Koliko flaša ulja?

U januarskom broju Republika je objavila ljupko pismo Zorice Jevremović, kao osvrt na moj tekst iz prethodnog broja o svetskoj krizi. Njeno ključno pitanje, zaodenuto u dilemu koliko flaša ulja da kupi dok ga još ima, zapravo glasi: šta će biti u mojoj zemlji? Pismo završava očekivanjem da joj neko »ko zna podatke« odgovori treba li da strahuje. Kako joj niko, koliko vidim, nije odgovorio, reših da to učinim bar ja. Dakle, ulja će biti, možda nešto manje, ali je ključni problem hoće li biti para da se ono kupi. Naša je poljoprivreda, uprkos tajkunskom gutanju poseda, još uvek dominantno sitna i inertna pa će seljaci i dalje, kao i uvek u krizi, sejati kukuruz – »seljačko zlato«, možda nešto manje suncokreta. Na njih se možemo osloniti više nego na industriju, koja kad zagusti, a to znači nema investicija i porudžbina, zatvori radnju i pošalje zaposlene na »odmor« do boljih dana. Možda ćemo morati malo opet da se vratimo holesteričnoj svinjskoj masti, no i to je za ljude, kolike su generacije na njoj izrasle i prerano umrle. Problem je što mi, naša zemlja, spadamo u one koji smatraju da su dovoljno zaostali u ekonomskom razvoju (ostale vrste zaostajanja ovoga puta nisu predmet interesovanja) pa nas to što pogađa razvijene može samo okrznuti.

Svetska kriza posledica je lažnih računa, prenaduvavanja potrošnje na izmišljenom novcu, bezočnom muvanju koje je trebalo da uveri ljude da se može živeti lagodnije nego što to »tradicionalisti« smatraju, te da je konačno otkriven kapitalistički raj u kojem svako

može da ima kuću, dve, s bazenom, autom ili čak avionom u garaži i da sve to pokrije plastičnom kreditnom karticom, potpisom na formularu za kredit i dakako da navija i glasa za onoga ko mu je to omogućio. Ukratko, na sveopštoj korupciji, koja mora jednom da pukne, i to ne iz nekih moralnih principa nego zato što se negde otkrije da je »kralj go«, da »nema više«, da je piramida ostala bez temelja... Tada ceo sistem počinje da klizi i, kako vidimo, svetska politička i poslovna elita pritiska i ručne i nožne kočnice ne bi li to klizanje nekako zaustavila. Osnovni je fizički zakon da što je masa veća to je zaustavni put duži. Trenutno smo u fazi kada kočnice ne pomažu i kada zbog nejednakog pritiskanja na njih može lako doći i do prevrtanja. Naše su ekonomske taljige u tom kontekstu na začelju, a osnovni je problem zašto smo mi na tom mestu i kada se napreduje i kada se nazaduje. Krajnje uprošćeno, svet je (berze) profućkao negde oko 27.000 milijardi

dolara, to je približno polovina svetskog domaćeg proizvoda. Neko je izgubio više, neko manje, no pitanje je koliko je ko uopšte imao. Ukupno zaduženje Srbije je 20,6 milijardi, a njen ukupan BDP je oko 50 milijardi dolara. Bar u nečemu nismo van sveta. Kod nas je to zaduživanje, najvećim delom, posledica očuvanja sistema, ekonomskog i političkog. Umesto individualnih kuća i bazena, kod nas je u dugove upadala država i oni kojima je to omogućila. Tim parama su, naročito uoči izbora, plaćani penzioneri i državni službenici da

bi glasali za one koji su na vlasti, da bi kako-tako bio sačuvan socijalni mir i da bi, kako to upečatljivo piše Jovan Ćirilov u Blicu (18. februara), mogli da uživaju u svom načinu vođenja države. Mislite li da Ćirilov preteruje kad piše kako smo valjda shvatili »da im nije do programa, ideologije, pogleda na svet, već do najnižih i najužih, ličnih interesa. Zar bi inače mogli da zaustavljaju donošenje zakona, što im je jedina i to sveta dužnost. Zar se ne stide da naplaćuju za jedan dan pet dnevnica? Čast onima koji su pošteni, časni, odgovorni...« Bio bi to puki populizam da nažalost nije činjenica koja strahovito košta ovu zemlju. Oni arče pare ne toliko na
		Američki predsednik Obama je 22. februara eskalirao ocenu sadašnje krize ustvrdivši da je teža od one nastale 1929. godine. Podsetimo se, ta prethodna, velika svetska kriza, trajala je devet godina, osakatila Ameriku za 1,26 BDP, direktno kumovala rađanju fašizma i završila se naglim svetskim oporavkom ekonomije u trenutku izbijanja Drugog svetskog rata. Da li je sada jasnije zašto se ozbiljni državnici toliko boje ove krize.

svoje prekomerne dnevnice nego na podmićivanje naroda da ponovo glasa za njih. Na uspavljivanje, na zaglupljivanje, na konzerviranje stanja na nivou kad su oni »elita«. Opet nikakvo moralisanje nego samo vulgarna konstatacija da sve to ima svoju cenu, koju plaća celokupno stanovništvo.

