A šta ako bude pobune

Da li samo zbog svetske ekonomske krize, teško je reći, tek ekspanzija raskomoćene političke elite u Srbiji preti da izbriše i poslednju bitnu razliku između crveno-crne koalicije i DOS-manlija. Iako se slažem da pomisao na erupcije nasilja ne treba preglasno izgovarati bez jakog povoda, ipak brojne činjenice ukazuju da se sadašnja vlast poigrava sa našim životima u istoj onoj meri u kojoj je Milošević krajem osamdesetih bio potpuno nezainteresovan kako će se njegove strategije za opstanak na vlasti odraziti na sudbine miliona ljudi.

U susret glavnom udaru svetske ekonomske krize, Vlada Srbije je krajem prošle godine odlučila da počne sa jednostranim smanjenjem carina na robu iz Evropske unije, i pored nepopustljivog protivljenja Holandije da EU izvrši svoj deo prelaznog trgovinskog

sporazuma – snizi carine na robu iz Srbije – pre hapšenja Mladića i Hadžića. Jasno je da se ne radi o entuzijazmu Beograda da ispuni čak i ono što mu Brisel ne traži (u tom slučaju bi, valjda, uhapsili preostalu dvojicu), već da stranke iz vlasti čine koncesije »uvozničkom lobiju«, to jest najmoćnijim ljudima u Srbiji (Mišković, Dušan Stupar, Toplica Spasojević, Milija Babović i dr.), finansijerima svih dogovora u vlasti i raskola u opoziciji. Sve i da više nikoga ne čudi što se javna dobra uvek, na ovaj ili onaj način, preliju u džepove Miškovića i njegovih političara, ipak zapanjuje odluka Vlade da joj, na pragu velike krize, značajan deo prihoda od carine više nije potreban. Zapanjuje u kojoj meri se vlast u Srbiji oslanja isključivo na dobre odnose sa finansijskim moćnicima, ni na šta drugo. Naime, i pored najbolje volje da poverujem da i ministri imaju dušu, ipak februarska odluka o interventnom otkupu domaćeg mleka u prahu, nakon što su proizvođači prethodno

dovedeni do ivice propasti (pljačkaškim otkupnim cenama, a onda i dozvolom Miškoviću da mleko u prahu uveze), ne može se tumačiti drugačije nego zabrinutošću Salforda koga će posle da izrabljuje za 20 dinara po litru, kad svi seljaci pomru od gladi. Inače, moji na selu kažu da se famoznih 300 tona mleka u prahu, za koliko se Vlada navodno isprsila, dobije od svega tri miliona litara mleka.
Jasno je, dakle, da se životni prostor malog čoveka iz dana u dan drastično sužava, i to istovremeno dok je cela zemlja ispisana grafitima: »Pravda za Uroša«, a deo javnosti uznemiren ne samo drakonskom kaznom na koju je osuđen devetnaestogodišnji navijač, već i eksplicitnim obrazloženjem sudije da nije odmeravao samo krivicu Uroša Mišića, nego je hteo i da pripreti drugima, pa se još na prvi pogled nameće pomisao o širenju požara iz Atine.
Upravo zato što tu i tamo jesam sklon nekim anarhističkim načelima i praksama, ježim se od same pomisli na pobunu koja bi pukla u Miškovićevoj Srbiji.

