Otkrivanje i skrivanje slobode

Prilog istraživanju vrednosnih sistema u Srbiji danas

Koga ne zanima sloboda! Ona ima važno mesto bezmalo u svim teorijama i ideologijama. I u onima koje su u sporu i sukobu. Svugde se uzima za vrednost, i kada se prihvata i uzdiže ili ne prihvata i odbacuje. U ovom tekstu ne bavimo se različitim definicijama slobode nego njenim mestom u svakidašnjem životu, u praksi pojedinačnih i kolektivnih aktera. Posmatraćemo je kao zasebnu vrednost i kao ambijent u kojem nastaju određene vrednosti koje se u odgovarajućoj literaturi nazivaju »kardinalne vrline« – razboritost, umerenost, pravičnost i hrabrost. Njima se ukazuje naročita pažnja u jednom toku evropske istorije, od antičkog grčkog polisa, rimskog foruma, preko slobodnih gradova srednjeg i novog veka, do republikanskih ustanova, savremenih institucija ustavne demokratije. Vrednosti nisu nešto urođeno, već rezultat zamašnog »rada na sebi«, o čemu su govorili i pisali mnogi umni ljudi od Sokrata, preko prosvetitelja, do Fukoa i Kastorijadisa.
I u nas se danas o slobodi i ostalim vrednostima često govori. Stanovišta su veoma različita: liberalna i konzervativna, levičarska i desničarska, laička, religijska i naučna. Upadljiva su krajnja gledišta: da su se raspali svi vrednosni sistemi ili da su oni nadohvat ruke, u nacionalnoj tradiciji ili na svetskom tržištu. Ovim tekstom se uključujemo u debatu.
Poći ćemo od događanja u Srbiji 2000. i potonjih godina, da bismo potom razmotrili zbivanja koja su im prethodila u bližoj i daljoj prošlosti, da bismo se, na kraju, vratili savremenom trenutku.

Mnogi smatraju da je rušenjem Miloševićevog režima otvoren put oslobađanju od jednog, blago rečeno, represivnog poretka.
Ako imamo u vidu retko viđene razmere razaranja jugoslovenskog društva i države, kroz dramatične ratove tokom poslednje decenije prošlog veka, onda je izvesno da su

neophodni veliki napori da bi se pronašli i postavili novi temelji društva i države u znaku slobode. Takav poduhvat nije lagan ni u ostalim republikama koje su svojom voljom krenule ka stvaranju suverenih država, a kamoli u Srbiji koja postaje samostalna država napuštena od drugih, poput otpatka havarisanog broda. U našoj temi primetna je nesrazmera između učestalog govora o vrednostima i poznavanja stvari. Čak bi se moglo reći da postoji paradoks, što se više govori manje se zna. I što je povišeniji ton praznjikaviji je sadržaj. To je naročito primetno u ocenama zbivanja 2000. godine. Mnogi drže da se tada dogodila korenita promena, čak revolucija. Nije malo ni onih koji smatraju da se, zapravo, ništa bitno nije promenilo (»samo njega nema«) i da nema ni govora o suštinskoj promeni. Pominje se i neminovnost neke buduće revolucije koja bi bila izlaz iz sadašnje zbrke, ne samo vrednosne. Kao

nadomestak, nudi se stalna, izborna ili nasilna (»motke će raditi«) promena nosilaca vlasti bez upuštanja u dubinske promene same vlasti.
Licitiranje o revoluciji i antagonizmima različitih ideoloških tabora, uz pozivanje na nacionalnu tradiciju ili ljudska prava, malo nam može pomoći u sticanju pouzdanijeg znanja o vrednostima koje motivišu konkretno delovanje glavnih aktera, političkih, kulturnih i socijalnih, uoči, tokom i posle 2000. godine. Na osnovu raspoloživog znanja, izgledniji je zaključak da glavni akteri promena nisu imali jasan projekat novog društva i države. Bezmalo sva energija, o kojoj se mnogo govorilo, usmerena je na rušenje zatečenog umesto ka stvaranju novog poretka. O tome nisu vođene ozbiljnije debate u strankama, koalicijama, studentskim i građanskim pokretima, niti u javnosti i krugovima začetaka nastajućeg civilnog društva. Otpori promenama, uočeno je, nalaze se ne samo u političkoj sferi, već i u datoj strukturi društva (Lazić, 2005).
Kao izvesno uporište za očekivane promene mogla je da posluži nekakva uopštena saglasnost o neophodnosti izbora ustavotvorne skupštine koja bi donela novi ustav. Očekivalo se da bi time bio postignut diskontinuitet sa »starim režimom« i da bi se postavile osnove i okviri za »normalan život«, u skladu s definisanim normama – pravnim, političkim, etičkim i kulturnim. Na takvoj saglasnosti počiva pobeda opozicije (DOS) na izborima 24. septembra i masovnim demonstracijama 5. oktobra 2000. godine. Izgledalo je da brojni akteri promena otkrivaju slobodu, za sebe i druge, i da će novi ustav, zasnovan na širokom konsenzusu, utemeljiti poredak slobode i demokratije. Međutim, posle šest godina natezanja, krajem 2006. usvojen je, zbrzanim postupkom – bez ikakve javne rasprave – novi ustav, čiji sadržaj nije bio poznat ni poslanicima koji su ga izglasali, a još manje su birači znali šta u njemu stvarno piše, ali su ga, sudeći po zvaničnim izveštajima, podržali na referendumu. Tako se zatvorio jedan krug zbivanja, suprotno od očekivanja mnogih aktera promena. Ovakav ishod Aleksandar Molnar vidi kao poraz prosvetiteljskog projekta i vraćanje mutnim a žilavim naslagama mitološke svesti, pre svega kosovskom mitu koji je novom ustavu dao dominantan ideološki pečat (Molnar, 2008, 2009).
Posmatrajući zbivanja u Srbiji proteklih dvadesetak godina, osnovano bi se moglo reći da se zaokružio jedan ciklus događanja koji je simbolički, i na početku i na kraju, označen Kosovom. Možemo se saglasiti s citiranom Molnarovom procenom ali nije izvesno da li je reč samo o porazu evropskih dometa prosvećenosti ili su poraženi i izvesni tokovi u srpskoj kulturnoj i političkoj istoriji.
Izvesne promene posle 2000. godine su očigledne. Nema više masovnog ubijanja i raseljavanja, kao za vreme ratova. Nema više ni megainflacije koja je ugrožavala goli opstanak. Nema više ni potpune izolacije od sveta. Zaposleni imaju veće plate. Postoji izvesna saradnja sa Haškim tribunalom u sankcionisanju ratnih zločina. I domaće pravosuđe je presudilo neke krupnije zločine (ubistva Ivana Stambolića i Zorana Đinđića, na primer). Vode se pregovori o pristupanju Evropskoj uniji. Preko 300 političkih stranaka, oko 30.000 nevladinih organizacija i sve brojniji mediji stvaraju utisak da raste politička i društvena dinamika. Međutim, ratne rane nisu zalečene, niti su stara žarišta sukoba sanirana a temelji novog društva i države postavljeni. A bez toga nema pouzdane brane kvarenju vlasti, njenoj privatizaciji i ignoranciji javnih interesa, korupciji koja se otima svakoj ozbiljnijoj kontroli (Barać, 2004, 2005). Nalaze i preporuke Saveta za borbu protiv korupcije, koji je osnovala nova vlast, ignoriše svih pet vlada posle 2000. godine. Nestaje i sam Savet, a nastaje novi organ s novim obećanjima odlučne borbe protiv korupcije. (Nešto slično ali bučnije dešavalo se i nakon razaranja Vukovara, kada je obećavano podizanje još lepšeg i starijeg grada.)
Otvorena su i dva nova žarišta krize, kroz način privatizacije i ustrojstvo vlasti.
Raskid sa »starim režimom« podrazumeva pre svega korenitu promenu svojine. Očekivalo se da mutna ustavna kategorija društvene svojine, kao svojine bez jasnog titulara i regulisane odgovornosti (Gams, 1988), kao nešto što je »svačije i ničije«, koja je bila paravan za zamašne uzurpacije i zloupotrebe, bude zamenjena pouzdano regulisanim institutima privatne i državne svojine. Pošto preobražaj svojine nije obavljen na principijelan i razgovetan način, nova vlast i dalje voluntaristički raspolaže celokupnom društvenom/državnom imovinom bez prikladne odgovornosti. Proklamovana privatizacija više liči na ideološku i političku kampanju. Kao što je nekadašnja vlast »nagonila u socijalizam«, ova sadašnja »uteruje u kapitalizam«. Glavni akteri su razni mešetari vični finansijskim špekulacijama. Važno je prodavati preduzeća, a nevažno je da li se obustavlja proizvodnja a ljudi otpuštaju. Umesto nekada zamašne industrijalizacije, sledi još zamašnija deindustrijalizacija. Vrednosne pretpostavke oba procesa s dalekosežnim posledicama nisu sasvim razgovetne. Izvesno je, pak, da nestaje »svet rada«, gde ljudi

formiraju, pokazuju i dokazuju svoje sposobnosti, zarađuju sredstva za život i pribavljaju odgovarajuća priznanja da nisu »suvišni ljudi«. Ravnodušno posmatranje rastuće nezaposlenosti i siromaštva, pak, rastače i najelementarnije vidove ljudske solidarnosti. Kroz haotičnu promenu svojinskih odnosa oblikuje se nova vlast. Najveća tekovina borbe za demokratske promene, periodična izborna smena vlasti, svedena je na personalne promene. Umesto stvaranja modernog društva i države zabasalo se u refeudalizaciju, odnosno novo srastanje društva i države. Na delu je podela vlasti na »feude« kojima gospodare partijski staleži, srazmerno rezultatima glasanja (Pešić, 2007). Partijski vrhovi, s osloncem na lojalne birače, postaju faktički nosioci suvereniteta, umesto građana i naroda. Mesta u vlasti zauzimaju oni koje postave