Naša aktuelna metafora mogla bi da bude ta da se veliki talasi valjaju na velikim i dubokim morima, a plitke barice malo trpe. Da nije nekoliko fascinantnih sportova, koji nas uzdižu u sam vrh sveta, naše bi mesto i po veličini, i po bogatstvu, i po funkcionalnosti sistema... i da ne nabrajam dalje, bilo uvek negde u poslednjoj trećini svetske liste. Ponajgore je to što smo mi sviknuti da nam je tu mesto. Mi smo samodovoljni, samozadovoljni i to se dâ iskazati ekonomskim pokazateljima. Primera radi: najveći stres tokom krize doživeće zemlje koje imaju visoku stopu izvoza i to u najrazvijenije zemlje, koje smanjuju kupovine i najavljuju protekcionističke mere. Gde smo mi tu? Da pogledamo samo naše okruženje i biće sve jasno. Bugarska ostvaruje 60,8 odsto svog BDP izvozom, Hrvatska 49,3 odsto, haotična i razbucana BiH 36,1, a mi, Srbija, 27,6 odsto. Nema sumnje da su knez Miloš i njegovi fon Šarovi i fon Kucovi ostvarivali bolji izvozni bilans goneći krda svinja preko Save u Austriju. Pri tom je naš glavni spoljnotrgovinski partner danas Republika Srpska! Poseban problem su niske izvozne cene i veoma siromašna ponuda, što svedoči da ne postoji izvozna strategija nego se pokušava uvaljati ono malo što je preko domaće potrošnje. I dalje, to znači da su domaće cene visoke pa ništa ne goni proizvođače u izvoz. Dakle, tu glavnu prepreku – izvoz – uspeli smo da izbegnemo, time što zapravo i ne učestvujemo u svetskoj trci. A sem toga nije li naš, voljeni pa pljuvani, Sloba tvrdio da u teškim situacijama (sankcije) najbolje dolazi do izražaja naša sposobnost da se snalazimo.
Opakija je ona druga prepreka – kontaminiranost bankarskih i državnih računa i pristup novim finansijskim izvorima. U jedinom intervjuu koji je nedavno dao, Ante Marković

objašnjava kako je preuzevši SIV dao jednoj španskoj rejting agenciji nalog da ustanovi finansijsko stanje Jugoslavije i da je konstatovano kako zemlja ima 12,5 milijardi dolara kontaminiranih, nenaplativih, dubioznih potraživanja, taman koliko su iznosila strana ulaganja u nju tada. Bilo je to vreme poštenog poslovanja kada su prevare bile eksces. Danas je sasvim obratno. Dakle, pitanje je koliko vrede naše rezerve za koje je zamenik guvernera, na početku krize, izjavljivao da ćemo tim parama pomagati druge (!) – valjda Obamu ili gospođu Merkel? Istina je da u svim politokratskim zemljama ima odanih i nestručnih ljudi na visokim položajima, međutim, u našem slučaju se ne radi o nestručnosti nego o bulažnjenju. Pokušajmo krajnje piljarski da rastolkujemo te rezerve. Prema zvaničnim podacima, rezerve iznose, zajedno sa rezervama poslovnih banaka, 12,85 milijardi dolara. Srpski ukupan izvoz iznosi 10,9 a uvoz 22,9 milijardi dolara. Dakle,