Nezavisni sindikat policije, koji okuplja 10.000 pripadnika MUP-a, već više od dve godine ne uspeva da se izbori za status reprezentativnosti, kako bi bio u prilici da zastupa svoje članove u pregovorima sa upravom oko sasvim razumnih zahteva – plaćanje prekovremenog rada, rešavanje stambenog pitanja, sprečavanje mobinga i slično. Početkom 2007. godine, član predsedništva ovog sindikata, Momčilo Vidojević, bio je prvi policajac u Srbiji koji je javno progovorio o problemima koji su decenijama skrivani iza zatvorenih vrata policijskih stanica – o maltretiranju i ponižavanju svojih kolega od strane pretpostavljenih, o seksualnom zlostavljanju koleginica i sl. Govoreći o zabrinjavajućoj statistici samoubistava među policajcima, Vidojević je za »Dnevnik« od 29. januara 2008. godine izjavio: »Iza nas su ratovi koji su prešli preko leđa svih građana Srbije, a preko leđa policajaca i mnogo više. Nažalost, ministarstva koja bi mogla da urade nešto pozitivno, nisu uradila ništa. Tu, pre svega, mislim na Ministarstvo rada i socijalne politike i Ministarstvo zdravlja. Trebalo bi sprovesti redovne sistematske preglede s najvećim učešćem neuropsihijatara, i to bar jednom godišnje. Nažalost, mnogi ne razmišljaju o tome da ti isti policajci rade s oružjem u velikoj masi građana«.
Naposletku, nije prećutao ni ovo: »Imamo situaciju da su na visokim funkcijama svi oni koji su nas terali da palicama udaramo građane« (Kurir, 6. april 2007, tekst nadasve maštovitog naslova »Panduri protiv pandura«).
U skladu s odredbama Zakona o radu, policajci okupljeni oko Nezavisnog sindikata stupili su 24. jula 2007. godine u štrajk. Već na prvoj sledećoj sednici, 27. jula, Vlada je donela uredbu kojom je pripadnicima policije, bez ikakvog utemeljenja u zakonu, ukinula pravo na štrajk (premijer je, da podsetimo, tada bio čovek koji je svojevremeno podržao »demonstracije« Crvenih beretki u »radnim odelima«). Uredba je stupila na snagu u ponoć. Sutradan u podne sindikat je obustavio štrajk, međutim, Vidojević i još dvojica funkcionera su zbog nepoštovanja uredbe od 27. jula najpre kažnjeni smanjenjem plate za 30%, a nakon disciplinskog postupka i suspendovani oktobra iste godine.
Premda je ministar Dačić po preuzimanju dužnosti pokazao makar volju da nasleđenu krizu razreši dijalogom (što mu je i sindikat priznao kao pozitivan korak), ispostavilo se da

naša vlast reč dijalog i dalje razume samo kao birokratski produžetak batine. Na probleme iznete tokom sastanka održanog 31. oktobra prošle godine (pored julskih zahteva koji još uvek nisu ispunjeni, agenda se proširila na progon sindikalnih aktivista i odbijanje MUP-a da utvrdi reprezentativnost policijskih sindikata), Dačić je pisanim putem odgovorio da, ukratko rečeno, ne namerava ništa suštinski da promeni, ali da će uložiti značajan napor da se njegovi izgovori utuve svim pripadnicima službe – naime, posebno opširan segment odgovora odnosi se na probleme u komunikaciji između Ministarstva i policajaca koji podnose prigovore, za šta se, kao loši poštari, okrivljuju niže starešine, pa ministar dosta jasno sugeriše da čim komunikacija proradi više neće biti potrebe za neposrednim dijalogom. Utvrđivanje reprezentativnosti je, navodno, u toku (živi bili...), a na konkretna pitanja u vezi sa

suspenzijama sindikalnih aktivista ministar opisno odgovara: »Nesporno je da niko ne može snositi konsekvence usled pripadnosti sindikalnoj organizaciji, ali, takođe, niko ne može članstvo u sindikalnoj organizaciji stavljati ispred radnih obaveza iz radnih odnosa, niti iz postupanja po zakonu mogu biti izuzeti članovi sindikalne organizacije«. Sledi detaljan opis na koji način i po kojim propisima se pripadnicima MUP-a dele premeštaji i otkazi. U reagovanju Nezavisnog sindikata od 22. decembra 2008, između ostalog, stoji: »Odgovor na treće pitanje iz radno-pravnog statusa, umesto da se bavi zaštitom sindikalnog aktivizma i zaštitom policajaca od samovolje starešina, zaklanja se iza čl. 90. i 92. Zakona o državnim službenicima i čl. 148. Zakona o policiji i praktično ide na ruku starešinama koji zloupotrebljavaju svoja ovlašćenja. Čak se i navodi da niko ne može snositi konsekvence usled pripadnosti sindikalnoj organizaciji, zaboravljajući trojicu čelnika NSP-a koji su i dalje bez posla upravo zbog sindikalnog delovanja«. Što se materijalnih zahteva policajaca tiče, Dačić je na konferenciji za štampu samo slegao ramenima da je to u nadležnosti Ministarstva finansija.
Sad da se vratimo na početak – Republika Srbija se ove godine odrekla prihoda od carine da bi se »uvozničkom lobiju« (Mišković, Stupar, Spasojević, Babović i drugi) omogućio još povlašćeniji položaj na tržištu. S druge strane, budžet izdvaja 14.000 evra mesečno za platu direktorke Centralnog registra hartija od vrednosti Vide Uzelac, a o fantastičnim platama u Agenciji za privatizaciju stvarno ne mogu, krenuće mi čir. Ipak, u slučaju da eksplodira grčki scenario, poredak koji drže Mišković, Saša Dragin, Stupar, ona osoba iz Agencije za privatizaciju što je na B 92 rekla da su raskinuli ugovor o prodaji »Šinvoza« čim su uvideli da je prekršen, Salford, Vida Uzelac, Dinkić i Dačić, trebalo bi da štite pripadnici MUP-a, rastrojeni oskudicom, represijom, demonima iz prošlosti, pod pretnjom otkazom, premeštajem, silovanjem... Možda čak i gore od toga.

