Povodom jednog
plaćenog oglasa
Kako Koštunica
zamišlja XXI vek
Velike oglase, zna se, u
Politici redovno
rezerviše DSS i njihov idejni vođa Koštunica dr
Vojislav. I zaista, na petoj strani u nedeljnom
broju od 15. februara 2009. NAČELA NACIONALNE
POLITIKE ZA BUDUĆNOST SRBIJE, u potpisu DSS. Izbora
će biti, ili neće, kad se ima para kampanja nije
na odmet. Hajde, kažem, neko se setio da država
treba da ima i ciljeve. Kad ono!...
Prva tačka je očuvanje Ustava koji je donet iako
ga niko nije ni pročitao. Naravno, najvažnija
tačka koja se nikako ne sme menjati je preambula
kojom Srbija proglašava Kosovo za sastavni deo
državne teritorije što, nažalost, baš i nije realnost
de jure deset godina, a
de facto
dvadeset. Ali ostavimo te pravničke termine. Tolika
sredstva su uložena u stvaranje iluzije o Velikoj
i moćnoj Srbiji da je greh prizivati zdravu pamet
kad se zna da se glasovi na izborima za nju ne
dobijaju. Doduše (moramo sad nepredviđeno da skočimo
na tačku pet), autor oglasa je malo taj Ustav,
na čije očuvanje se tako pompezno poziva, odmah
i prekršio. U svoj svojoj zanesenosti materijalnim
interesima, svakako pre duhovnim, jer to je svakome
jasno ko imalo misli, autor u tački pet poziva
na
Podršku Srpskoj pravoslavnoj crkvi.
Time krši i Ustavom zagarantovanu ravnopravnost
svih građana, sekularnost države, ravnopravnost
svih verskih zajednica, načela o ljudskim pravima
i ko zna šta još što u tom istom Ustavu piše.
Tačkom dva se nećemo baviti jer se ona bavi tačkom
jedan. Kosovom.
Tačka tri se bavi ekonomijom. Ah, naravno, i tu
se misli prvenstveno na birače, a njih je 450.000
zaposlenih u državnom sektoru i malo su ljuti,
pa se u pomoć privatizaciji poziva i javno vlasništvo
(šta je to za razliku od tajnog, mi još uvek ne
znamo), kao i socijalni dijalog čiji će garant
biti država. Što je lepo biti u opoziciji. Sve
što se uništi dok si na vlasti...
U tački četiri mi nećemo da se borimo za tuđe
vojne i ekonomske interese, ma koliko nam para
ponudili. Verovatno nisu ništa. Opet nisu mislili
na nas.
Tačka šest mi nešto miriše na zabranu abortusa
i planiranja porodice, ali, priznajem, to ne piše
nijednim slovom. Autor se samo zalaže za ravnomerni
regionalni razvoj u cilju zaštite majke i deteta.
Oca niko i ne pominje. Ipak, naslovu Demografska
obnova Srbije može se svašta prigovoriti.
U tački sedam malo opet kršimo zakone. Podrška
Republici Srpskoj kao nacionalni i strateški interes
Srbije i srpskog naroda mnogo se ne razlikuje
od Bušove i uopšte američke politike očuvanja
nacionalnog interese bilo gde u svetu. Sad kad
smo svesrdno pomogli da Srbi više ne žive u jednoj
državi, što se stalno petljamo u tuđa posla? Autor
će reći: »Ta država nije valjala«. U toj državi,
kažem ja, Srbi su bili relativno većinski narod.
Ako nije valjala, kako može da bude kriv neko
drugi? Ako nisu gledali svoje interese, nego u
tuđi džep i tuđu propast, nisu ni mogli da prosperiraju.
Još uvek se u javnosti ne prikazuju stvarni ljudski
i materijalni gubici koje je Srbija imala zbog
pogrešne politike. Pretpostavljam da treba da
prođe bar pedeset godina da se utvrdi tačan učinak
ratova na uništenje srpske privrede.
Tačka osam je, naslućujemo, posvećena odi ulozi
Srpske akademije nauka i umetnosti u očuvanju
nacionalne samobitnosti, što baš i nije u skladu
sa tačkom sedam jer negira multinacionalnu kulturu
srpskog naroda. Možda je to bilo i suviše komplikovano
autoru, kao i postojanje dva zvanična pisma. Podsetimo
da smo se uspešno vratili na procenat nepismenih
koji je Srbija imala pre prljavih komunista koji
su verovali da Srbi nisu toliko glupi da ne mogu
da savladaju pedesetak znakova, pa su ih opismenjavali
na dva pisma.) Sada imamo srećnu situaciju da
više niko na poštuje osnovno pravilo o pismima,
da se ne mešaju. Da sve bude na jednom pismu.
I tako, kad ukinemo kulturno bogatstvo sa dva
pisma dobijamo pozamašnu nepismenost kao osobenost
srpske kulture.
U tački devet autor je opet malo logički štucn’o.
Pošto Srbija ima bogatu i veoma dugu i uspešnu
istoriju razvoja prosvete, obrazovanja i nauke
(isto kao Kina, majke mi) interes Srbije je da
se u zemlju vrate ljudi školovani u inostranstvu.
Toliko.
Patriotizam, ako niste primetili, treba negovati.
Uspešno kao i do sada. Jedino je problem što nam
izginuše i pobegoše toliki mladi ljudi otkad negujemo
patriotizam.
I kad se pomisli da je konačno došao kraj, ali
tu je i tačka dvanaest. Ona pomalo opet krši Ustav,
ali nema veze. Važno je da državne ustanove Srbije
dosledno sprovode nacionalnu politiku dok ne ostane
samo Koštunica na Balkanu. Ovo poslednje nije
rečeno, ali se izgleda podrazumeva. Pa srećno
kroz XXI vek!