partijske vrhuške, a ne oni za koje građani glasaju. Jagma oko broja birača je, stoga, glavna briga stranaka i njihovih vođa. U tome raste moć onih medija koji i sami postaju deo novog sistema moći. Vremenom dolazi do uravnilovke u načinu delovanja većine medija; nestaje stvarni pluralizam i načelna kritika vlasti, a time zamiru i vizije promena.
Uporno skrivanje načina finansiranja stranaka i uticaja raznih tajkuna čini realne odnose moći krajnje neprozirnim. Zaposedanjem vlasti legalizuju se stari i novi »centri moći«. Neki od njih naprosto formalizuju već stečenu moć, a neki pomoću vlasti tek stiču rastuću faktičku moć, začetu pre minulih ratova i uvećavanu tokom njihovog trajanja.
I stranka koja se smatra glavnim činiocem demokratskih promena i okosnicom proevropske orijentacije (DS) oskudeva u ponudi slobode i demokratije. Prema uvidima njenog prvog predsednika, Dragoljuba Mićunovića, nju naročito ozbiljno ugrožava spoj makijavelizma i revolucionarne tehnike, nametanje tržišnih kalkulacija, pretvaranje stranke u preduzeće, prezir prema uglednim ljudima koje nadomeštaju »anonimni, ali odani aktivisti«. Moralna pitanja su skrajnuta, pod geslom da je »moral za crkvu a ne za stranku«. Zapada se u plitki pragmatizam. Profesionalizmom se smatra da se sve može a i mora neodložno naplatiti. Sve to, smatra ovaj iskusni profesor i dugotrajni politički lider, dovodi do opake moralne erozije (Mićunović, 2005, str. 155–164).
Pojednostavljeno rečeno, politika se svodi na vlast bez jasnih normativnih, institucionalnih i proceduralnih okvira. Vlast se shvata kao plen, najunosniji posao i izvor prihoda, za one koji ne mare za bilo kakva ograničenja vlasti, osim faktičkog »odnosa snaga«. Na takvoj osnovi povezuju se interesi vrhova hijerarhija moći – partija, policije, vojske, privrede i ideoloških aparata – što se kolokvijalno naziva elitom. I kada se glože, čak i brutalno prete uzajamnim istrebljenjem, i te kako vode računa o očuvanju haotičnog poretka koji im najviše odgovara (za »lov u mutnom«). Pri tom, ostavljaju izvesna mesta da bi mogli da se »ugrade« razni lojalni sledbenici, od viših do najnižih stepenica u hijerarhiji moći. Tu nema mesta za artikulaciju i zaštitu javnog interesa. Vladajući stalež, ma koliko iznutra košmaran, izgleda preorganizovano, čak monolitno, a ostali dezorganizovano, poput rasutog tereta. Kod prvih se energija gomila, a kod drugih hlapi. Zna se gde se donose odluke, ali se ne zna ko je za njihove posledice odgovoran, i pred kim. Takav provizorijum s odlikama bezdržavlja traje godinama i pušta svoje korene u plodnom muljevitom tlu (Popov, 2003).
Okosnica staleške strukturacije je moć, prevashodno politička. Svaki moćnik sa svojom svitom izgleda kao država u malom. Oko njih su telohranitelji, manja ili veća oružana pratnja i posluga. (Prema izvesnim indikatorima, broj pripadnika raznih privatnih vojski nadmašuje broj pripadnika regularnih oružanih snaga zemlje.) Veze s policijom, naročito onom starijom i snažnijom (UDBA, SDB), nisu razgovetne, ali se osnovano sumnja da su veoma isprepletene i delotvorne. Stvarna mreža »Službe« više odoleva detabuizaciji nego nekadašnji Titov kult i mitovi o Partiji i Armiji. Nisu transparentni ni legalni tokovi novca, ponajmanje oni u sivoj ili crnoj zoni. Isto važi i za razna posredovanja u finansijskim transakcijama ili svakojake oblike reketiranja nemale klijentele. Na mesto nekadašnje gromade »kulta ličnosti« sa golemom i moćnom kamarilom instaliraju se razni »kultići« s odgovarajućim manje ili više brojnim svitama. Iz ove perspektive posmatrano, moderna država nije ni potrebna, jer sve obuhvata vladajuća predstava o narodu/naciji. Širi se vlast starih i novih »gazda« i »strateških partnera«. Što je staleška struktura razgranatija i žilavija pruža jači otpor uspostavljanju normalne države, pogotovo ustavnog demokratskog poretka. Sudeći po dužini trajanja, izgleda da im nimalo ne smeta što staleško ustrojstvo ne može da računa na trajniju stabilnost, jer ga iznutra neprestano razdiru faktički antagonizmi s pretećim autoritarnim i totalitarnim trendovima, primetnim po, s vremena na vreme, sve glasnijim prizivanjem nekog moćnog arbitra (diktatora ili monarha) ili pokrovitelja, domaćeg ili stranog, na Zapadu ili na Istoku.
Omiljena formula homogenizacije vladajućeg staleža i legalizacije faktičkog »odnosa snaga« je »kohabitacija« kao osavremenjena varijanta legende o »sabornosti« (Đorđević, 2004). Uz izvesnu pompu, nova i stara vlast padaju u zagrljaj, bacaju u zaborav koliko je nekadašnja vlast bila ozloglašena a opozicija satanizovana, i od njih samih, a ne samo od prosvećenijih građana koji su time zbunjeni.
I u javnom mnenju vlada zbrka u poimanju normi, procedura i institucija. Ne vidi se crta koja deli razne ideje i ideologije – liberalne, socijalističke, konzervativne – od onih koje podstiču na zločine i pljačku ili ih opravdavaju. I opozicija kao legitimna institucija u borbi za vlast biva veoma mutna. O tome rečito svedoči jedan noviji primer. Reč je o opsežnom intervjuu jednog od moćnijih kreatora javnog mnenja, Dobrici Ćosiću, objavljenom u uticajnom nedeljniku (NIN, 5. februar 2009). Oslanjajući se na vlastita znanja, zamašno književno delo i iskustvo dugog političkog delovanja, kao funkcioner vlasti u vreme Tita, potom oponent toj vlasti u vreme njenog kritičkog osporavanja, te kao šef države u doba Miloševića, koristi pojam opozicije na proizvoljan način. Pod opozicijom Ćosić podrazumeva skup ličnosti, znanih i neznanih, koje su u raznim vremenima i na različite načine bile oponenti Titovom vladanju. Kritičari i oponenti, međutim, nisu isto što i opozicija koja se bori protiv jedne, tuđe, a za drugu, svoju, vlast. Maglovita upotreba pojma opozicija zamagljuje razlike između vlasti i opozicije, pa se olako podrazumeva da se istovremeno može biti i vlast i opozicija, i šef države i vođa opozicije. Biće da je ovde na delu samorazumevanje uloge vlastite ličnosti u istoriji. Sudeći po Ćosićevom izlaganju, centar zbivanja je baš tamo gde je on (kao što se nekada smatralo da »tamo gde je Knjaz, tamo je i praviteljstvo«). A budući da se nerado poziva na svoje vladalačko iskustvo, u prvi plan istura razne oblike oponiranja kao neku pravu i jaku opoziciju, što na njegovo žaljenje šira javnost nedovoljno poznaje i ceni. Ostavljajući za drugu priliku podrobnije razmatranje o ovakvom načinu mišljenja, ovde možemo da primetimo da u srpskoj baštini postoje izvesni obrasci koji pomažu razumevanju citiranog rezonovanja. Povazdan je, naime, bilo osoba koje su, po ličnom i lokalnom mnenju nadilazile formalne i priznate uloge, na koje se gledalo kao na »hodajuće spomenike«. Izvesni pojedinci su doživljavani kao institucije. Ovaj fenomen je svojevremeno uočio nezaboravni Branislav Nušić stvorivši lik Jovanče Micića, palanačkog trgovca koji je samoga sebe doživljavao kao »firma čoveka«; tako ga je primalo i odgovarajuće okruženje. Galerija takvih likova, raznih velikana i velikaša, u našoj stvarnosti i književnosti, nije oskudna.
Nastavljajući tok ranijeg razmatranja možemo da zaključimo da je faktičkom poretku moći u Srbiji nakon 2000. godine nepotrebna i strana ustavna demokratija, sa svim vrednostima na kojima ona počiva. Takav poredak, svakako, nije pao s neba niti su ga stvorile neke tajne sile ili zavere; on je proizveden, kako ćemo dalje videti, u određenom vremenskom kontekstu a od strane konkretnih aktera.

Postoji obilna literatura s uverljivim dokazima da je studentski pokret 1968. godine svetski događaj u znaku osvajanja slobode. On se te godine pojavio na mnogim univerzitetima širom sveta aktuelizujući načela akademskih sloboda istraživanja i autonomije naučnih i kulturnih ustanova, suprotstavljajući se ograničenjima slobode mišljenja, izražavanja i delovanja. Svugde je bio usmeren protiv raznih oblika dominacije (polne, rasne, klasne, nacionalne) i nasilja, u prvom redu protiv rata u Vijetnamu, izlažući kritici i represivne karakteristike moderne civilizacije. Usred nespornog pluralizma ideja i ideologija, teorija i doktrina, bujala je lična sloboda – duhovna, čulna, moralna, politička. Ona nije nekakva dedukcija iz raznih doktrina već, obično, bučna mešavina različitih ideja i emocija. Uočljiva je prevaga nove levice, nastojanja da se prevaziđe doktrina i praksa revolucije stare levice, i kontrakulture, kao otpor ideologizaciji kulture koja guši njene emancipatorske potencijale. Suštinska odlika zbivanja je otkrivanje slobode kroz ličnu praksu samih učesnika. Pored zajedničkih karakteristika, u ovim pokretima izražene su i lokalne osobenosti, primerice »Pariskog maja« i događanja u Njujorku, Meksiku, Pragu i Varšavi, pa i »Beogradskog juna«. Različito je i njihovo trajanje, i tragovi koji su ostali za njima su raznoliki.
Kada je reč o »Beogradskom junu«, preovladava neko mutno mnenje. Dugo je bila

rasprostranjena predstava kako su se pobunili neki studenti i da ih je Tito smirio i raspustio, uz pesmu, igru i poneku ćušku. Šta se tada zaista događalo, to je dugo bila tabu-tema. Pokušaji razjašnjenja bili su sprečavani i zabranjivani. Tabu se najpre oslanjao na vladajuću ideologiju marksizma-lenjinizma, koja nemilosrdno uklanja sve što remeti nametanu harmoniju partijske države. Potom, uspon nacionalizma, koji odbacuje sve što se zbivalo u Jugoslaviji i svetu, pogotovo kada ima veze s idejama i praksom individualne slobode. Protekom vremena, stvari se menjaju. Posle 40 godina, kada je u svetskoj javnosti obnovljeno interesovanje za 1968, i kod nas je objavljeno nekoliko knjiga, mnoštvo članaka, bilo je i puno TV emisija, izložbi, debata. Najimpresivnija je knjiga svedočanstava 80 učesnika događaja (Šezdesetosma, 2008). Dokazano je da se dogodilo nešto složeno

