Oligarsi srpskog
duha
Koliko ste puta doživeli da vam neko kaže da mora
da pita višeg u hijerarhiji u vezi s onim što
ste napisali, a navodno da je čitalačka publika
u Srbiji (a pri tom misli na Ćosića, Bećkovića,
Antonića, Vukadinovića, Tadića, Koštunicu, pokojnog
Miloševića, Legiju) na takvom nivou da će da se
uvredi kada bude pročitala ono što ste imali da
kažete ne misleći pri tom ni na koga konkretno,
jer ste opisivali pojavu u društvu koja ima svoje
ime, koja ima svoje glasnogovornike, svoje umetnike,
svoje analitičare, svoje političare i svoju zajednicu
i svoje običaje koje nikako ne smete da povredite
bez obzira na to što su oni toliko daleko od života
da su postali antikvarni? Kada antikvarno postane
naša druga priroda, kada u njoj više nema života,
da li treba da ćutimo o tome? Da li će to saznanje
koje pokušavate da podelite s nekim tog nekog
uvrediti? Opet će neko da vam kaže da hoće, i
uvek će neko drugi umesto vas da odgovara ne dozvoljavajući
vam da sami prosudite o tome šta vas vređa, a
šta ne. Da li to znači da ne živite više vi svoje
vlastite živote, već da antikvitet kao istorija
u vama jeste ono što je neko drugi odredio i što
je neko drugi vama namenio da bude vaš život ?
Istorija u kojoj nema mesta za život, u kojoj
nema novog, u kojoj nema mesta za nešto što će
sa nama započeti i što će izaći iz nas samih i
koja je iscedila iz vas i vašu vlastitu suštinu
i umesto nje vas opteretila znanjem o prošlosti,
mišljenjem o prošlosti, govorom o obrazovanju,
a ne samim obrazovanjem, običajima, umetnostima,
religijama, filozofijama, jeste ono što nazivam
antikvarnim.
Šta je ostalo od nas samih, da li se to neko pita,
da li to nekoga opterećuje? Slobodno mogu da kažem
da ne, jer uvek pristižu nove dopune antikvitetskoj
suštini čoveka u Srbiji kojom se on bavi idućeg
dana kako ne bi zaostao u prikupljanju beleški
za svoju enciklopediju u koju se i sam polako
pretvara ne shvatajući da što se više pretvara
u hodajuću enciklopediju sve manje postaje osetljiv
na varvarstvo i zločin koji se prema njemu i društvu
oko njega čine.
Oligarsi duha su do najsitnijih detalja rastavili
pojam zločina i doveli ga na nivo banalnosti,
kao što je govorila i pisala Hana Arent. Zar o
tome ne treba govoriti, zar o tome treba ćutati,
zar o tome treba da pitate nekoga iznad vas samo
iz jednog jedinog razloga da bi u vlastitu enciklopediju
ubacili još jedan list, da bi ostali na radnom
mestu kao utvare koje primaju platu, kao mrtve
duše koje misle da bi im se život zaustavio ako
oligarh ne bi ništa napisao ove nedelje? Mislite
da bi se nešto desilo kada bi se probudili i ne
bi ugledali tekstove i knjige onih koji žive vaše
živote a vama ostavljaju samo prazninu, strah,
odgovornost i istoriju koja bi sigurno bila drugačija
da ste imali volje da u njoj učestvujete kao čovek,
a ne kao onaj koji za sve što se tiče njega samog
mora da pita nekoga drugog. Zar vas to nimalo
ne ponižava, zar vas baš ta činjenica ne vređa,
a vređa vas nešto što je napisano u odbranu vas
samih a što vi ne primećujete kao život jer ne
možete da ga stavite u enciklopediju, jer sloboda
nije knjiga, jer se ona ne može pročitati, ne
može se o njoj govoriti, ona se može jednostavno
samo ŽIVETI i ništa više od toga.
