Nedoumice oko »trećeg« Beograda

Novi gradonačelnik Beograda izgovorio je nedavno sintagmu iz naslova misleći na geografski entitet – starog Beograda na »grebenu Balkana« kao prvog, Novog Beograda preko Save kao drugog, i onoga što se trenutno odvija, uglavnom nekontrolisano, sve sa potencijalima zapostavljene leve obale i uopšte priobalja Dunava, kao trećeg Beograda. Okarakterisati nešto kao »treće« može da ima ne samo geografsku nego i hronološko-istorijsku dimenziju, tako da se već javljaju gledišta koja ideju trećeg Beograda stavljaju u nove tranzicijske okolnosti, sa svim značenjima postsocijalističkog projekta. U najširem tumačenju takvo poimanje pomaka na »treći«, u vremenskoj dimenziji prelaska sa stanja na proces, treba da podrazumeva i »opšte mesto« prelaska sa plana na tržište. Ali takvi novi okviri u biti označavaju i slobodu vizije budućnosti i nepredvidivost dijaloškog ishoda kao osnove kreativnosti. Pri tom, javljaju se problemi suočavanja sa starim sistemom oko sveukupne vizije budućnosti. Potreba demokratije je da vizija bude kolektivna, i kao takva ona je bremenita nedoumicama oko uobličavanja kolektiviteta i ispoljavanja kolektivnog pluraliteta.
Još 2003, povodom usvajanja GUP-a Beograd 2021, u Republici je postavljeno pitanje: da li je moguće postojećim institucijama uticati na razvoj grada – kako odista ostvariti jedno od osnovnih građanskih prava – pravo na planiranje i sopstvenu budućnost. Ukazano je i na dileme oko mogućnosti ostvarenja tada ponuđene vizije grada za sledećih 25 godina sa nereformisanim mišljenjem i nezaustavljenim retrogradnim procesima urušavanja urbaniteta u burazersko-urbicidnoj tranziciji. Ona se ogledala u oskudnim znanjima i skučenoj kolektivnoj svesti, univerzitetu izvan svetskih tokova savremenosti, instituta na marginama statusa socijalnih ustanova, nepromenjenih medija i opšteg otpora modernizacijama itd. Danas ponovo konstatujemo da se stvari nisu bitno promenile, da su promene koje uočavamo uglavnom »šminka«, uz opštu tendenciju daljeg urušavanja urbanosti zbog impotencije još uvek konfuzne vizije kako će se ovde graditi, kako će se uređivati gradovi i životna sredina primereno kompleksnosti vremena u koje je svet zakoračio.

Nagomilani problemi Beograda su višeslojni, pomenimo samo migracije koje su globalno endemske i deo mnogo šireg procesa informatizacije života i pojave novih migracionih magneta, i globalizacije sa dominantnim prodorom digitalizacije koja vrtoglavo preobraća sve pore života, strukturiše načine mišljenja i upravljanja, posredno svakodnevicu (do sada nezabeležene tokove urbanizacije rapidno rastućih i teško održivih megagradova), bitno remeteći ravnoteže. Brojni drugi problemi danas navode razvijeni svet na mere oko kontrolisanja »postmetropolitenskih« procesa. Danas se i u Beogradu veoma mnogo gradi na više nego nedovoljnoj infrastrukturnoj osnovi, pa stoga pored »meinstrim gradnje« i »divlja gradnja« ne samo što zahvata široka predgrađa već je postala i preovlađujući način mišljenja. Podupire se stihija i haos indukovanim oblicima populizma, uveliko podsticana od »upravljača haosa« koji se gnezde na povoljnim lokacijama, bilo u vilama nekada elitnih naselja ili u bescenje kupljenim stanovima sveukupno hrleći ka favelizaciji, sa pravcima privrednog i sveukupnog razvoja u inerciji predinformatičke paradigme. Osloncem i dalje na masovno korišćenje automobila za funkcionisanje društva, iako je globalno komunikacijsko pitanje sve više određeno prodorom novih tehnologija komuniciranja. Ali ne može da se mimoiđe ni pitanje klasičnog saobraćaja – žile kucavice urbanog života u gradovima jer ostaje najveći potrošač energije i najveći zagađivač. Očiti saobraćajni kolaps Beograda ostaje bez nade da se u skorije vreme reši jer »šminka« šaranja pločnika i jednosmernih tokova ne rešava automobilima zagušene ulice. Većinu pitanja ostavlja otvorenim – kako umesto privatnih automobila značajnije podstaći javni saobraćaj i to šinski – vidove tramvaja, lakog metroa ili pravog velikog metroa. A pristižu novi i sve brojniji zahtevi a sve manje rešivi nereformisanom paradigmom koja vodi jalovoj proizvodnji obimne dokumentacije nebrojenih strateških i svakovrsnih drugih studija. To sve ukazuje na inerciju »socijalističkog esteticizma«, ulepšavanja bez dubljih preispitivanja, inerciju koja, nepromenjena, vodi u dalja potonuća urbaniteta i urušavanja kvaliteta življenja.