i važno. Stiču se uslovi i za »čas anatomije«, koji, nadajmo se, neće izostati, uključiv i analizu raznih ideja, teorija, doktrina i vizija. Ovom prilikom ograničićemo se samo na najsažetiji prikaz notornih činjenica o konkretnim zbivanjima, iako bi to moglo da smara iole obaveštene čitaoce.
Povod šireg sukoba bila je tuča između studenata iz Studentskog grada i brigadira iz obližnjeg naselja, učesnika radne akcije, oko ulaska na neku priredbu u novobeogradskom Domu kulture, 2. juna uveče. Intervenisala je policija, rasterujući studente. Revoltirani, oni su iste noći krenuli ka Beogradu, s namerom da usred grada održe protestni miting. Kod Podvožnjaka, kroz koji je vodio put ka centru grada, dočekala ih je policija i žestokim nasiljem rasterala. Potom je, preko štampe i radija, sva odgovornost za »nerede« svaljena na studente, kao »huligane«. Ovo je podjarilo revolt, pa je 3. juna, po danu, poveća kolona studenata, nakon mitinga u Studentskom gradu, krenula ka Beogradu, s namerom da široj javnosti razjasni šta se stvarno dešava. Opet su dočekani kod Podvožnjaka. Još više policije je još brutalnije premlaćivalo studente i profesore. Bilo je i pucnjave. Mnogi su povređeni. Zabranjene su demonstracije i miting.
Istoga dana studenti se okupljaju na Univerzitetu, odlučni da pruže otpor nasilju. Savet BU, sastavljen od ljudi raznih profesija i uverenja, u znak protesta zbog nasilja i iz solidarnosti sa studentima proglašava štrajk. Takvu odluku doneli su i ostali organi univerzitetske i fakultetske samouprave.
Studenti »okupiraju« zgrade fakulteta i danonoćno raspravljaju o tekućim dešavanjima. Dolazi do erupcije lične slobode mišljenja, izražavanja i komuniciranja. Otkrivanje slobode je iznenađujuće i za same učesnike. Desetine hiljada studenata i veći broj profesora zahteva utvrđivanje odgovornosti funkcionera vlasti za primenu nasilja i traže njihovo smenjivanje. Radi toga je formirana mešovita komisija pri republičkoj vladi.
Iz sukoba nastaje pokret. Najpre u demonstracijama nastaje jezgro koje koordinira delovanje nastajućeg pokreta, Akcioni odbor, da bi se ubrzo formirali akcioni odbori na svim fakultetima. Objavljeni štrajk dalje kristališe strane u sukobu. Kroz višednevne političke zborove i teorijske debate bukti slobodna kritika vlasti i formulišu se ciljevi pokreta. Zahteva se demokratizacija partije i države, prevazilaženje društvene nejednakosti, odgovornost u rukovođenju privredom i reforma univerziteta. Povremeno se pominju i slobodni izbori. Sve to nailazi na otpor vlasti, i na silovite napade vrhova partije, naročito na »metode«, tobože nasilne, delovanja studentskog pokreta. Oko fakulteta su sve vreme jaki policijski kordoni. Sprečava se svaka ozbiljnija komunikacija s građanima i radnicima, od kojih se očekivalo savezništvo. Pored formalnih oblika vlasti nastaju i neformalni – udarni »štabovi« za borbu protiv studenata. Usred rastuće konfrontacije, studentski pokret, kroz burnu polemiku, odustaje od jednog od bitnih uslova za okončanje štajka – smene funkcionera policije i medija odgovornih za fizičko i duhovno nasilje.
Usred kulminacije sukoba najmoćniji čovek u državi, šef partije i države, Josip Broz Tito, obraća se, sedmog dana štrajka, javnosti, u prvom redu studentima, preko televizije. Na iznenađenje njegovih pristalica a i samih studenata, koji su se pribojavali novog talasa represije, on arbitrira da je 90% zahteva studenata u redu, obećava reforme partije, države i društva i očekuje da se štrajkači late knjige i ispita i okanu protesta. Tako je okončan štrajk. Ponegde je nastalo veselje i zaigralo se kozaračko kolo. A primetan je i muk tamo gde je studentski pokret bio najsnažniji (Filozofski i Filološki fakultet i umetničke akademije).
Kraj štrajka, međutim, nije bio i konac »Beogradskog juna«. I dalje su održavani politički zborovi i teorijske debate, i dalje su postojali akcioni odbori. I u partijskim organizacijama su slobodno delovali učesnici studentskog pokreta.
Posle pomenutog govora potiskuju se ka zaboravu nasilje i odgovornost za njegovu primenu i ubrzava »diferencijacija«, najpre u Savezu komunista, uklanjaju se neposlušni, već u toku leta. Ubrzo sledi ukidanje zborova i akcionih odbora. Lomi se kičma studentskom pokretu. Posle izvesnog zastoja, usled okupacije Čehoslovačke, nižu se zabrane i smene redakcija omladinskih i studentskih listova. Mnogim studentima i profesorima oduzete su putne isprave. Još više ih je uklonjeno s radnih mesta ili sprečeno da dobiju bilo kakav posao. A kako studentski pokret nestaje, raste represija prema studentima. Zaređala su hapšenja i suđenja, počev od 1970. godine pa nadalje. Slede, počev od 1969, i zabrane filmova, pozorišnih predstava, knjiga, časopisa, listova. S vrhova partijskih, ideoloških, propagandnih i administrativnih aparata kreće sve silovitija kampanja protiv »crnog talasa« u kulturi. Na udaru su sve slobodarske ideje i sloboda stvaralaštva. Prestaju (1974) da izlaze časopisi Praxis i Filozofija, a gasi se i Korčulanska letnja škola. »Nepodobni« se izbacuju s posla, poneki hapse i sude. Zavedena je norma o »moralno-političkoj podobnosti«, po kojoj se jedni eliminišu, a drugi promovišu. Na kraju je priređeno i ritualno kažnjavanje glavnih »krivaca« za »kvarenje omladine« u markiranom »gnezdu pobune«, na Filozofskom fakultetu. Narodna skupština Srbije, 28. januara 1975. godine, mimo ustava i zakona, donosi odluku da se »osmoro profesora« ukloni sa Filozofskog fakulteta.
Sedam godina represije (1968–1975) može se posmatrati, istovremeno, i kao sedam godina istrajavanja slobodarskih težnji. Izgledi na uspeh bili su sve manji. Studentski pokret je u čitavom svetu jenjavao. Jugoslovenska solidarnost, koja je za trenutak snažno buknula kao odjek zbivanja u Beogradu, nestala je kao plamen slame u Sarajevu, suzbijena u Zagrebu i veoma rezervisano propraćena u Ljubljani, ostala bez većeg odjeka u Skoplju i zaskočena kretanjima suprotnog smera u Prištini. Emancipatorski pokret se i iznutra osipao i rastakao. Na njegovim razvalinama uzdizao se »kontrapokret« (A. Turen).
Uprkos sve većoj izolaciji, neki listovi i časopisi nastavili su da izlaze. Kritička misao u filozofiji i sociologiji nije ugušena. Svaki pritisak i zabrana nailaze na otpor. Za godišnjicu »juna« pripremani su zborovi da ocene šta se postiglo i procene šta se dešava. To je zabranjeno. Na suđenje jednom od vođa studentskog pokreta, Vladi Mijanoviću, odlučno reaguju studenti dva fakulteta i dve akademije. Organizuju desetodnevni štrajk, što je presedan u istoriji montiranih sudskih procesa u zemljama »realnog socijalizma«. Uzalud. Stručna udruženja filozofa i sociologa suprotstavljaju se pogromu u umetnosti koji uzima maha kao obračun sa »crnim talasom«. Likvidacija Studenta uspeva tek na četvrtoj skupštini SS, zahvaljujući militarizaciji univerzitetske partijske organizacije. Ubrzo se raspušta i čitav Savez studenata kao nepouzdana transmisija režima. Na progon profesora reaguju kolege iz Jugoslavije i sveta. Uprkos zaglušujućoj kampanji protiv »osmoro profesora«, samoupravni organi Filozofskog fakulteta raspisuju izbornu proceduru i, na osnovu referata koje je potpisalo 40 profesora s najvećih jugoslovenskih univerziteta, bivaju izabrani u odgovarajuća akademska zvanja. Bio je to jasan znak o postojanju intelektualne komunikacije, pa i osobene ljudske zajednice, mimo i protiv političkog režima. (Postojala je, dakle, i takva Jugoslavija, »neformalna«, u kojoj je bilo moguće da oni koji su pod paskom lokalne vlasti mogu javno nastupati u drugom gradu ili drugoj republici.)
Otpornost slobodoumnih ljudi svakako ima izvesne veze s nataloženim iskušavanjem slobode tokom »Beogradskog juna«. Sloboda je, izgleda, dvostruko privlačna, kao ideal kojem se stremi i kao osvojeno iskustvo kojeg se teško odriče. No, treba ispitati i dublje korene slobode. Neki od njih nalaze se u kulturnoj istoriji Jugoslavije.
Legitimišući vlast narodno-oslobodilačkom borbom, sloboda je nakon Drugog svetskog rata proglašena opštom vrednošću. Antifašizam, antikapitalizam a ubrzo i antistaljinizam podsticali su konkretizaciju slobode kao opšte vrednosti. U tom pogledu najdalje se otišlo u razmicanju granica slobode u kulturi. Uz potpuni monopol vladajuće partije na vlast i politiku i dominaciju državne a potom društvene svojine i samoupravljanja, najdalje se odmaklo u liberalizaciji kulture. Pored sve veće otvorenosti prema svetskim kulturnim procesima, podsticana je sloboda duhovnog stvaralaštva. Odbacivanjem doktrine »socijalističkog realizma« otvarao se sve širi prostor različitim estetskim teorijama i praksama (Bošković, 1981). Recimo, već sredinom pedesetih izvedena je Beketova predstava »Čekajući Godoa«, koja je nedugo potom utemeljila i novo pozorište, Atelje 212, a u tom sledu nastaje i sada već tradicionalni međunarodni pozorišni festival BITEF. Ma koliko to zvučalo patetično, može se reći da je kultura naprosto cvetala. Beograd je zaista bio kosmopolitski grad. Književnost je bujala a književni život bio sve burniji. Vrilo je i u pozorištima. Film je sticao slavu i u zemlji i u svetu, uz sve laskavije estetske sudove i masovniju publiku, da bi ubrzo bio ozloglašen kao glavna struja »crnog talasa« (Tirnanić, 2008). I slikarstvo, široj javnosti manje blisko, sezalo je ka sve većim dometima, u zemlji i inostranstvu (Protić, 1992, 1996). Nizali su se simpozijumi, naučni skupovi, javne tribine. Gimnazije i univerziteti postajali sve dinamičnija središta slobodnog izražavanja, javnog i ličnog opštenja.
Odbacivanjem »socijalističkog realizma« i dogmatskog marksizma otvoren je i put k afirmaciji stvaralačkog marksizma u filozofiji, antropologiji i sociologiji, kroz dijalog s drugim teorijama. Na mesto pasivne jedinke u »teoriji odraza« dospeva čovek kao dinamično »biće slobode«, s emancipatorskom poentom u poimanju »praksisa«. Proklamovana je »bespoštedna kritika svega postojećeg«. I poimanje revolucije je suštinski izmenjeno. Na mesto dogme po kojoj je »pitanje vlasti« suštinska odlika revolucije, to je postala sloboda kao stalna borba protiv raznih oblika otuđenja i za sve šire prostore lične i zajedničke slobode, i u »realnom socijalizmu. Kreativno tumačenje Marksa vraća se geslu iz Manifesta da je »slobodan razvoj svakog pojedinca uslov slobode za sve«.
Na toj crti nastaje i duboki rascep između marksizma kao vladajuće ideologije i novog poimanja marksizma kao kritičkog mišljenja i teorije univerzalne čovekove emancipacije. Ovim rascepom poljuljana je legitimnost poretka, mahom izvedena iz doktrine o revoluciji svedenoj na borbu za vlast.
Legitimnost vladajućeg poretka je još više pokolebana praktički, studentskim demonstracijama u Beogradu 1954. i Zagrebu 1959, koje su u krvi ugušene, a zatim i nagoveštajima nastajanja studentskih pokreta 1963/64. u Ljubljani i 1966–1968. u Zagrebu, Sarajevu i Beogradu. Legitimitet vlasti još više je ugrožen radničkim štrajkovima, počev od 1958. u Sloveniji, a potom sve učestalijim i u ostalim delovima Jugoslavije. Postojeći oblik vlasti bilo je sve teže legitimisati proklamovanom vlašću radničke klase kada se konkretni radnici sve učestalije bune protiv iste te vlasti.
Sva ta previranja, sporovi i sukobi nisu bili dovoljno poznati široj javnosti, ni domaćoj ni svetskoj. Svet su daleko više zanimala zbivanja u »lageru«, tada ponajviše »praško proleće«. Stoga ne izgleda previše čudno da su žestina junskog sukoba i njegovo višegodišnje trajanje iznenadili mnoge, pogotovo one koji su bili uvereni da je »jugoslovenski model« najzad pronađena alternativa i kapitalizmu i »realnom socijalizmu«. Činilo se apsurdnim da se neko buni protiv bezmalo idealnog poretka, kao da »traži preko hleba pogaču«. (Kada je Jugoslavija četvrt veka kasnije razorena kroz retko viđeno nasilje, onda je i to posmatrano kao nešto čudovišno.)
Nasuprot rastućem interesovanju za kritičko preispitivanje prošlosti, primetna je i inercija zaborava. U inertnoj publicistici ponavljaju se opšta mesta o neredu i redu, o Titovom govoru i kozaračkom kolu, ozloglašenom »crvenom univerzitetu«, ometanju društvenih reformi itd. Gordi mislioci uzdižu sami sebe, i kao »šezdesetosmaši« i kao njihovi oponenti. Nekadašnji funkcioneri policije denunciraju neke »svoje ljude« među pobunjenim studentima. Većina, zaneta svojim brigama, uglavnom ostaje po strani.
Iznenađuje, pak, da pojedini autori koji su proteklih decenija svojim delima stekli ugled kao temeljiti kritički istraživači istorije, poriču utvrđene činjenice. Tako, primerice, Latinka Perović, koja je u ono vreme bila u vrhu partijske vlasti (sekretar CK SK Srbije), sada ugledni istoričar, odmaže rekonstrukciju objektivne slike zbivanja. U jednom nedavnom intervjuu, na oko 150 stranica (Snaga, 2008), renomirana istoričarka omalovažava kreativne domete kritičke misli u filozofiji, smatrajući da je ona ostala u okvirima marksizma-lenjinizma (str. 103), i bliska staroj levici, naročito njenom shvatanju pravde i egalitarizma. Potencira prisustvo maoista u studentskom pokretu (str. 42), s aluzijama na zlokobno dejstvo maoističke »kulturne revolucije«. Ona do krajnjih granica relativizuje tadašnju represiju, odbacujući optužbe da su njeni pokretači bili tadašnji »liberali«, tvrdeći da ona »nije bila u nadležnosti CK« (str. 143). Perovićeva represiju tumači legalistički, tvrdeći da se postupalo po zakonu, i da o konkretnim kaznenim merama nije raspravljalo uže partijsko rukovodstvo. (Bilo bi, svakako, neosnovano pripisivati svu represiju svim ondašnjim »liberalima« u vrhu partije i države, ali ne može se poreći ni sva njihova odgovornost.) Ona minimalizuje razmere represije. »Bilo je ljudi«, tvrdi