Istini za volju, nisu prljave rabote Miškovića i Vide Uzelac jedine koje finansiramo iz budžeta. Neki opskurni siledžija po imenu Miladin Kovačević ojadio nas je za celih milion

evra, i još zaslužio priznanje brojnih zvaničnika da je, kakav god bio, ipak građanin čija prava država mora da štiti. Da bismo razumeli šta to tačno znači treba zamisliti prosečnog srpskog tinejdžera koji svakodnevno gleda svoje ponižene roditelje, čija se osnovna prava ignorišu na svakom koraku, i čije vrednosti preziru svi, od Šešelja pa dalje. A onda se na TV-u pojavi neki dripac koji je, a možda i nije, premlatio nekog Amerikanca, i svi se odjednom bave njegovim pravima. Jedni ga zasipaju milionima, drugi napadaju, a on cool. U stvari, nema šta da zamišljamo, sve smo već videli na snimcima sa protesta protiv nezavisnosti Kosova, snimcima koji se nikako ne smeju brkati sa vestima iz Grčke, gde anarhisti otimaju od mega-marketa da bi delili seljacima. Ne tako davno, navijačke organizacije su bile važni centri za regrutovanje dobrovoljaca koji su unesrećili hiljade

porodica na prostorima bivše Jugoslavije, i osramotili Srbiju kao niko pre njih. Uloga navijačke podrške u sukobima oko vlasti u Partizanu i Zvezdi poslednjih godina, govori nam da se konci koji upravljaju Grobarima i Delijama i dalje mogu povlačiti kad god je potrebno. U društvu koje, za razliku od grčkog, još uvek nije izgradilo gotovo nikakvu demokratsku strukturu (za šta je, da ne bude zabune, mnogo više odgovoran Miljenko Dereta negoli Radoš Ljušić), niti je razgradilo paramilitarnu, mogućnost pobune se svodi

samo na pitanje ko će, čijim navijačima i za čiji račun podeliti puške, i u kom pravcu će uprti prstom: »Udri govna!« Inicijative poput Nezavisnog sindikata policije, istina, bude nadu da i naše društvo ipak ima snagu da se redefiniše na demokratskim pretpostavkama, ali... Još uvek je nepoznat podatak koliko hiljada ljudi pod oružjem okupljaju privatne vojske u Srbiji. U vlasničkim sukobima u »Jugoremediji« i »Keramici«, i u sukobima vlasnika stanova i investitora na Konjarniku i u Ulici vojvode Stepe u Beogradu, mogli smo da vidimo kako privatne
		Dosadašnji tok privatizacije u Srbiji ukazuje na realnu mogućnost da Mišković u jednom trenutku zaključi da mu je državna policija nepouzdana, pa da je zameni svojom

vojske, a ne državne institucije, odlučuju o ishodu spora, a ispred silnih banaka po Beogradu više ne možete da prođete a da vas ne presretne neki bizgov sa mitraljezom. Dosadašnji tok privatizacije u Srbiji ukazuje na realnu mogućnost da Mišković u jednom trenutku zaključi da mu je državna policija nepouzdana, pa da je zameni svojom.

	Ivan Zlatić