U novim, nejasnim prepletima odnosa tržišta, demokratije, ljudskih prava, sa dugom listom konceptualnih zaokreta i nedoumica, pitanja utopije, vizije, otvara se posebno pitanje »čije utopije«, gde se stara dilema urbanizma vezana za iskaz »zajedničkih stremljenja, nadanja i iščekivanja« danas suočava sa fenomenom nazvanim investitorski urbanizam. Nerazumevanja zamućuju tumačenja, ističu se apstraktno etička pitanja a skrivaju konkretne sebične namere tzv. investitora (često skrivene, a često i neskrivene). Ne zna se da su tzv. investitori koji ulažu u nekretnine do novca došli u okolnostima daleko od onih koje proizvode kulturu etičnosti, dobronamernosti, da ne govorimo o filantropiji (sa karikaturalnim fondacijama – setimo se samo Karića). Zadovoljstvo u patronatu, i u investiranju, tema je koja zaokuplja diskurs o urbanim vizijama. Danas se javljaju poređenja renesansnih patronata Paladijevih ostvarenja naspram savremenih patrona, naročito u novom kontekstu posttranzicijske Istočne Evrope. U svetu, sveži

primer dihotomije autor–investitor i modifikacije projekta od investitora ilustruju iskustva rekonstrukcije Menhetna posle katastrofe 11. septembra 2000, prilikom artikulacije kolektivne vizije u širokim dijalozima, konkursima do detaljnog trodimenzionalnog projekta, potom modifikovnog od finansijera do neprepoznatljivosti, gde autor ipak uz pomoć javnosti uspeva da očuva osnovne kvalitete. Ovu dihotomiju autorskog i investitorskog (analogija sa producentskim naspram autorskog pristupa u filmu) sa svojim najsvežijim iskustvima, očekuje se da i u Beograd donese lično Danijel Libeskind, sada u ulozi »zvezde«, pozvane da se uključi u preoblikovanje Beograda. Međutim, domaćini koji su pozvali Libeskinda ne pokazuju da ih interesuje replika scenarija kreativnog dijaloga (verovatno je namera bila »da se Vlasi ne sete«, jer nema stranih investicija bez velikih svetskih imena). Tako da dijalozi i

kontroverze »izlaska Beograda na Dunav« ostaju i dalje propraćene endemskom boljkom privatizacije »lova u mutnom« (okolnostima kupovine Luke Beograd od firme »iz Luksemburga«). Nejasna titularna prava i preuzimanja preduzeća ukazuju na namere da se dođe do lokacije za gradnju uz promene u mnogo profitabilnije namene za novog kupca (ne za grad i građane). Na već s početka nerešeno pitanje vlasništva nadovezuju se kvaziteorije oko »brounfield« investicija, a na inerciji nepromenjene osnovne paradigme nejasnih titularnih prava ovakve kvaziteorijske osnove pretaču se u jalove kvaziinstitucije i agencije sa stotinama zaposlenih. U ovakvom kontekstu je područje Podunavlja od »25. maja« do Ade Huje prethodno stidljivo i »kamerno« razmatrano u zatvorenim grupicama pridruženih afilijacija prijatelja urbanističkog zavoda, skoro bez uvida i upliva javnosti, a kada se zavapilo za investicijama i ukazalo na potrebe internacionalizacije, pozivani su konsultanti iz sveta, pojedinačno poštovanja vredni urbani dizajneri svetskog glasa, »zvezde« urbo-dizajnerskog neba koje u ovakvom haotičnom kontekstu samo upotpunjavaju postojeću nemoć. Sam David Libeskind (o čijem je ranijem gostovanju Republika već pisala prilikom diskusija o Starom sajmištu), ponovo je u Beogradu pokušao da kroki skicom mogućeg uređenja Dunavskog priobalja Beograda doprinese i obogati diskurs. Takođe i poštovanja vredni danski urbanista Jan Gel, koji se pod sloganom humani urbanizam već ogledao inkrimentalnim popravljanjem Kopenhagena, gde je tokom 40 godina grad dominiran automobilom preobražen u pešaku primereni grad. Gel je svojim angažovanjem udostojio Beograd, iako je prebukiran poslovima u gradovima sa sličnim agendama – London, Pariz, Stokholm, Berlin, Ljubljana, pa i sam Njujork – programom da »kopenhagenizuje« urbane centre promovišući kulturu pešaka i bicikla. U neformalnom razgovoru na Venecijanskom bijenalu saznajemo Gelovo neskriveno zadovoljstvo što se i Beograd pridružuje svetskim trendovima. Međutim, ostaje nam nejasna uloga gostiju zvučnih imena i zavidnog dela, jer se ne zna koju vrstu dijaloga i otvorenosti beogradski domaćini uspostavljaju. Šturi izveštaji nagoveštavaju praksu »zamućivanja« uz opskurna imena iz tzv. dijaspore i dodatnih anonimnih stranaca gde se istaknuti gosti utapaju u »miks« koji izaziva sumnju da je zaista reč o vrednim gostovanjima kao marketinškim obmanama.
Dodatni primer nedelotvornosti uočava se na svakom koraku, ispoljava se na primer i u već trajnoj nepomirljivosti aktera okupljenih oko projekta izgradnje metroa, odnosno oko rešenja beogradskog saobraćajnog čvora. Stari akteri iz nereformisane paradigme nastavljaju dijalog iz sedamdesetih godina, okarakteristan kao »suprotstavljenih pešićevaca naspram bogdanovićevaca«, prema gradonačelnicima Beograda koji su obeležili period, a sve sa novim preletačima. Eksplicirana razlika je u zagovoranju klasičnog naspram lakog metroa iliti »tramvaja za 21. vek«, pristupi naoko dijametralno suprotni ali ipak iz identične paradigme. Uputna promenjena paradigma bi danas dovela do jedinstvenog rešenja primerenog trenutku u kojem se Beograd, zemlja na putu ka EU nalazi, u okvirima kojima su savremena nauka, tehnologija i svetski trendovi zaokupljeni. Tako se ponovo poteže za strancima »da preseku« i podupru ovaj ili onaj pristup koji štrči iz zamućene baruštine. Posebno u novom trenutku oživljavanja »aveti prošlosti« i novih koalicija, kada ministar Mrkonjić koristi poziciju ministra da Beogradu nametne rešenja iz sedamdesetih godina prošlog veka, rešenja poniklih iz potpuno »drugog filma« a prevaziđenih još u vremenu kada su bili nacrtani.