Perovićeva, »koji su išli dva dana u zatvor, imali neka maltretiranja, zabranjenu knjigu, to su sigurno traume, ali to nije bila velika politika terora kako pokušava da se prikaže i ja bih volela da dođe vreme kada će se napraviti temeljna istraživanja u kojima će se pokazati da su često postojali naizgled neprirodni savezi da bi se kompromitovala jedna politika« (str. 143). Dabome, bilo je i daleko žešće represije prema studentima, pomenimo, recimo, upad konjice na univerzitet u SAD ili masovni masakr studenata u Meksiku, ali i u nas ima više nego dovoljno činjeničnih dokaza o dugom, širokom i raznovrsnom nasilju prema studentskom pokretu u našoj zemlji. I nije reč samo o kažnjavanju studenata, nego o takođe dugom i snažnom talasu represije u čitavoj kulturi, kroz obračun s »crnim talasom« koji je započeo u vreme vladavine »liberala« i nastavljen posle njihovog rušenja. Slažući se s Perovićevom da tek slede temeljna istraživanja, ishitreno

je ne samo relativizovati nego pravdati represiju time što su i pre ’68. ljudi na Univerzitetu pokazivali želju da zauzmu vlast (str. 144). Dabome, ni ona sama nije mogla da previdi zastrašujuće razmere nasilja kada pominje »divljačku borbu za vlast« još za Titova života i »besomučnu borbu za vlast« nakon njegove smrti.
Dabome, sila vlasti nije izmišljena samo radi obračuna sa studentima, pa ubrzo potom primenjena i u likvidaciji »liberala«. Ona je postojala i pre i posle toga. Bitno je, pak, uočiti kumulaciju raznih oblika nasilja ka sve širem i jačem zamahu vlasti sile. Nasilje je postajalo nešto sasvim obično. Ostalo je nerazjašnjeno brutalno nasilje kod Podvožnjaka 3. juna. Zatim, smatra se legalnim raznoliko nasilje tokom sedam godina borbe protiv studentskog pokreta i za likvidaciju »crnog talasa« u kulturi. Dalje, smatra se normalnim i surovi obračun recikliranih staljinista s nacionalistima i liberalima unutar vladajuće partije. (»Liberali« su tu etiketu dobili od staljinista koji su ih smatrali mekim, popustljivim u obračunu s protivnicima, s »neprijateljima svih boja«.) Sve više se povlađuje shvatanju da su u borbi za vlast sva sredstva dopuštena. Sistematsko »treniranje strogoće«, kroz učestale vojne i policijske vežbe (pod omiljenim geslom »Ništa nas ne može iznenaditi«), navikavalo je i vlast i građane u svakidašnje prisustvo sile vlasti, i »radni narod« je masovno učestvovao u simulaciji ratnih operacija (kao deo sve šire mreže Teritorijalne odbrane«, neke vrste paralelnih oružanih snaga). Navikavano je da je sila nešto sasvim obično, legalno i legitimno, čak poželjno. A kada je savez staljinističke i nacionalističke desnice uklonio levicu, sledio je brutalni obračun sa »starim kadrovima« (»antibirokratska revolucija«), uz prateća »događanja naroda«, da bi u krvavim ratovima vrhunilo svakojako nasilje. Nagomilanog nasilja, sažeto rečeno, dokopale su se nacionalističke borbene formacije, najodgovornije za posledice njegove primene.
Eto, tako je, u najkraćim crtama, izgledala konkretna interakcija slobode i nasilja u kontekstu zbivanja oko 1968. godine. No, sve to ima svoju podužu istoriju.

Rasplamsavanje nasilja u minulim ratovima mnoge je iznenadilo. Kao reagovanja, pojavile su se razne teorije o arhaičnim atavizmima i hibernaciji nasilja pod ljušturom autoritarnih i totalitarnih režima, poglavito u »balkanskim gudurama«. Navodno, kada ta ljuštura pukne i nestane, pokulja bujica nataložene mržnje i nasilja. Prema ovakvom pristupu, nasilje izgleda kao prirodna sila, večna, cementirana u metafizičkom biću ratobornih plemena fiksiranih za »krv i tlo«.
Ovde je pristup sasvim drukčiji. Posmatrano je, sasvim konkretno, kako nasilje nadolazi i razrasta kroz obračun s, takođe konkretnim, talasima oslobađanja tokom »Beogradskog juna« i sedmogodišnje borbe za slobodu, ličnu i zajedničku.
Geslo vlastodržaca prilikom gušenja studentske pobune da se »vlast koja je krvlju osvajanja, bez krvi ne predaje« prekrivalo je, kao zaštitni veo, brutalne nastupe protagonista gušenja »Beogradskog juna«. Tako se ospoljavaju dubinski slojevi vlasti koja nikada nije sklona ograničavanju, ponajmanje ustavnom. (Težnja vlasti ka bezgraničnosti ogleda se, primerice, u zakonskom ukidanju smrtne kazne uz naporedo stvaranje i negovanje specijalnih jedinica za ubijanje ljudi bez ikakvog suđenja.) To pogotovo važi za režim vladavine jedne partije, u ovom slučaju komunističke. U kontekstu krize Jugoslavije, dakle, militantnost režima partijske države nije neočekivana. U tom okviru nema mesta za izbornu smenu vlasti. Tako nešto važilo je, još više, za čitav tabor (»lager«) »realnog socijalizma«, na šta ubedljivo podsećaju događanja u Mađarskoj i Poljskoj 1956. i Čehoslovačkoj 1968. godine. Zvuče više nego cinično povremena upozorenja domaćih vlastodržaca da će, ako oni ne zavedu red, doći »ruski tenkovi«. Očekivanja da se ti režimi mogu iznutra menjati, čemu je bio sklon i pisac ovih redaka, pokazala su se kao naivnost i opaka zabluda.
Nasilni obračun sa studentskim pokretom čini tek inicijalni kapital u razaranju Jugoslavije, koje potom sledi. Savez obnovljenog staljinizma i nadolazećeg nacionalizma, najočigledniji u Hrvatskoj, bio je dovoljan za taj obračun ali ne i za zamašnije poduhvate. Kada je ta bitka dovršena, rasplamsava se sukob između privremenih saveznika, koji je bio najvidljiviji u likvidaciji hrvatskog »maspoka« a potom i srpskog »liberalizma«. Ali revitalizovani staljinizam nije dovoljno snažan da održi dati poredak partijske države. Za grandiozan projekat bilo je potrebno snažnije oruđe. Ono se ukazalo u rastućoj moći etnonacionalizma.
Pritajene snage nacionalizma razmahale su se posle Titove smrti (1980). Svi nacionalizmi, kako pokazuju dostupni izvori, startovali su insistiranjem da je ova ili ona nacija žrtva onih drugih, a i širih međunarodnih zavera (Kominterne, Zapada, Vatikana...). I što su prikazivane žrtve veće, time je potrebnija i opravdanija veća sila za odbranu i »konačno« izbavljenje. U tom smeru, kada je reč o svim nacionalizmima u tadašnjoj Jugoslaviji, bitna je uloga srpskog populizma koji je ulio novu snagu svim ostalima već oblikovanim nacionalizmima i populizmima i dao ubrzanje »vrtlogu populističkih revolucija« (Popov, 2003).
Znaci krize Jugoslavije i nagoveštaji krupnih promena svakako su uznemirili i uplašili i Srbe, relativno najbrojniju naciju koja je, pretpostavlja se, imala najveći interes za opstanak Jugoslavije kao države u okviru koje su oni bili objedinjeni. Sve više dramatizovana pozicija Srba kao kolektivne žrtve Jugoslavije, počev od sve glasnijih krugova klerikalnih i tradicionalnih nacionalističkih krugova, pokretala je militarizaciju čitave javne scene. U tome su, kao izazov, izrazitu ulogu imali bujanje albanskog nacionalizma na Kosovu i evociranje ustaških zločina na tlu NDH tokom Drugog svetskog rata. Nasilje je ohrabrivano ne samo u ta dva smera, nego i protiv viših slojeva nomenklature sopstvene nacije koji su postali meta napada sve borbenijeg nastupanja srpskog populizma. Oni su označeni kao raskomoćeni »foteljaši« koji ne haju za nevolje i potrebu za zaštitom vlastite nacije. Da bi novi nacionalni zaštitnici odigrali svoju ulogu krenuli su u boj protiv starih kadrova sve žustrije ih optužujući za nacionalnu ravnodušnost, pa i izdaju. Kroz seriju sve masovnijih mitinga za »istinu o Kosovu« i »antibirokratsku revoluciju«, uz sve grlatiju podršku novom vođi, Slobodanu Miloševiću, nakon što je obećao zaštitu svojim sunarodnicima na Kosovu (»niko ne sme da vas bije«). Potom je u svojim rukama koncentrisao sve veću vlast kao vođa partije, šef države i kao Vožd sve snažnijeg i sve masovnijeg i ratobornijeg pokreta. Odatle je sledilo razaranje, institucionalno i vaninstitucionalno, ustrojstva države i strukture društva (Popov, 1992).
Desetak godina posle smrti Tita nestao je, prema staroj vladajujćoj ideologiji, koju jezgrovito izražava slogan »Tito–Partija–svi smo Armija«, i drugi stub režima. Nestao je (1990) Savez komunista Jugoslavije kao vladajuća partija. Ostala je još Armija, za koju se verovalo da je po oružanoj opremi i snazi u samom svetskom vrhu, da bi i ona bila »potrošena« u minulim ratovima.
Nova vlast u Srbiji je najviše računala na ovu silu, ali se ona brzo raskrojila. Teritorijalna odbrana, i inače u nadležnosti republika, mahom je postala jezgro oružane sile nastajućih nacionalnih država, kao što su i republički i pokrajinski savezi komunista postali jezgro nove vlasti. Tako je dobijao ubrzanje vrtlog populističkih revolucija u svim delovima Jugoslavije. Nacionalne vođe na seriji sastanaka na »najvišem nivou« nisu

pokazale volju i sposobnost za političko rešenje sporova i sukoba, pre svega demokratskom pluralizacijom političke scene i slobodnim izborom novih parlamenata. Srljalo se u sve dublje sukobe i podgrevala nada u uspeh nasilnih raspleta »nacionalnog pitanja«. Internacionalizacija sukoba je dalje umanjivala značaj domaćih aktera i činila sve manje izglednim da je mogućan rasplet krize Jugoslavije bez rata. U obilnoj literaturi o ratnim dešavanjima rasprostranjena je, pored već ranije pomenutih teza o atavizmu i otkravljivanju naslaga mržnje i nasilja iz bliže i dalje prošlosti, i teza o spontanom opredeljenju masa za nasilje. Previđa se, međutim, višegodišnje delovanje ideoloških i propagandnih aparata u smeru sve obuhvatnije nacionalističke indoktrinacije. A ona je bila silovita, od partijskih i državnih aparata, preko uglednih i moćnih ustanova, Akademije nauka i Univerziteta, raznih udruženja (od književnika do ratnih

