalizma. Dok su levi liberali uglavnom vezani za američki imperijalizam i zalažu se za humanitarne intervencije i državni interes (što ih često čini moralno neosetljivima u odnosu na žrtve), američki antiimperijalisti pristrasni su prema onima koji se protive američkom imperijalizmu, u ovom slučaju prema Srbima, a pokazuju preveliku strogost kada su u pitanju saveznici tog imperijalizma kao što su Albanci i Bošnjaci. To neke dovodi do negiranja genocidnog karaktera masakra u Srebrenici, čime se žrtvama čini nepravda, zaključuje Bakić. Nasuprot Bakićevom radu koji se koncentriše na protivrečno i crno-belo ponašanje levice u Americi prema raspadu Jugoslavije, Olivera Milosavljević svoju pažnju usredsređuje na unutrašnje prilike.

U tekstu »Levica i nacionalizam u Srbiji« ona daje pregled odnosa srpske levice prema ideji »velike Srbije« koja je, kako ističe, osnovni uzrok nemogućnosti uspostavljanja socijalne države. Takva ideja socijalne države bila je eksces u srpskom društvu nasuprot dominantnoj ideji nacionalnog oslobođenja i ujedinjenja. Milosavljevićeva ističe da je, nezavisno od toga kroz kakve je mene prolazila, bila na vlasti ili u opoziciji, levica u Srbiji od druge polovine 19. veka do danas uvek bila dominantno antinacionalistička i odbojna prema ideji »velike Srbije« koju je uvek definisala kao

imperijalistički cilj. »Levica je odbacivala velikodržavlje sa centralizmom kao nužnim metodom njegove realizacije, iz uverenja da je on suprotstavljen interesu naroda, jer nije sadržavao njegovo unutrašnje socijalno oslobođenje, a zahtevao je konstantno fizičko (ratno) i ekonomsko
		st tekst tekst tekst tekst tekst tekst tekst tekst tekst tekst tekst tekst tekst tekst tekst tekst tekst tekst tekst tekst tekst tekst tekst tekst tekst teekst tekst tekst t

naprezanje, sukobljavanje s okolnim narodima, izazivanje odijuma kod njih i neminovno zaostajanje društva usled uzaludnosti i dugoročne neodrživosti cilja.«Olivera Milosavljević značajan deo teksta posvećuje emigrantskom, građanskom i komunističkom nacionalizmu kojima je zajedničko neprihvatanje Jugoslavije i očekivanje da njenim raspadom »nastupa poslednja šansa« da se definitivno »obeleži srpsko etničko područje« i da se, kako je govorio Dobrica Ćosić, mora ostvariti nacionalni cilj – stvaranje srpske države i ujedinjenje srpskog naroda »čak i kad je poraz izvestan«.

	Priredila O. R.

Razgovor sa Linom Veljakom

O savremenoj levici i socijalnoj državi

Odgovarajući na pitanje Milene Timotijević koje su univerzalne vrednosti levice, nezavisno od konkretnih istorijskih okolnosti, Veljak kaže da su ključni pojmovi slobode, pravde, dostojanstva. Poteškoća je što i desnica koristi iste pojmove, ali ih koristi uvek i nužno s drugačijim značenjima. Desnica tako kaže: dostojanstvo – da, ali nacionalno, ne individualno, ljudsko dostojanstvo; sloboda – da, ali sloboda koja jednom može biti sloboda nacije, a drugi put sloboda tržišta; pravda – da, ali je u desničarskoj koncepciji to drugačije od pravde koja je vezana uz ljudsko dostojanstvo kao individualno i koja je vezana za slobodu kao individualnu slobodu koja se ne zasniva na eksploataciji. Time dolazimo do četvrtog momenta koji je možda ključan i razgraničavajući između levice i desnice, to je eksploatacija. Možda je upravo to kriterijum – prihvatanje eksploatacije ili odbacivanje eksploatacije.
A na pitanje šta je savremena levica, ko su njeni nosioci i koje su njene osnovne ideje, Veljak daje sledeći odgovor: ako govorimo o zemljama Zapadne Evrope, levica bi se mogla identifikovati kao skup svih onih političkih orijentacija i tendencija koje se suprotstavljaju ukidanju socijalne države i apsolutizaciji neoliberalnog poretka, a koje istovremeno ne zastupaju etnocentrične, rasističke i slične koncepcije. Druga je stvar kako se to u konkretnoj zemlji oblikuje, koju realnu snagu ima, koliko to ide kroz političke stranke, građanske pokrete, civilno društvo, akademsku zajednicu. To je uvek stvar konkretne analize. U svakom slučaju, toga ima, jasno je. Druga je stvar u odnosu snaga: u kojoj meri se socijalna država povlači, a u kojoj se meri održava uprkos pritiscima, ne nekih pojedinaca ili grupa, ne neke zavere, nego usled logike kapitala. Ipak, socijalna država ostaje i opstaje, u nekoj možda i reduciranoj meri, svim negativnim tendencijama uprkos. To je već dokaz da levice ima. Ali ne samo to. Dokaz da ona postoji su knjige, časopisi, novine; a istraživanja javnog mnenja pokazuju da postoji znatan deo stanovništva koji ne prihvata ukidanje socijalne države i koji ne misli da je idealni poredak neoliberalizam današnjeg tipa, dakle neka vrsta obnove divljeg kapitalizma s prve polovine 19. veka. Ali dokaz da je levica ne samo živa nego i delatna i koliko-toliko efikasna jeste taj da socijalna država, kao izraz nekih istorijskih tekovina levice, još uvek opstaje i jeste na delu u celom nizu zapadnoevropskih zemalja. Latinska Amerika nije znala za socijalnu državu, a danas u većini značajnih zemalja dominantne političke snage jesu upravo one koje zastupaju koncepciju socijalne države.