spoljnotrgovinski deficit samo u prošloj godini iznosio je 12 milijardi dolara, odnosno koliko i ukupne rezerve. Jesu to sabiranja »baba i žaba«, al’ mi se čini da pokazuju krhkost našeg bilansa. Ostaje posebno problem strukture tih rezervi. Da su u zlatnim polugama, to bi već bilo blisko rečenoj vrednosti, ako su u dolarima, raznim sertifikatima, akcijama inostranih banaka i kompanija... onda će se prava vrednost saznati tek jednog dana. No, da ne budemo cepidlake. Još nešto, Amerika je u saniranje finansija ubacila, do sada, nekih 2.400 milijardi dolara, Evropa nešto čak malo više.. To što mi kao imamo je 0,0026 onoga što su drugi već uložili bez gotovo ikakvog rezultata.
Za opstanak je potrebno obezbediti siguran priliv finansijskih sredstava, jer naša ekonomije nije u stanju sama da se reprodukuje. Zaduživanje u inostranstvu, nažalost, neminovno će značajno presušiti i to na duži rok – svako će gledati da parama koje ima finansira spas sopstvene ekonomije. Dakako, biće i tada mogućnosti zaduživanja, ali po kamatama gorim nego kod Šajloka. Komad zdravog mesa uz kamatu! Doznake naših sunarodnika koji rade u inostranstvu iznose oko pet milijardi evra. Bio je to jedan od glavnih izvora zdravih sredstava, a o njemu govorim u prošlom vremenu zato što u razvijenim zemljama dolazi do nagle »kontrakcije tržišta rada«, što će reći da mnogi ispadaju na ulicu i da su među njima prvi imigranti. Dakle, doći će do smanjenja tog priliva. U junu prošle godine premijer Cvetković je izjavio da nam sve manje treba inostrana pomoć, a to valjda da bi osokolio sebe i javnost, jer je ta pomoć počela naglo da se približava nuli. Zatim su tzv. greenfield investicije (2006. godine 4,36 milijardi dolara) naglo počele da padaju još 2007. godine.
Premijer kaže da ćemo »u narednoj godini živeti ni bolje ni gore nego u ovoj«. I još da je situacija ipak ozbiljna te da treba štedeti pa bi »država trebalo da prednjači u tome«. Država je, kako kaže, već donela »preporuke za ograničavanje primanja članova upravnih odbora javnih preduzeća, menadžera...« Da li to g. Cvetković, koji je ekonomista i to sa »dr« titulom, nas zavitlava? Jer on vrlo dobro zna gde se rasipaju državne pare i da je atak na menadžere i ostale secikese samo psihološke prirode, a prave pare odlaze širim kanalima – kroz haos, korupciju i ekstenzivnost državnog aparata. Branko Milanović tvrdi, a on je naš čovek koji se najduže zadržao u svetskim finansijskim institucijama, pa zna, da je naša sitna korupcija na nivou proseka zemalja u tranziciji, a da je krupna korupcija ono što nas uvrštava među zemlje kojima vladaju pukovnici i vračevi-prevaranti (Dabići). Procenjuje se da samo na javnim nabavkama korupcija »pojede« godišnje oko 800 miliona evra. Lepa para, zar ne?
Kako već pomenuti Branko Milanović u svom serijalu u Blicu kaže: »za obezbeđenje pozitivne stope rasta neophodno je obezbediti još veći priliv sredstava iz inostranstva nego do sada ili stimulisati domaću tražnju... domaće finansijsko tržište je suviše malo i porast državne tražnje za novcem drastično bi povećao kamatne stope«. Eto, dakle, ulja će biti, ali neće biti novca. Za mnoge ni zaposlenja. No, što bi se mi zbog toga bacali u brigu? Zar nismo prošli mnogo strašnije stvari – sankcije, pa bombardovanja, skoro svi su preživeli, neki su čak i zdravi. Evro je došao na 94,7521 dinara. Šta je to za nekoga ko je 22. decembra 1993. godine plaćao 4.000.000.000 (četiri milijarde!) dinara za veknu od 600 grama hleba i nije se bunio! Imamo mi za teške situacije naše nacionalno jedinstvo, naš ponos, naše heroje, onaj Miladin Kovačević, što je mlatio po Americi, šeta sada po srpskom Parlamentu. Ako zagusti doći će i Mladić, da osokoli, neće on nas napustiti kao što i mi njega ne prepuštamo. A rastu i nove generacije. U završnom razredu jedne zemunske osnovne škole (rođaka mi u njoj radi pa se ustežem da navedem puno ime) ovih dana nastavnica geografije samo što nije dobila batine kada je počela da predaje o Hrvatskoj. Za Hrvatsku nema mesta ni u geografiji! Gunđalo se od početka časa, a konflikt sa nastavnicom je eksplodirao kada je rekla da je prosečna kupovna moć po stanovniku u Hrvatskoj 4.565, a u Srbiji 3.227 evra godišnje, odnosno za 59 odsto veća. Ni deca, koja još nisu ništa kriva za siromaštvo u kojem živimo, nisu spremna da prihvate činjenice da bi jednoga dana možda uspela da se uvrste u običan razvijeniji svet i da sa njim dele i krize, ali i dobrobit koja uvek traje duže od kriza.

	Milutin Mitrović