veterana), umetničkih, naučnih i kulturnih ustanova, sve do sportskih društava, o čemu takođe postoji odgovarajuća literatura (Srpska strana rata, 1996).
Ukazala se i alternativa ratnom vihoru, ali bez dovoljno snage da se efektnije suprotstavi nadolazećoj plimi nasilja. Reč je, primerice, o Udruženju za jugoslovensku demokratsku inicijativu (UJDI), formiranom februara 1989. u Zagrebu, koje se ubrzo proširilo na čitavu zemlju i okupilo nekoliko hiljada mahom nezavisnih intelektualaca. Oni su se založili za legalizaciju slobode mišljenja, izražavanja, organizovanja i delovanja, za slobodne izbore novih parlamenata, republičkih i federalnog, u kojima bi se pretresali i rešavali sporovi i sukobi. Kad je već izbio rat u Sloveniji (u leto 1991), tada veoma popularni savezni premijer Ante Marković formirao je stranku slične orijentacije, Savez reformskih snaga Jugoslavije, ali se ona na svom startu nije založila za savezne izbore, a na pojedinim republičkim je postigla više nego skromne rezultate.
Širenjem ratnog plamena na Hrvatsku i Bosnu Hercegovinu nestajala je jugoslovenska komunikacija. Preostale su regionalne i lokalne inicijative (Pretparlament i Okrugli sto u Sarajevu), razni antiratni projekti i nevladine organizacije (među prvima Centar za antiratnu akciju). Od beogradskih ogranaka UJDI i »reformista« nastao je Građanski savez Srbije, s Vesnom Pešić na čelu, koji je godinama zastupao načelnu opoziciju, da bi se nakon 2000. rastočio u kontekstu preovlađujuće »kohabitacije«, s mogućnostima sasvim marginalne opozicije. Od ondašnjih antiratnih i demokratskih inicijativa pretekla je Republika koja od marta 1989. do danas kontinuirano izlazi svedočeći o tekućim zbivanjima, u prvom redu o otporima nasilju (protiv stihije straha, mržnje i nasilja), i o podsticajima slobode, kao glasilo građanskog samooslobađanja.
Ispostavilo se da je otpor nadolazećem nasilju bez dubljih korena i veće snage. Uglavnom je mogao da računa na izvesne oblike običajne tolerancije u inače slabašnom društvu, ni nalik razvijenom civilnom društvu, nejakim spram sile vlasti, i komunističke i nacionalističke. Oni koji su se deklarisali kao Jugosloveni, ne samo iz »mešovitih brakova«, inače brojni, rasuli su se, bez ikakve snažnije ideje i organizacije povezanosti.
Populističke revolucije su, kako je praksa pokazala, otvarale nove kanale horizontalne i vertikalne pokretljivosti, kroz zaposedanje teritorije, etničko čišćenje i naprosto »brisanjem iz evidencije«. S novom konfiguracijom vlasti nastaje i nova struktura društva. U tom pogledu je naročito značajan jedan proces kojem se obično ne poklanja odgovarajuća pažnja. Naime, još od početka 1960-ih godina, u vreme nadolaženja jugoslovenske krize (Početak kraja SFRJ, 1998), uzima maha raslojavanje vladajuće nomenklature (Popov, 2003). Viši slojevi, potekli iz vremena partizanske i antifašističke borbe, ograničeni na čistu vlast, prepuštali su nižim slojevima nomenklature, republičkim i lokalnim, operativno rukovođenje privredom, pre svega »tokovima novca«. A oni su bili najobilniji preko spoljne pomoći i kredita a donekle i kroz razne fondove za pomoć nerazvijenim krajevima zemlje. Stari kadrovi su, tako, gubili materijalne oslonce moći, dok su novi kadrovi u njihovoj senci bivali sve moćniji, snivajući o osvajanju sve zamašnije političke vlasti, prevashodno u nacionalnim okvirima. Osim toga, izvesnom ekspanzijom jugoslovenske privrede i van granica zemlje proširen je prostor za jačanje moći novih kadrova. Oni su rukovodili poslovima van zemlje i za to od domaće vlasti dobijali odrešene ruke da posluju kao privatni vlasnici nad društvenom imovinom kojom su neposredno raspolagali (to se nazivalo »korisnim malverzacijama«). U zemlji su oni jačali svoju moć zamašnim investicijama u nacionalnim okvirima (»političke fabrike«), ignorišući norme ekonomske racionalnosti i interese celine zemlje, pravdajući to interesom svoga zavičaja, regije i nacije. Tako su se zaokruživale sve zatvorenije nacionalne privrede, uprkos zaklinjanju u tržišnu privredu i razne reforme. Ta moć je vremenom rasla i nekontrolisanim zaduživanjem u inostranstvu i kroz haotične samoupravne sporazume u zemlji koji su izmicali svakoj kontroli. Taj proces jačanja nižih slojeva nomenklature, s izvesnim personalnim promenama i u višim nivoima vlasti, protegao se i na sve prodorniju uzurpaciju društvene svojine a u ratnim uslovima i kroz zamašnu pljačku, i društvene i privatne imovine. U tome je sudelovao sve širi i šareniji krug učesnika, u zavisnosti od sastava ratnog tabora (redovnog i vanrednog, vojnog i »paravojnog«). U tom procesu oblikovan je, pored raznih vojnih »gospodara rata«, i sve brojniji i moćniji sloj tajkuna koji je uvećavao bogatstvo tokom ratova a stečenu moć legalizovao i širio i kroz mutne tokove privatizacije, sve do naših dana. Bez uvida u tokove materijalnih procesa i dublje procese privredne i socijalne prestrukturacije, teško je razumeti ideološku i političku efikasnost nacionalističke ideologije kao legitimacije faktičkog poretka.
Tek s osloncem na pomenute dublje promene u privredi, društvu i vlasti, moguće je procenjivati tokove i domete sve zamašnije nacifikacije. Snovi o veličini i snazi vlastite nacije, o njenoj samobitnosti, crtanje granica koje obuhvataju sve veće teritorije »Velike Srbije« i megalomanske zamisli o gospodarenju, inače postojani u tradicionalnom folkloru, bez jačanja materijalne i političke moći svojih novih protagonista, ostali bi zbirka slikovitog ali nedelotvornog folklora, kako su Srbi večni i neuništivi, »narod najstariji«, da ga zauvek krasi moć i slava Nemanjića, ponajviše »carstvo Dušanovo«, da su im granice krajnje rastegljive (»od Jadrana do Japana«), da ima neprocenljive zasluge za »oslobođenje porobljene braće«, da uživa veliki ugled u svetu itd.
Izokretanjem slike, od silnog k ugroženom narodu (»ostatak zaklanog naroda«), od nezahvalne braće do zlotvora, neprijatelja i krvnika, ubrzano je vodio put ka silovitom obračunu. Uz ignorisanje svih načelnih alternativa, energično se odbacuje sve što je izvan okvira nastajuće vladajuće ideologije etnonacionalizma.
Satanizacija Jugoslavije kao zajedničke države proteže se i na one strane zajedničkog života koje su, nezavisno od političkog režima, bile prihvatljive za znatan deo stanovništva (od relativne sigurnosti radnih mesta i rastućeg životnog standarda, preko besplatnog zdravstva i obrazovanja i emancipacije žena, do otvorenosti prema svetu i slobode kretanja). Militantni antikomunizam bez ustezanja odbacuje i antifašizam a umesto njega rehabilituje četnički pokret i razne oblike kvislinštva (nedićevstvo i ljotićevstvo). Uzdižu se razne tvorevine kvislinške vlasti u Srbiji, od veličanja nacističkog poretka, preko sakralizacije tradicionalnog seljačkog društva, do snova o razmicanju granica »Velike Srbije« (Milosavljević, 2002, 2006). Na kraju Drugog svetskog rata dolazi do pregrupisavanja nacionalističkih oružanih snaga za rat protiv Sovjetskog Saveza. Pod firmom odbacivanja komunizma, uklanjanja se i sve ono što je bila njegova kritika i alternativa. Otkrivanje slobode i njeni povremeni zamasi, kroz radnički pokret, vrenja u intelektualnim krugovima i studentske pokrete uoči stvaranja Jugoslavije i tokom čitavog njenog postojanja su ili anatemisani ili potisnuti u zaborav.
Za potrebe nove vladajuće ideologije i nastajućeg poretka »cveta« proizvodnja odgovarajuće tradicije, tako što se za glavne, čak jedine ispravne tokove uzimaju ratnička tradicija i autoritarni sistemi, uz skučenu interpretaciju mitologije i celokupne kulture.
U sklopu proizvodnje prikladne tradicije novom »odnosu snaga«, iz srpske kulturne i političke baštine nestaju mnoge ličnosti i njihovi tragovi u istorijskim zbivanjima. Tako, recimo, iz istorije borbi za ustav izostaje Boža Grujović, sekretar Praviteljstvujušćeg sovjeta i pisac prvih ustavnih načela koja, još daleke 1805, uzdižu slobodu građanina i vladavinu zakona. Fragment Grujovićevih ideja o slobodi i vladavini zakona, objavljen u prvom izdanju memoara Prote Mateje (1863) »nestao« je iz docnijih brojnih izdanja (Popov, 2007). Izvesne ličnosti, poput Dositeja Obradovića, Jovana Sterije Popovića, Jevrema Grujića, Vladimira Jovanovića, Dragiše Stanojevića, Svetozara Markovića, Jovana Skerlića ili Dimitrija Tucovića, pominju se mahom ritualno. Zahtev Vuka i Njegoša da se zabrane Dositejeva dela nije prihvatio ondašnji Gospodar Srbije, Miloš Obrenović, ali to faktički »odrađuju« nove nacionalističke snage. Izostaje bilo kakav interes za jednu dugu i plodnu debatu u kojoj su učestvovale upravo pomenute ličnosti (a i mnoge druge), javno razmišljajući o ravnoteži individualne i zajedničke slobode, slobode građanina i nacionalne slobode. Izostaje i razumevanje nastajanja nacionalnih kulturnih i političkih ustanova kroz dijalog, sporove i sukobe liberala i socijalista, romantičara i realista, utopista i pragmatičara, vernika i agnostika. U slavu ove ili one dinastije ili vladajuće partije prekraja se složena istorija. U senci ideološke zloupotrebe kosovskog mita i kulta »oslobođenja i ujedinjenja« ostaju skriveni tokovi kulture i otpori militarizaciji i moći vojnih krugova (zvaničnih i nezvaničnih – hajdučkih, komitskih, četničkih), naročito »Crne ruke«. Sasvim su marginalizovani, tačnije zaboravljeni otpori militarizaciji čitave zemlje (Kazimirović, 1997). Znameniti skupštinski govori Jovana Skerlića protiv »soldateske« i »bankokratije«, koji su nekada imali veliki odjek u javnosti, potiskuju se u zaborav. Zaturen je i trag izvesnih bitnih knjiga, poput knjige Laze Kostića, koja se bavi opakim posledicama nametnute ideološke tendencije u umetnosti, odnosno preobražajem Jovana Jovanovića od milozvučnog slavuja u zastrašujućeg Zmaja. Kostićeva Knjiga o Zmaju ušla je u opticaj skoro pola veka nakon prvog izdanja. I Vinaverova knjiga o Lazi Kostiću kasnila je takođe oko pola stoleća. Čas anatomije Danila Kiša i Filosofija palanke Radomira Konstantinovića jedva životare na marginama kulture. Sličnih primera nije malo.
Još gore prolaze razni tragovi levice kakve je bilo u taboru i liberalizma i socijalizma. Zatiru se tragovi otpora boljševizaciji i potonjoj staljinizaciji, počev od brojne i snažne opozicije naganjačima u Kominternu (Jakšić, 1986), do jedne od prvih kritika Staljinovog poretka u delu Živojina Pavlovića (Bilans sovjetskog termidora, 1940). Neki od njih su stradali u Staljinovim čistkama u SSSR-u. Živojin Pavlović je ubijen u zatvoru Užičke republike (1941). Malo se zna i o zamašnom opusu jednog osobenog levičara, univerzitetskog profesora i vođe levih zemljoradnika, Dragoljuba Jovanovića; on je u Kraljevini izbacivan s univerziteta i interniran a u Republici otposlan na devetogodišnju robiju. Na robiju istoga trajanja bačen je prvi svetski poznati komunistički disident Milovan Đilas, kao i drugi poznatiji disident Mihajlo Mihajlov. Njihova dela su decenijama bila zabranjena. Brojni su primeri reprimiranih, oklevetanih i zaboravljenih slobodara koji čekaju na valjano proučavanje i punije osvetljenje.
Jedna od najzapostavljenijih tema je obračun apologetskog marksizma s kritičkim marksizmom, stare levice s novom levicom, dirigovane potkulture s kontrakulturom. Postoje uglavnom samo nagoveštaji o ključnoj ulozi najborbenije grupe ortodoksnih marksista, okupljene oko Mire Marković, Miloševićeve supruge, usidrene u UK CK, mestu odakle je ranije podržavan studentski pokret 1968; ona je, prema mnogim izvorima, imala važnu ulogu u njegovom instaliranju na vrhu vlasti.
Sve u svemu, nacionalistička redukcija nacionalne, kulturne i političke baštine, po cenu skrivanja slobode i zaborava njenih emancipatorskih tokova i dometa, ostavlja porazne tragove. Time su oni koji se, inače, trse da su jedini koji ne samo cene i uzdižu svoj narod, nego i jedini koji ga istinski vole, isti taj narod brutalno duhovno osakatili i osramotili. Istovremeno, zanoseći »svete ratnike« ratnim pokličima, vodili su vlastitu naciju iz poraza u poraz, propadanje i očajavanje.
Imajući u vidu sve ono što je do sada rečeno, umesno je zapitati se: i, šta onda biva? Obilje činjenica i argumenata svedoči da iz raznih dosadašnjih kriza nije proistekao neki stabilniji, još manje istinski demokratski poredak. Danas, pored živih tragova naših ranijih kriza, suočeni smo i sa dubokom svetskom krizom za čijim se uzrocima i, još više, mogućim raspletima, tek traga.

