Od pre izvesnog vremena u
javnosti se govori da je Boris Tadić najmoćniji
čovek u Srbiji. On je predsednik države, predsednik
najveće stranke, predsedničke izbore je dobio
dva puta na obećanju da će Srbiju uvesti u Evropu.
Istraživanja pokazuju da ga uvažava 40 odsto ispitanika.
Reklo bi se da ovako široka podrška i popularnost
predstavljaju lagodan teren za ostvarivanje ideja
o Srbiji kao lideru na Balkanu i članici Evropske
unije. Međutim, niti je Srbija postala lider na
Balkanu, a još je manje postala deo evropske porodice.
Ona je čak daleko od toga da se smatra uređenom
zemljom, o čemu svedoče mnogobrojne
|
afere čiji su akteri
pohlepni najviši državni činovnici, vlada
bez autoriteta i žalosno stanje parlamenta.
Država je neoprostivo dugo u institucionalnoj
blokadi i naš put približavanja Evropi
podseća na hod čoveka koji je stao na
pogrešnu traku rotirajućih stepenica.
Kada je pristao na Ustav čiji je najvažniji
deo preambula o Kosovu »zauvek u Srbiji«,
Boris Tadić je sebi vezao ruke u pogledu
približavanja Evropi, ali je otvorio bokove
prema nacionalistima, a upravo oni se
groze Evrope. Oni ga uvažavaju, a on je
prema njima ljubazan. U tom opštem otopljavanju
dobili smo kaljugu u kojoj se evropski
put zaglibio. Oli Ren nam je ovih dana
doneo iz Evrope poruku da Srbija još ne
treba da aplicira za prijem u EU. Ima
li većeg šamara predizbornim obećanjima
o Srbiji u Evropi, obećanjima zahvaljujući
kojima je aktuelni predsednik dva puta
dobio predsednički mandat? Potpredsednik
vlade zadužen za evropske
|
|
|
integracije, Božidar Đelić, sada objavljuje kako
parlament treba godišnje da usvaja po dve stotine
zakona koji bi bili usklađeni sa evropskim standardima.
Većina tih zakona nije ni napisana, pa bi se pre
moglo govoriti o nesposobnoj administraciji nego
o primitivizmu parlamenta. Rđav glas o našem parlamentu
već je stigao do Strazbura. Znaju tamo i za radikalske
blokade i prostaštvo, ali ih to nije toliko impresioniralo
kao naše medije. Za njih je blokada suštinskiji
problem od pitanja ko je kome razbio naočare ili
nos. Presudno, po mišljenju evropskih parlamentaraca,
je činjenica da zemljom vlada partokratija i da
je zato, kako ocenjuju, demokratija u Srbiji u
krizi.
Još je teži problem u policiji koja ne hapsi haškog
begunca Ratka Mladića. Naš ministar inostranih
poslova i drugi funkcioneri svu zlovolju usmeravaju
na nepopustljivu holandsku vladu floskulama o
sve novim i novim uslovima koji se postavljaju
pred Srbiju na njenom putu ka članstvu u EU. Evropska
perspektiva Srbije zavisi od tog jednog hapšenja,
ali pošto je Mladić nedostupan, hapse se lako
dostupni kriminalci. Njihova imena pune rubrike
medija i bacaju u zasenak pravi problem – Mladića.
Dačićeve akcije neodoljivo
|
podsećaju na one Jočićeve u Koštuničinoj
vladi, koje su bile spektakularne, ali
nisu donele nikakve promene niti su uticale
na smanjenje kriminala. Poverenik za informacije
od javnog značaja rekao je evropskoj parlamentarnoj
delegaciji da upravo organi vlasti i funkcioneri
pokazuju visok stepen nediscipline, da
se zakonodavstvo oblikuje prema interesima
tajkuna, da sve nezavisne institucije
za borbu protiv korupcije nailaze na prepreke
vlasti. Vlast služi tajkunima, ovi za
uzvrat finansiraju
|
|
 |
 |
|
Možda
njegova popularnost
više ne bi bila toliko
velika, ali veća šteta
može nastati ako u svoju
poziciju ne unese više
jasnoće i izoštrenosti
zbog krize u koju su
zapale demokratske promene
u Srbiji. Tek to bi
bio pravi test predsednikove
istinske moći, ukoliko
mu je zaista stalo do
evropske budućnosti
države na čijem je čelu.
|
|
|
|
|
sve stranke odreda i tako postaju moćni i na ekonomskom
i na političkom tržištu i najveća pretnja demokratiji.
Ko je onda ovde zaista moćan?
Naš predsednik republike nema velika ustavna ovlašćenja.
Ali ako može godinama da ponavlja kako želi da
Srbiju uvede u Evropu, i kako mu to nikako ne
polazi za rukom mada je Srbija u Evropi, morao
bi, krajnje je vreme, da sa javnošću uspostavi
ozbiljniji kontakt koji bi nadišao brigu o osobama
sa hendikepom, trudnicama, radnicima, deci, moralu
(ali u vojsci).
Teško da bi se danas našao politički analitičar
koji bi predsedniku mogao i smeo da održi kraću
lekciju iz ustavnog prava u trenutku kada je ovaj
javno pripretio da će ocenjivati rad ministara,
čime je predsedničku funkciju pobrkao sa nadzorničkom.
To je, nažalost, naša realnost.
