Opet o crkvi i državi

Već godinu će dana kako je kosovski vladika Artemije jasno predlagao da je za SPC najbolje da se svrsta uz SRS, NS i DSS. Čak su neki iz SPC prigovorili da to neće biti dobro, ali tako je kako je i tu smo. I u parlamentu se svi zaklinju u svetu i neporočnu Preambulu Ustava i misle da se time nešto može rešiti. Niko ne vidi da je to bila »državotvorna« doskočica brata Voje – tako se on s Veljom Ilićem oslovljava – čija je DSS na izborima potonula. Ljudima je već odavno pripala muka od tih njihovih mantri i basmi u vezi s Kosovom ali oni nastavljaju svoje. Sročio je mitropolit Amfilohije u ime Sinoda SPC nekakvo Pismo o opasnim namerama predlagača Statuta AP Vojvodine i poslao ga na adrese samog vrha Republike. Naravno, i Visokom domu Republike. Sada se politički derviši i gutači vatre pitaju da li SPC ima pravo da govori o tome – naravno da ima, ali kada se SPC umeša u politiku ona to decenijama već čini egzemplarno loše. Sada je u nevolji ustavni predsednik Republike B. Tadić – da prihvati da pismo nema osnova u Ustavu i zakonu, a da ga odbaci nema snage. Nije lako zameriti se politički svrstanoj vrhuški episkopata i dela javnosti koja je sujeverno ostrašćena. Da li je SPC odvojena od države, o tome nije uputno uopšte razgovarati jer, kažu, to su privatna uverenja nekih publicista.
Barem dva pitanja su ipak ozbiljna u vezi s ovim i usuđujemo se da ih pomenemo.
Prošlo je skoro trideset godina od onog dana kada je povorka od stotinak sveštenih lica prošla ulicama Beograda i odnela državnom i partijskom vrhu jedan dokument pod naslovom – »Apel za odbranu srpskog stanovništva i njegovih svetinja na Kosovu«. Taj programski dokument je zaista istorijski (Pravoslavlje, 15. maj 1983) i njime se istoričari bave. Od onda do danas objavila je SPC obilje proglasa i apela, te memoranduma i upozorenja za »rešenje kosovskog problema« i to bi bilo sakupljeno ravno u tri debela toma knjiga, a sakupljeno je i na mnogim jezicima publikovano. I kako su »rešili« to oko Kosova, i gde je u ovom momentu Kosovo i SPC sa svojim problemima na Kosovu – o tome zaista nije uljudno govoriti. Ništa ova državno-crkvena bratija naučila nije, i sujeverno nas i danas uverava da rešiti nešto može. Drugo pitanje je ipak jednostavnije: nema razloga da se SPC brine zbog autonomije koja po Ustavu već postoji u Vojvodini jer je u nekoj i nekakvoj vojvođanskoj autonomiji – koju su Habzburzi krnjili i suzbijali na mnogo načina – upravo Crkva u Vojvodini doživela svoje zlatno doba. Bila je u rangu Karlovačke patrijaršije i u Diptihu – to je zvanični registar u pravoslavlju – iz 1855. bila je po časti i značaju upisana na šestom mestu, dok je mitropolija beogradska bila, recimo, na četrnaestom mestu. Tu smo imali srpski pravoslavni barok, Maticu srpsku, te doba prosvećenosti sa Dositejem i Vukom i reformu kalendara i »brisanje« sujevernih običaja i svetaca koji to i nisu bili. To zna svako ko nešto zna o kulturi i prosveti Srbije i u njoj Vojvodine.
Ali Amfilohije i neki partijci koje on hoće da reanimira to neće da znaju – pismo je grub vid pritiska na članove Parlamenta.
U tom poslu SPC pomažu pomenuti politički derviši i gutači vatre kakvih i među vajnim »komentatorima verskih zbivanja« ima mnogo. Da li je ovo Pismo Sinoda SPC »skuvano u Koštuničinom loncu«, kako se izražava jedan lider iz G 17 plus, to još tačno ne znamo, ali se i rukopisi mogu čitati i tekstualno analizirati. Bilo kako bilo, ovo je pokušaj da se još jedno državno pitanje »reši« po receptu koji se pokazao pogrešnim i u dijagnostičkom i u terapeutskom smislu. Vajni komentatori i u mantiji i bez mantije uzalud vrte prazno retorsko pitanje o tome ima li SPC pravo ili nema da se oglašava.

Pohitao je ministar spoljnih poslova Republike u SPC i učinio je zvaničnu posetu Sinodu i njegovom prvaku Amfilohiju koji je odložio crkvene probleme koji odavno razdiru Crkvu, i s ministrom utemeljio novu diplomatsko-crkvenu doktrinu koja se zove »sinergija« u odnosima Crkve i države u ovom momentu. To mu dođe kao ona famozna »simfonija« s kojom nam se još od IV veka penju na glavu, i koje nikada bilo nije, jer je sve bilo politička računica od prilike do prilike. Da li je i ministar zapostio neumesno je raspravljati – a o tome pisati mogu samo neodgovorni mediji – jer to je lično pravo svakog čoveka i nesumnjiva vrlina držanja intelektualne discipline kojoj su ljudi vekovima pribegavali i ona nije uopšte sporna. Nevolja je u nečem drugom. Sagovornici – jedan u diplomatskom fraku a drugi u mantiji – su zaboravili ono najvažnije: mi odavno imamo situaciju da nam odnosi među sestrinskim crkvama remete diplomatske odnose sa susedima. S Makedonijom smo zategnuti, a s Crnom Gorom u veoma lošem stanju – i sve zbog crkvenih odnosa na relaciji SPC–MPC i CPC. To se reflektovalo svuda. U Vojvodini su »problem« Crnogorci koji u Lovćencu hoće da sagrade crkvu ili Makedonci – opet u Vojvodini i u Srbiji i sve po principu: ako SPC slobodno deluje u tim zemljama zašto ne bismo i mi imali isto pravo.
No, ministra Jeremića je snašla još jedna tipično diplomatska nevolja koju je, za sada, »rešio« ćutanjem.
U selu Malajnici u negotinskoj Krajini Rumuni–Vlasi hoće da sagrade crkvu da se služi na njihovom jeziku – naravno pravoslavnu.
U Bukureštu je došlo do demonstracija ispred srpske ambasade i predvodili su ih rumunski desničari. Ti isti su prošle godine dali podršku Srbiji u vezi s (ne)priznavanjem Kosova. Sada hoće crkvu i ne ide – država bi nekako i dala dozvolu ali je potrebna »saglasnost SPC«. Niko ne zna odakle sve to jer u Srbiji država i samo država izdaje svim crkvama dozvole ili ih uskraćuje. U Srbiji se ne zna o tome, a ministar Jeremić je smetnuo s uma da o tome priupita Amfilohija. Ko zna, i da ga pitao odgovor bi bio jasan jer su proklamovali doktrinu koju su bombasto nazvali sinergija u odnosima između SPC i Republike. Kao da nije jasno kako piše u Ustavu srpskom i u Ustavu države Rumunije. Diplomatski spor je ozbiljan jer je rumunski ministar spoljnih poslova dobrano podigao glas i naglasio u tom smislu da sve neće proći bez posledica. Rumunija je već upozoravala zvanično V. Koštunicu i samog B. Tadića da traži samo ono što u Rumuniji ima SPC.
Izgleda da ministar Jeremić ima problema i sa svojom strukom i zanimanjem – a to nije ugodno.

	Mirko Đorđević