Reč kriza u svakidašnjoj upotrebi, kao što je poznato, ukazuje na neko nepoželjno stanje pojedinca, grupe ili veće celine, uključiv i njihovo propadanje i krah. Ovde se pak ista reč uzima u preciznijem značenju, davno preuzetom iz medicine, kojim se označava stanje čovekovog organizma između ozdravljenja i upokojenja, stanje u kojem »pada odluka« o tome šta će prevagnuti: život ili smrt. Dakle, kriza je prelomni trenutak u kojem se, na metaforičan način, očituje smer promena društva i države, i većih celina. U tom momentu ukazuje se rasplet raznih ukrštaja protivrečnih tendencija i sukoba glavnih trendova i aktera, kada se odlučuje o kontinuitetu i diskontinuitetu dominantnih oblika društva i države. Tada se očituje stvaralačka ili blokirajuća moć kulture, u prvom redu uticaj različitih vrednosti na odluke pojedinih, pre svega glavnih aktera zbivanja.
U toku dosadašnjeg razmatranja mogli smo da primetimo, u prvom odeljku, da se

sadašnje stanje Srbije može okarakterisati kao stanje permanetne krize u kojem je blokiran njen demokratski rasplet. U drugom odeljku mogli smo pratiti trajniji zamah lične slobode koji je afirmisao »kardinalne vrednosti« – razboritost, umerenost, pravičnost i hrabrost kao lične vrline koje nisu podržane u široj javnosti. Tome su se, kako smo videli, energično suprotstavile snage režima, pozivajući se na kolektivne vrednosti, odbijajući odgovornost za primenu nasilja, pravdajući ga na razne načine, mahom zaštitom celine (društva, države, socijalizma itd.), osnažujući monopol vlasti i redukujući složenost društva i razvojne potencijale kulture. Impulsi slobode nisu samo suzbijani, nego su i gurani u zaborav, kao da ih nije ni bilo. U regeneraciji nasilja, videli smo, najviše su sudelovale dve militantne ideologije, obnovljenog staljinizma i nadolazećeg nacionalizma sa svojom interpretacijom vrednosti, čiji su se

protagonisti, nakon obračuna sa zajedničkim protivnikom (»neprijateljem«) žestoko međusobno sudarili, uvećavajući i gomilajući naslage nasilja. Suzbijajući i skrivajući otkrivanje i zamah slobode, skrivanjem njenih izvora, razmera i protagonista, nameću se kolektivističke vrednosti klase, naroda, nacije, a u tom kontekstu se interpretiraju i pojedine »kardinalne vrednosti«, pre svega junaštvo, u funkciji dominacije ovog ili onog kolektivizma (»klase« ili »naroda«). Ostale vrline bivaju potisnute ili skrajnute. U prethodnom odeljku prikazana je tehnologija uspostavljanja i reprodukovanja dominacije, pre svega kroz redukciju složene kulturne i političke baštine, iz koje se raznim interpretacijama uklanjaju oni tokovi koji su, u raznim istorijskim kontekstima, podsticali i širili ideje i impulse slobode i stvarali ambijent za mogući širi društveni konsenzus o uspostavljanju ustavne demokratije.
Preostaje nam da sada, pri kraju ovog razmatranja, ispitamo mogućnosti raspleta krize u novom kontekstu.
Izvesne novine možemo da uočimo u samoj dominirajućoj ideologiji, kao hibridu staljinizma, nacionalizma i klerikalizma. Staljinizam je mahom izgubio svoje izvorne moći, naročito urušavanjem sistema u svom najmoćnijem središtu (SSSR). Krahom »realnog socijalizma« njegovi glavni protagonisti gube legitimnost pozivanja na bilo kakav socijalizam i vrednost na kojima počiva. Vlast sile može se produžiti tek u sklopu nove sile vlasti koja se legitimiše nacionalizmom. Nekadašnji ofanzivni srpski nacionalizam koji je nastupao s bezgraničnim samopouzdanjem, s verom u večnost svoje samobitnosti, konačno ostvarenje »zavetne misli« i obećanjima uvećanja nacionalne moći, sve snažnijom i sve većom nacionalnom državom, širenjem svojih teritorija, očišćenih od drugih nacija, na čelu s junačkim vođama, danas izgleda unekoliko drukčije. Primetna je izvesna defanziva. Umesto kuraženja junaštva i junaka, slave se »prkosni junaci« (Šešelj ponajviše, ali i Mladić, Karadžić, Arkan itd.) i razne »nagnute delije«. Zabašuruju se tragovi nasilja, zločina i pljačke. Skrivaju se zločini počinjeni u srpsko ime i balansiraju sa zločinima drugih nacionalističkih formacija. Kao glavni cilj, postavlja se poslednja linija odbrane, radi izbegavanja konačne katastrofe, apokaliptičkog nestanka Srba i Srbije. U tome istaknutu ulogu imaju klerikalni krugovi koji su proteklih godina stekli poveću političku moć, nametanjem arbitraže u ključnim nacionalnim problemima (Đorđević, 2001, 2009).
Protagonisti novog vala nacionalizma, čini se, odlažu trešteće trube kojima su pozivali u bojne pohode. Dok su u predvečerje ratova uzdizali bojevu gotovost naroda (»ako ne znamo da radimo, umemo da se bijemo«), sada ga mahom sažaljevaju, kao »jadan i napaćen narod« i nad njim nariču, bez primetne spremnosti da mu zaista pomognu. Najviše se računa na emocije. Silom vlasti propisuje se, ne toliko kao ranije, šta ko mora da misli nego i da oseća, da svaki Srbin mora u svom srcu imati Kosovo, kao da je sasvim nevažno šta se zbiva van Kosova. Pod izgovorom neizmerne i neograničene ljubavi prema svom narodu, nacionalizam i dalje skrnavi bogatstvo nacionalne kulturne baštine. Agresivni potencijali danas se manje upiru prema ratnim protivnicima, već se mahom izlivaju na domaće protivnike koji se etiketiraju kao anacionalni, antinacionalni, izdajnici, nepatriote, strane sluge i plaćenici, evroslinavci, evrounijati... Ako ovako produže, mogli bi, u ratničkom zanosu, toliko da se zanesu da i na sebe nasrnu?
Među glavnim protivnicima više nisu, kao pre nekoliko decenija, nova levica i kontrakultura; to se smatra davno poraženim i dotučenim. Jedino se uvažavaju ostaci stare levice koja je, kako smo videli ranije, bila grobar bujajućih težnji za slobodom. Zanimljiva je pojedinost da su danas glavni punktovi, odakle seva najžešća vatra, upravo oni fakulteti koji su nekada bili središta otkrivanja i praktikovanja slobode – Filozofski, Filološki i Pravni fakultet – gde danas piruju nacionalističke i klerikalne organizacije i grupe, kao na nekakvoj mrtvoj straži inače oronulog etnonacionalizma i populizma. Za zajednički imenitelj raznih oponenata, protivnika i neprijatelja uzima se »Druga Srbija«, sintagma pod kojom već godinama istrajavaju različiti akteri traganja za alternativom dominirajućem nacionalizmu, populizmu i klerikalizmu.
Nepodobnima, po merilima vladajućih krugova, objavljen je – rat, najotvorenije knjigom Slobodana Antonića, profesora sociologije na Filozofskom fakultetu, urednika časopisa Nova srpska politička misao i popularnog »političkog analitičara«, široj javnost poznatog po učestalim medijskim nastupima (Antonić, 2008). Uz uvažavanje njegovog smelog junačkog gesta, kakvom nisu bili skloni ni vojni komandanti u minulim ratovima, naš autor svoje upadljivo samopouzdanje gradi na nekadašnjem ugledu ustanove gde predaje i, još više, na snazi formacije na koju se oslanja.
Rat je uperen prvenstveno protiv individualizma i slobode, a radi odbrane integriteta srpske nacije, koja se, po Antoniću, ne zanosi ustavnom demokratijom niti se zamajava nečim papirnatim i formalnim. On ponavlja uobičajene optužbe protiv mladih iz 1968, da su se razularili i odali »uživanju bez odgovornost«. Za »kvarenje omladine«, kao jedan od glavnih krivaca uzima se filozof Herbert Markuze, već naširoko ozloglašen u taboru kojem pripada naš borbeni profesor. Poput pravog ratnog zapovednika a pomalo i u ulozi »svetog ratnika«, Antonić propoveda izvesne vrednosti: »nema zajednice ukoliko njeni članovi ne pretpostavljaju opšte pojedinačnom; bez spremnosti njenih članova na samoodricanje; bez samoograničavanja zarad drugih: bez požrtvovanosti«. I nastavlja: »Ukidanje zajednice kao ‘tradicionalističke, anahrone i represivne tvorevine’ i njeno zamenjivanje ‘slobodno izabranim društvima slobodnih individuuma’ jeste svojevrsna ideološka priprema jednog novog totalitarizma«, a taj totalitarizam je »ne samo kraj demokratije.../nego/ i »dosadašnjih ljudskih zajednica.../pa i/ kraj same ljudskosti« (str. 264–265). Snajperske hice na pojedine ličnosti (Biljana Srbljanović, Miodrag Stanisavljević, Ivan Čolović i dr.), prate rafali na kritički intoniranu radio-emisiju »Peščanik«, koju već godinama uređuju »dve Svetlane« (Lukić i Vuković), dobitnice uglednih novinarskih priznanja. Sledi i topovski karteč po čitavoj »Drugoj Srbiji«. Sve to krasi i prikladna ratna zakletva na borbu neprestanu: »Borićemo se po novinama, borićemo se po sajtovima, borićemo se po tribinama, borićemo se po knjigama, borićemo se po pozorištima, borićemo se po galerijama... Nikada se nećemo predati! Pokazaćemo da su naše vrednosti bolje od vaših! I sigurni smo da će, na kraju, i ova zemlja i ova kultura – pobediti!« (str. 38).
Najveća vrednost radi koje je ovaj rat poveden jeste, pored ratničkog junaštva, sama krvna zajednica predaka i potomaka. Konkretne vrednosti manje su artikulisane afirmativno a više kroz negaciju vrednosti neprijateljskog fronta – individualizam, sloboda, ljudska prava, demokratija.
Strateški oslonac ovih ratnih operacija je vešto zamišljena i uporno ponavljana predodžba o simetriji ekstremizama. Navodno je »građanizam«, inače rogobatna izmišljotina, pandan drugom ekstremizmu koji je sasvim neodređena meta, koje zapravo i nema na tapetu. Nazire se – to bi mogao biti neki »slobizam« ili »šešeljizam«, ali glavna, čak jedina meta napada ostaje – »građanizam«. Ovakvu shemu inače podržavaju, voljno ili nevoljno, i brojni učesnici naše verbalističke estrade koji, učešćem na njoj, legalizuju razne gluposti, prostakluke i sirove laži i nasilništva.
Pozitivno određenje vrednosti i vrednosnih sistema teško je naći i kod glavnih političkih aktera – stranaka. Iz čitanja pisanih programa, deklaracija i izbornih obećanja malo šta može pouzdano da se utvrdi. Poznato je, recimo, da su bezmalo sve političke stranke (i razni esnafi) odabrali slavu koju slave, da su upražnjavali razne rituale za isterivanje demona iz svojih prostorija, da su poslanici i razni izabranici polagali i zakletve pred mesnim vladikama i rado odlazili na savetovanja kod samog patrijarha SPC, ali nije poznato koliko stvarno drže do same religije i načela hrišćanskog morala. Ne zna se ni koliko sami crkveni »pastiri« brinu o ponašanju raznih bikova iz svoga »stada«, i da li pokazuju primetniju brigu o kvalitetu veronauke koja je uvedena u škole posle 2000. godine. Bliža su im, izgleda, ona učenja Starog zaveta, koja uznose mržnju i osvetu, od ljubavi, milosrđa i tolerancije, čemu podučavaju jevanđelja Novog zaveta. Dalje, česti su primeri uplitanja crkvene hijerarhije u delovanje vlasti, koja se ne može baš pohvaliti hrišćanskom etikom (Đorđević, 2001). Malo je poznato koliko crkva pomaže sirotinju, bolesne, izbeglice i ostale nevoljnike. A sve brojnija i glomaznija zemaljska dobra i imanja za koja se jagme više ukazuju na usmerenost ka zemaljskim, materijalnim dobrima nego ka vrednostima »carstva nebeskog«. O tome uverljivo svedoče i kritički uvidi pojedinih pripadnika verske zajednice, kao što su Mirko Đorđević i Pavle Rak.
Ako se nije moglo očekivati da u jedra proklamovane demokratije snažnije dunu vetrovi iz verskih i crkvenih krugova, izvesna očekivanja polagana su u liberalizam. Zaista, s raznih strana su se nizale deklaracije u prilog slobode, demokratije, parlamentarne demokratije, tržišne ekonomije, otvorenosti prema svetu i uključivanju u savremene razvojne procese, ponajviše kroz evropsku integraciju. Međutim, ispostavilo se da zaokupljenost vlašću potiskuje sve ostalo, na sve sporednije koloseke. Pragmatizam vlasti bagateliše suštinske vrednosti liberalizma – individualnu slobodu, parlamentarne institucije i procedure – što se nedvosmisleno pokazalo u odnosu svih vlada posle 2000. godine, a sa njima i većine opozicionih stranaka i biračkog tela na primeru »kosovskog ustava«. Proklamovana opšta i brza privatizacija privrede teče mimo valjanog ustavnog osnova i okvira. Uzdanje u »nevidljivu ruku« tržišta, u duhu svetskog trenda neoliberalnog fundamentalizma, nije moglo da sakrije i te kako primetnu »šapu vlasti«, u kojoj oni imaju istaknuto mesto, kroz glavne tokove privatizacije. Vlast nije pokazala ni minimum odgovornosti za imovinu kojom raspolaže. Lako je proklamovati da odasvud treba ukloniti državu, ali nema jasne vizije kako to može da se postigne. Zajedno s paušalnom osudom države, ignoriše se svaki javni interes, pa i samo održanje vitalnih delova privrede. (»Šećerna afera« je najbolji dokaz za to jer su povlastice EU za proizvodnju i izvoz domaćeg šećera iskoristili samo tajkuni i njima odani funkcioneri vlasti.) Sve je podređeno finansijskim špekulacijama i raznim dobitima raznih perjanica ideologije ekonomskog liberalizma. Tu nema ni govora o političkom a kamoli o kulturnom liberalizmu.
S obelodanjivanjem svetske krize i uočavanjem kobnih posledica nekontrolisane moći finansijskih mešetara i njihove neobuzdane pohlepe, iznova se govori o jačanju uloge države u saniranju krize. Izlaz se traži u ulaganju stotina milijardi dolara samo u SAD, tek toliko da bi se izbegao krah. Gašenje proizvodnje i otpuštanje zaposlenih širi se po čitavom svetu. Dabome, ostaje otvoreno pitanje kakva je to država koja interveniše – demokratska ili autoritarna – koje privatne i javne interese štiti, i kakva je principijelna alternativa sistemu koji je zapao u duboku krizu.
Uzdanje u spas od strane EU, SAD i Rusije, ili bilo koje velike sile, pa i nade u neki veliki globalni preokret, odvraća pažnju od onog što sami moramo da činimo radi vlastitog izbavljenja. Kao što Haški tribunal ne može da zameni neophodnost našeg vlastitog suočavanja s prošlošću, tako je nezamenljiv i naš praktički udeo u rešavanju zaista nagomilanih problema privrede, društva i države. Tu nisu od pomoći ni silni spoljni zaštitnici, niti domaće vođe i vođice, »strateški partneri«, svemoćne »gazde« niti legendarni »naš čovek«, a ponajmanje uzdanje u prednosti naše zaostalosti i izolacije od sveta, što se često bez zazora nudi i uzdiže, kao trezor autentičnih vrednosti.