Dileme nas podsećaju na propuštene šanse zaokreta u urbanoj teoriji i ka konceptu urbaniteta koji u savremenom obliku nikada kod nas nije uspostavljen (videti refleksije u Glasniku Saveza slobodnih gradova, koji je izdavala Republika, posvećenom Beogradu, iz oktobra 1998). Ali i na vreme kada je ta šansa postojala i kada su se tradicionalna

promišljanja bitno uzdrmavala. Propuštena je ozbiljnija veza sa svojevremenim kulturnim previranjima iz »pariskih događaja 1968. godine« i potresa kojima su počela da se krune autoritarna uporišta, da se urušavaju »zidovi« i preoblikuju uvrežena konceptualna stanovišta. Pojava kompjutera i početaka informatičke revolucije tek je posredna veza, ali moguće je povezati sa napisima Deborda, Lefevra, zatim antropologa Huizinge u studiji elemenata igre u kulturi, potom Klod Levi Strosa, Pijažea i brojnih drugih, svih onih koji su uticali i na pristupe gradu, ustanovljavajući nove polazne osnove. I situacionistički pokret i psihogeografija, sa brojnim ograncima, primesama i uticajima na percepciju grada, na svakodnevicu, na fenomene i analitička strukturisanja. Uzdrmani temelji »moderne« sa dalekosežnim posledicama i danas potresaju teško prilagodljive sredine koje u svojoj inerciji tonu do ivice potapanja. Funkcionalizam Le Korbizjeovog »Grada

mašine« pomeren je ka novim percepcijama koje stavljaju težište na kreativnost, eksperiment, nepredvidiv događaj, emocije, raspoloženja, na dezorijentaciju, lavirintne mreže, na igru i avanturu, na bogatstvo ponašanja pojedinca, a sve u otporu dosadi, odnosno protiv rutinskog otaljavanja života. A to je drugačija agenda promišljanja i koncepcija, suprotstavljena sada već oveštalom modernističko-funkcionalističkom projektu uz stalnu opasnost od globalnih »procesa banalizacije«.
Iskorak iz dominirajuće matrice »leša koji se šminka« u Beogradu se ne nazire, kao ni mogućnost revizija i izmena »u hodu« uz prelazak sa statične vizije na dinamiku urbanog dijaloga procedurom »partnerstva za urbanu sredinu« brojnih aktera – gradske uprave, finansijskih institucija (investiranja i koncesija, preduzetnika i korporacija) i neizbežnog novonastajućeg »trećeg sektora«, nevladinih organizacija. Ostaju uglađeni »starovremski« puki dokumenti gradske administracije nevezani za »spontanost« proizvodnje haosa, dok je partnerstvo za urbanu sredinu, pre svega privatnog i javnog, daleko od kreativne sinteze. I mogla bi se još dugo nabrajati otvorena pitanja oko vizije Beograda u globalizujućem svetu i transformacije postratne balkanske arene, nedoumice za koje se ne naziru rešenja, ali ostaje nada da oslobođenje od »bremena prestonice« i iskoraka u postmetropolitenske procese označi i začetak korenitijih razumevanja. A za to je neophodno da Beograd umesto impotentnih reprodukcija istog, ozbiljnije zakorači u reformske poduhvate preoblikovanja koncepcija, pre svega vizija pa i konteksta uobličenog postojećim, da pristupi promenama statičnih institucija ka dijaloškim, ozbiljnijim zahvatima od ovih tako traljavo i neiskreno započetih.

	Milan Prodanović