Dabome, nije moguće tačno predvideti sve tokove a još manje ishod rata u kulturi. Verovatno mnogi neće ni izići na bojište, dok će se poneko, ipak, odazvati pozivu na megdan. Skloniji sam pretpostavci da ima više onih kojima je stran bilo kakav Kulturkampf, a bliži su kritičkim pogledima Ivana Čolovića o terorističkoj (zlo)upotrebu kulture u odgovarajućem delu naše megdandžijske tradicije (Čolović, 2008).
Budući da malo znamo i o uzrocima i o razmerama sadašnje krize, primarno je kritičko preispitivanje vlastite kulturne baštine. To ne mora biti odveć teško. Ponekad je dovoljno samo ukloniti prašinu, recimo, s anala montiranih sudskih procesa i ugledati visoke domete pravne i šire kulture, u brojnim odbranama beogradskog advokata Srđe Popovića (Popović, 2003, I–III ).
Ako već u fiokama disidenata i raznih autora s »crne liste« nisu nađeni očekivani rukopisi, ukoliko se već nisu pojavila zamašnija dela o minulim zbivanjima, pogledajmo ipak šta stoji na raspolaganju. Pored naknadnog stavljanja u slobodan promet nekada zabranjenih dela, na primer, Milovana Đilasa i Mihajla Mihajlova, a i drugih dela

zabranjenih i bunkerisanih autora, valja rasvetliti i razne legende i mitove o ’68. i »šezdesetosmašima« koje o sebi sami pletu ili ih drugi proizvode. Na raspolaganju su nam, pogotovo, nova autorska dela, naročito u raznim granama umetnosti. A nude se i pažnje vredni rezultati istraživanja istoričara, antropologa i sociologa. Valja se, najpre, suočiti s golemom produkcijom dominirajućeg toka u istoriografiji. Imao sam nameru da prikažem tu struju, pročitao sam desetak, a prelistao stotinak knjiga i mnoštvo članaka, ali sam malaksao od nizanja već poznatih klišea, busanja u junačke grudi i prenemaganja nad raznim nevoljama, pa sam rečeni naum odložio za neku drugu priliku. Srećom, iza takvih brda i dolina, pomalja se nešto novo i okrepljujuće. To su, najpre, rezultati temeljitih istraživanja čitave grupacije istoričara, s primetnim mestom Latinke Perović, koji su se bavili tokovima modernizacije Srbije krajem XIX i

početkom XX veka, objavljeni u više knjiga, razmatrani na naučnim skupovima (Srbija, 2003, 2006). Zatim, verovatno je najsnažniji publicistički prodor napravila grupa autora okupljenih oko Branke Prpe, temeljito obrazovane istoričarke, koja je priredila dvestagodišnju hroniku Srbije, obuhvatajući ličnosti i događaje iz kulture, politike i privrede, uz obično izostajuću uporednu perspektivu sa zbivanjima u neposrednom okruženju i u svetu (Moderna, 2004). Među zapažena kritička istraživanja svakako spadaju knjige pojedinih veterana (Perović, 2006), a i mlađih istraživača (Dimić, Stojanović, Jovanović, 2005). Nove saznajne vidike otvaraju i naučna istraživanja duge socijalne istorije (Čalić, 2004) i složenih »procesa dugog trajanja« (Zundhausen, 2008).
Na raspolaganju su i rezultati skoro poluvekovnih antropoloških i socioloških istraživanja u svetu i zemlji poznate profesorke Zagorke Golubović. U njezinim Izabranim delima u šest knjiga, koje je objavio beogradski »Službeni glasnik«, nalaze se ranija teorijska dela, rezultati teorijskih i empirijskih istraživanja našeg društva, razmišljanja o savremenim zbivanjima i pogledi na budućnost (Golubović, 2008). Nezaobilazna su i proučavanja hrišćanskog personalizma (Đorđević, 1999).
Za temeljna proučavanja kulture veoma su podsticajni i podrobni analitički prikazi kapilarnih tokova u svetskoj i ovdašnjoj umetnosti veoma plodnog, obrazovanog i maštovitog autora Miška Šuvakovića. Solidno teorijsko utemeljenje (Šuvaković, 2005) prate opsežna iskustvena istraživanja. Njegovo mapiranje bujnog događanja u bezmalo svim granama umetnosti, bez rigidne podele na visoku i masovnu kulturu, kao neposredne estetizacije samog života ljudi, svedoči o vitalnosti umetnosti i kulture uopšte, i o njenom imunitetu na povremene udare vlasti (Šuvaković, 2007). On, tako, veoma uverljivo dočarava da, primerice u Beogradu, postoji »mnoštvo istorija, skrivenih i uništenih istorija« (str. 827) koje čine bogatu a zapostavljenu kulturnu baštinu. Slede i sve opsežnija istraživanja široj javnosti manje poznatih tokova raznih vidova umetnosti i kulturnog života (Evropski konteksti umetnosti XX veka u Vojvodini, 2008). Ovim istraživanjima znalački i uverljivo se dočarava vitalan a za mnoge nepoznat fundus na koji se može osloniti savremeno oblikovanje i preoblikovanje pojedinačnog i zajedničkog života.
Za zamašnija proučavanja današnje kulture podsticajni su i tekstovi koji dovode u pitanje inertne stereotipe o našoj savremenoj kulturi, naročito o vidljivim i skrivenim karakteristikama državne kulturne politike (Ilić, 2008). U žiži analize je i pasivnost kulturne politike prema zamasima varvarizacije (Ugričić, 2008). Veliki značaj pridaje se obnovi morala. »Samo moral«, piše Ugričić, »nudi mogućnost iskupljenja, mogućnost obnovljene ljudskosti« (Ugričić, 2006). Podsticajni su i novi pristupi praktikovanju različitih vrednosti u individualnoj i masovnoj svakodnevici (Jovanović, 2008, Radenović, 2008).
Izvesno je da se bez podrobnijeg kritičkog preispitivanja raznih naslaga kulture, iz dalje i bliže prošlosti, ne mogu odgonetati ni razumeti emancipatorski potencijali savremene kulture. To je još manje moguće bez sistematske analize novijih tokova umetnosti i kulture, i onih usred sveopšteg razaranja i nasilja. Dok ne postanu evidentni i prepoznatljivi otpori nasilju kao zatiranju slobode a i samoga života, ostaje bez valjanog uporišta svaki ozbiljniji otpor represivnim ideologijama i njihovim protagonistima, unutrašnjim i spoljnim. Ukoliko smo lišeni oslonaca u vlastitoj istoriji utoliko veću prođu u javnom mnenju imaju razne konstrukcije o uvozu određenih vrednosti sa Zapada, pogotovo kada je reč o ljudskim pravima i slobodama, kao da je na delu neka opaka kontrabanda.
Uvažavajući izvesne koristi od »resavske škole« – prepisivanja etičkih, političkih i pravnih normi iz zakonodavstva razvijenih i demokratskih zemalja – valja imati na umu da je, ako se samo na to oslonimo, teško očekivati neka zamašnija i trajnija dostignuća. Otkrivanje skrivenih impulsa slobode u bližoj i daljoj prošlosti bilo bi, pak, jalovo hvalisanje ako bi izostala analiza stvarnih dometa, uspeha i neuspeha, pa i poraza težnji k slobodi, kako se to inače često čini u pozivanju na našu krhku slobodarsku tradiciju. Spoznaja uzroka i posledica poraza uzleta mašte i slobode, na šta nas upozoravaju mudri autori (Margarit Jursenar, na primer), pouzdan je znak plodnog traganja za istinom, protiv nagomilanih laži, i nezamenljiv novi impuls slobode. To nije samo odavanje počasti slobodoumnim precima ili njihova pretenciozna rehabilitacija već skroman dokaz vlastite istinoljubivosti i slobodoljubivosti. Zanosna je ali jalova sklonost verovanju intelektualaca da raspolažu moćima da drugima nameću svakojake pouke i poduke.
I novi impulsi slobode nastali minulih dvadeset godina, ma koliko bili marginalizovani i potisnuti, ocrtavaju izvesne konture alternative ne samo nasilju, zločinima i pljački, nego i odatle nastalom provizorijumu koji već poduže traje. Ako već nisu nastali novi snažniji slobodarski pokreti, moglo bi se reći da postoji osoben pandan legendarnom

Solženjicinovom Arhipelagu Gulag. Primetna je neka vrsta »antigulag arhipelaga«. Tako izgledaju razni pojedinci i grupe koji ne odustaju od vrednosti slobode, njenog praktikovanja i stvaranja trajnijih vrlina upornim »radom na sebi«, o čemu je bilo govora na početku ovog teksta. Između razbacanih otoka i otočića tog arhipelaga, kao majušnih oaza slobode, međutim, nema ustaljene i metodične slobodne plovidbe. Izostaje i izvesna razumna koordinacija pomenute formacije. Umesno izbegavanje pretenzija k objedinjavanju, jedinstvu i monolitnosti zapostavlja neophodnu praktičku konvergenciju. Raštrkanosti i slabom uticaju pridonose ne samo strahovi od raznih centara moći, nego i sujeta pojedinih intelektualnih vođa koji se ponekad drže kao hodajući spomenici. A i sve privlačnija draž estrade nadomešta iskušenja jačih prodora slobode.

Verovanje u vlastitu intelektualnu i moralnu superiornost ponekad ide toliko daleko da se sve više redukuje razborita percepcija stvarnosti. Ponekad se nameće verovanje da se u životu ništa ne može promeniti dok se ne kazne svi vinovnici našeg stradanja. I nacionalizam se često posmatra samo u jednom ključu, prema trenutno dominirajućoj ideologiji i praksi. Previđa se da i etnički identitet spada u brojne legitimne identitete, kao tek jedan od njih.
Na putu ka spoznaji raznolikih a ne samo nametnutih individualnih i kolektivnih identiteta stoji i jedna nedovoljno vidljiva a krupna prepreka. Reč je o fenomenu »švercovanju života« na koji je verovatno ponajbolje ukazao jedan naš plodni, maštoviti i istaknuti mislilac (Kangrga, 2001). On je uočio da i neke veoma obrazovane i uticajne osobe pokazuju sklonost da zature izvesne delove svoje biografije i ističu samo svoju uzvišenu ulogu u istoriji svoga naroda (»a i šire«). Zaista, ako se malo pažljivije zagledamo u svoju istoriju retko gde su kao u nas postojale prilike da se, kroz brojne prelomne situacije, igraju različite, pa i zapažene uloge. Mnoga preimućstva, koja su postojala u Jugoslaviji spram ostalih zemalja realnog socijalizma, pružala su široke mogućnosti identifikacije sa privlačnim vrednostima, pa i s izvesnim dometima slobode, a da se, pri tom, ignoriše režim jednopartijske države i njena represivna priroda i vlastito sudelovanje u stvarima koje baš i nisu za pohvalu. U upražnjavanju pomenute švercerske veštine, i to je bit našeg fenomena, nije na delu »ketman«, ta drevna tehnika skrivanja vlastitih ideja i uverenja, pogotovo onih koji su nepoćudni za vlast, koje su dugo upražnjavane u orijentalnim despotijama a potom i u zemljama »socijalističkog lagera«, o čemu je svojevremeno nadahnuto pisao Česlav Miloš i time stekao svetsku slavu. U našem slučaju gubi se razlika između zvanične ideologije i intimnih uverenja, nastaje, ma koliko to izgledalo čudno, monolitno uverenje u vlastiti jedino ispravan životni put. Mehanički sklepana biografija služi kao maska autentičnog života, nudi se kao uzorna vrednost, bez ikakvog zazora. Ako bismo još i mogli da se dičimo izvesnim vertikalama u vreme uspona Srbije i Jugoslavije, teško je shvatiti prilagođavanje sunovratu kojim smo već poduže vreme zahvaćeni. Izgleda da se bilo kakva kaljuga smatra za banjsko blato, gde se možemo samozadovoljno gicati i, bezmalo, uživati, pa i lečiti.
Otkrivanje i afirmacija skrivenih impulsa i tokova slobode sadrže razne zamke. Jedna od ozbiljnijih je njihovo tretiranje kao najzad otkrivenih uzora i oslonaca, u stilu poznatog slogana »i mi konja za trku imamo«. Time bi se samo reprodukovala već otrcana matrica ideološkog nadmetanja, udaljena od složenosti realnog života. Možda zvuči suviše odsečno, ali rekao bih da otkrivanje ranijih zamaha slobode može da nam služi samo kao intimna uteha ukoliko današnji ljudi nemaju potrebe za slobodom. Tek ako realno postoji potreba današnjih ljudi da ambiciozno oblikuju svoj život, i ne pristaju na status objekata bilo čije moći, životareći u traženju skloništa i zaštite ili očekivanju kakvog velikog preokreta.
Ako smo već prozreli zamke moći, vlasti i sile, zar ćemo podleći čarima one visoke i masovne kulture koja preko potrebnu debelizaciju zamenjuje sveopštom debilizacijom?
Ako već u našim dosadašnjim krizama nismo našli dovoljno jake izazove za ne manje snažne kreativne odgovore, možda će sadašnja nesumnjivo duboka svetska kriza podstaći nove odgovore, i u svetu i kod nas. Tu se kriju razne mogućnosti koje ostaju van okvira ovog razmatranja. Možemo, na kraju, ipak reći, da bez bitnih promena u kulturi neće biti kreativnih odgovora na stare i nove izazove. Zbog toga temeljita proučavanja kulture mogu biti podsticajnija od kretanja u privredi i politici.
S nadom da nisu sasvim nestale »kardinalne vrline«, o kojima je bilo reči, i da nije sasvim presahlo sećanje na njih, teško i nerado bih prihvatio da je u savremenom svetu nastala sveopšta anomija o kojoj je svojevremeno pisao jedan od klasika sociologije, Emil Dirkem. Mada smo nekako preživeli retko viđena zla, pad jednih i uspon drugih vrednosti, kršenje moralnih, političkih, pravnih i ostalih normi na kojima počiva barem koliko-toliko normalan život, nije se desila vaskolika katastrofa koja je netragom pomela sve vrednosti i vrednosne sisteme. Ako ništa drugo, postoji primetan trag onih vrednosti i vrlina koje su, i danas, pouzdano merilo za razlikovanje dobra od zla.
Nadam se da ne zvuči preterano optimistički ako bih na kraju ovog podužeg teksta (zbog čega čitaoca molim za oproštaj) preporučio da se saglasimo s onim autorima koji smatraju da je lična sloboda početak i glavni oslonac bilo kakvih ozbiljnijih promena i u ličnom i u zajedničkom životu.

Bibliografija
Antonić, Slobodan, Kulturni rat u Srbiji, Zavod za udžbenike, Beograd, 2008.
Barać, Verica – Zlatić, Ivan, Korupcija, vlast i država, »Res publica«, Beograd, I (2004) i II (2005).
Bošković, Dušan, Stanovišta u sporu, ICS, Beograd 1981.
Čalić, Mari-Žanin, Socijalna istorija Srbije 1815–1942, Beograd 2004.
Čolović, Ivan, Balkan – teror kulture, XX vek, Beograd 2008.
Dimić, Ljubodrag, Dubravka Stojanović, Miroslav Jovanović, Srbija 1804–2004, Beograd 2005.
Đorđević, Bojan, Srpska kultura pod okupacijom, »Službeni glasnik«, Beograd 2008.
Đorđević, Mirko, Sloboda i spas. Hrišćanski personalizam, »Republika«, Beograd 1999.
Đorđević, Mirko, Legende o trulom Zapadu, Ulcinj 2001.
Đorđević, Mirko, »Klerikalizam i antiklerikalizam u Srbiji«, Republika br. 444–445, Beograd, 1–31. januar 2009.
Đorđević, Mirko, »Ratni krst srpske crkve«, Republika br. 273, Beograd, 16–30. novembar 2001.
Đorđević, Mirko, »Sabornost – regeneracija totalitarizma«, Republika br. 334–335, Beograd, 1–30. jun 2004.
Gams, Andrija, Svojina, Naučna knjiga – CFDT, Beograd 1988.
Golubović, Zagorka, »Aktivnost i pasivnost u vremenu promena«, Republika br. 416–417, Beograd, 21–30. novembar 2007.
Golubović, Zagorka, Izabrana dela, »Službeni glasnik«, Beograd 2007. Knjiga prva: Antropologija. Čovek i njegov svet. Antropologija u personalističkom ključu. Ja i drugi. Knjiga druga: Ličnost, društvo i kultura. Problemi savremene teorije ličnosti. Porodica kao ljudska zajednica. Samorealizacija čoveka jednakošću i slobodom. Kultura kao most između utopije i stvarnosti. Knjiga treća: Socijalizam i postsocijalistička društva. Staljinizam i socijalizam. Socio-antropološka analiza nasleđa realnog socijalizma u postkomunističkim društvima. Modeli identiteta u postkomunističkim društvima. Stranputice demokratizacije u postsocijalizmu. Autoritarno nasleđe i razvoj civilnog društva i demokratske političke kulture. Knjiga četvrta: Savremeno jugoslovensko društvo. Kriza identiteta savremenog jugoslovenskog društva. Nekoliko teza o teorijskim pretpostavkama za slom Jugoslavije. Nacionalizam i demokratija: jugoslovenski slučaj. Tradicionalizam i autoritarnost kao prepreka za razvoj civilnog društva u Srbiji. Knjiga peta/šesta: Demokratija i globalizacija. Svođenje računa. Izazovi demokratije u savremenom svetu. Problemi i izazovi balkanskih kultura pred uticajem globalizacije. Pouke i dileme minulog veka. Praxis filozofija – različita tumačenja i kritike. Jedno društvo u ratu. Retorika kao zavođenje masa.
Ili, Džef, Kovanje demokratije. Istorija levice u Evropi 1850–2000, s engleskog preveli Vesna Hadžić, Aleksa Golijanin i Slavica Miletić, Fabrika knjiga, Beograd 2007.
Ilić, Dejan, »Kulturna politika u Srbiji danas«, Republika br. 424–425, Beograd, 1–31. mart 2008.
Jakšić, Božidar, Svest socijalnog protesta, ICS, Beograd 1986.
Jovanović, Tatjana, »Moć slobode i nasilje moći«, Republika br. 436–437, Beograd, 1–30. septembar 2008.
Kangrga, Milan, Šverceri vlastitog života, »Res publica«, Beograd 2001.
Kazimirović, Vasa, Crna ruka, Kragujevac 1997.
Lazić, Mladen, Promene i otpori, »Filip Višnjić«, Beograd 2005.
Mićunović, Dragoljub, Moja politika, »Filip Višnjić«, Beograd 2005.
Milosavljević, Olivera, O tradiciji nacionalizma ili stereotipi srpskih intelektualaca XX veka o »nama« i »drugima«, Helsinši odbor za ljudska prava u Srbiji, Beograd 2002.
Milosavljević, Olivera, Potisnuta istina. Kolaboracija u Srbiji 1941–1944, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, Beograd 2006.
Milosavljević, Olivera, »Izbor ili nametanje tradicije«, Republika br. 281, Beograd, 16–31. mart 2001.
Moderna srpska država 1804–2004. Hronologija. Uredila Branka Prpa, Istorijski arhiv Beograda, Beograd 2004.
Molnar Aleksandar, Oproštaj od prosvetiteljske ideje ustavotvorne skupštine?, Fabrika knjiga, Beograd 2008.
Molnar, Aleksandar, »Kosovski zavet u svetonazornom sukobu u postkomunističkoj Srbiji«, Republika br. 446–447, Beograd, 1–28. februar 2009.
Perović, Latinka, Između anarhije i autokratije. Srpsko društvo na prelazima vekova (XIX–XXI), Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, Beograd 2006.
Pešić, Vesna, »Partijska država kao uzrok korupcije u Srbiji«, Republika br. 402–405, Beograd, 1. april–31. maj 2007.
Početak kraja SFRJ. Stenogram i drugi prateći dokumenti proširene sednice IK CK SKJ od 14. do 16. marta 1962. godine. Priredio Miodrag Zečević, Arhiv Jugoslavije, Beograd 1998.
Popov Nebojša, Contra fatum. Slučaj grupe profesora Filozofskog fakulteta (1968–1988), »Mladost«, Beograd 1989.
Popov, Nebojša, »Žilavo bezdržavlje«, Republika br. 314–315, Beograd, 1–31. avgust 2003.
Popov, Nebojša, »Izlaz iz bezdržavlja«, Republika br. 304–305, Beograd, 1–31. mart 2003.
Popov, Nebojša, »Sila vlasti i vlast sile«, Republika br. 308–309, Beograd, 1–31. maj 2003
Popov, Nebojša, »Vrtlog populističkih revolucija«, Republika br. 302–303, Beograd, 1–18. februar 2003.
Popov, Nebojša, »Zaborav na rubu falsifikata«, Republika br. 416–417, Beograd, 1–31. novembar 2007.
Popov, Nebojša, Društveni sukobi – izazov sociologiji, CFDT, Beograd 1983.
Popov, Nebojša, Kriza međuratnog jugoslovenskog društva, CFDT, Beograd 1978.
Popović, Srđa, Poslednja instanca. Priredio Zoran Parešević, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, Beograd 2003, I–III.
Potraga za normalnim životom. Srbija 2000–2007. godine, priredio Nebojša Popov, »Republika« (knjiga u novinama), Beograd 2007.
Protić, Miodrag, Nojeva barka, SKZ, I, II, Beograd 1992. i 1996.
Radenović, Sandra, »Vrednosti i život«, Republika br. 432–433, Beograd, 1–31. jul 2008.
Snaga lične odgovornosti. Zbornik radova. Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, Beograd 2008.
Srbija u modernizacijskim procesima XIX i XX veka, I–IV, uredila Latinka Perović, Beograd 2003, 2006.
Srpska strana rata. Trauma i katarza u istorijskom pamćenju, priredio Nebojša Popov, »Republika«, Beograd 1996.
Stanisavljević, Miodrag, Totalna dramaturgija, priredio Nebojša Popov, »Res publica«, Beograd 2006.
Subotić, Milan, Sricanje slobode, Beograd 1992.
Šezdesetosma. Lične istorije. 80 svedočenja. Priredio Đorđe Malavrazić. Radio Beograd i »Službeni glasnik«, Beograd 2008.
Šuvaković, Miško, »Neoavangarda, konceptualna umetnost i krize socijalističkog modernizma«, Republika br. 430–431, Beograd, 1–30. jun 2008.
Šuvaković, Miško, »Pitanja o političkom, politici i politizaciji kulture«, Republika br. 428–429, Beograd, 1–31. maj 2008.
Šuvaković, Miško, »Umetnost posle socijalističkog realizma«, Republika br. 440–441, Beograd, 1–30. novembar 2008.
Šuvaković, Miško, Evropski konteksti umetnosti XX veka u Vojvodini, Muzej savremene umetnosti u Vojvodini, Novi Sad 2008.
Šuvaković, Miško, Konceptualna umetnost, Muzej savremene umetnosti, Novi Sad 2007.
Šuvaković, Miško, Pojmovnik suvremene umjetnosti, Zagreb 2005.
Tirnanić, Bogdan, Crni talas, Filmski centar Srbije, Beograd 2008.
Ugričić, Sreten, Uvod u astronomiju, Stubovi kulture, Beograd, 2006.
Ugričić, Sreten, »Nelagodnost u varvarstvu i vrednosni preokret«, Republika br. 426–427, Beograd, 1–30. april 2008.
Valerštajn, Imanuel, Posle liberalizma. Preveo s engleskog Branko Gligorić, »Službeni glasnik«, Beograd 2005.
Zundhausen, Holm, Istorija Srbije od 19. do 21. veka. Prevod Tomislav Bekić, Clio, Beograd 2008.