Godinu dana kosovske nezavisnosti i očuvanja zavisnosti

S jedne strane su »njihovi«, s druge »naši...« U borbi za utemeljenje nezavisnosti Kosova, ili pak očuvanja teritorijalnog integriteta i suvereniteta Srbije, »oni« igraju za rezultat, a »mi« za publiku. Naime, prva godišnjica kosovske nezavisnosti prilika je da se podvuče crta i sumiraju učinci oba protivnika. Iako frustrirajuće sporo za vlasti u Prištini, broj zemalja koje su priznale nezavisnost Kosova raste, dok publika koja bodri lava srpske diplomatije u očuvanju »zavisnosti« južne srpske pokrajine polako počinje da se osipa. Naime, rezultati istraživanja Stratedžik marketinga, sprovedenog uoči 17. februara, pokazuju da je čak 60% građana Srbije ubeđeno da je Kosovo zauvek izgubljeno.
Za godinu dana, Kosovo su priznale 22 zemlje Evropske unije, a preostalih pet (Španija, Kipar, Grčka, Rumunija i Slovačka) to nisu učinile, ne zato što gaje simpatije prema Srbiji i smatraju je bitnim faktorom u spoljnoj politici, već zbog sopstvenih unutrašnje-političkih prilika opterećenih nekim vidom secesionizma. Evropski parlament, međutim, usvojio je početkom februara rezoluciju kojom poziva sve zemlje EU da priznaju kosovsku nezavisnost i time doprinesu stabilizaciji i bezbednosti u regionu. To znači da čim otklone unutrašnje probleme ili pronađu način da kosovska nezavisnost ne bude dovedena u direktnu vezu sa težnjama za otcepljenjem na svojim teritorijama, tih pet zemalja više neće stajati kao predvodnice evropskog nejedinstva po pitanju statusa Kosova.
Takav je, dakle, stav Evropske unije kada je reč o Kosovu, ili spoljnopolitičkim rečnikom Srbije rečeno – tako misli jedan od ona dva koloseka o onom drugom. Jer, evropske integracije i očuvanje južne srpske pokrajine u sastavu Srbije odvijaju se i dalje po šizofrenom receptu tadićevsko-jeremićevske diplomatije »na dva odvojena koloseka«. Ko u to još može da poveruje? Onih 60% građana Srbije koji veruju da je Kosovo zauvek izgubljeno?
Možda je baš to i bio pravi cilj srpske diplomatske ofanzive, razuveravanje građana Srbije »okuštunjavelih« u uverenju da je Kosovo i dalje deo Srbije.
Morao je, izgleda, Jeremić da otputuje na račun tih građana, nesrećnih poreskih obveznika Srbije, bezbroj puta u Njujork u sedište UN-a, da se beskrajno mnogo puta pred kamerama Javnog servisa rukuje sa Ban Ki Munom, da ide na živce čelnicima EU koji, ukoliko nije neizbežno, izbegavaju bilo kakvo neformalno ćaskanje sa srpskim ministrom spoljnih poslova zbog njegovog napadnog i neprijatnog, čak i neformalnog nastupa.
Žrtvovao je Jeremić, kako kaže, sopstvenu popularnost zarad državnih interesa. Slično se i Koštunica ponašao kada je tog 17. februara 2008. zajedno sa svojom nacionalističkom

svitom, koja je činila prethodnu vladajuću garnituru, upriličio jedan od najružnijih prizora na ulicama Beograda nad kojima se nadvijao dim spaljenih ambasada i opljačkanih radnji. Koštunica se u svojoj zemlji uzalud »drao« na sopstvene građane zbog toga što je kosovska nezavisnost krenula u nezaustavljivom smeru, a danas Jeremić uzalud troši novac i vreme građana Srbije kako bi se »izdrao« na njih sa svake tačke planete, u »prinudnoj« diplomatskoj ofanzivi za očuvanje izgubljenog. Usput, preduzimljivi Jeremić prepoznao je trenutak, jedinstven za mladog diplomatu u usponu, da uradi nešto i

za sopstvenu karijeru i izgradi je na sebi svojstven način, najprimitivnijim marketingom – nije bitno po kakvim delima si postao poznat već je dovoljan uspeh to što si poznat. Nešto poput onih konja za kojima se prašina diže...
Sličnost u politici svrgnutog Koštunice i tek nastajućeg Tadića iskazao je nedavno i Oliver Ivanović, državni sekretar u Ministarstvu za KiM: »Izbor proevropske vlade u Srbiji neće promeniti odnos Beograda prema Kosovu. Iznenađuje me to što međunarodna zajednica to ne razume. Nije važno da li je na vlasti Tadić ili Koštunica. Kosovo za nas nije završena priča«.
A, tamo gde su »njihovi«, ali gde ima i »naših«, zakonski okvir uređuje kosovski ustav, kosovske bezbednosne snage i službe, a sve pod patronatom međunarodne zajednice. Osim 22% građana Srbije koji su, prema istom istraživanju Stratedžik marketinga, ubeđeni da Kosovo nije izgubljeno, svi znaju da je plan od šest tačaka UN-a obična farsa namenjena za svrhe predvodnika »čvrstog« stava zvanične politike Beograda. Jeremić i ekipa svim snagama pokušavaju da još malo održavaju u prividnom životu Rezoluciju 1244, ispostavljajući pred međunarodne partnere uslov da svi učestvuju u toj iluziji, kako bi Srbija priznala Euleks.
Realnost je, međutim, satkana Ahtisarijevim planom. Realnost je, takođe, po svedočenju poslanika u kosovskoj skupštini i potpredsednika Samostalne liberalne stranke Bojana Stojanovića, činjenica da od pola milijarde evra, koliko Vlada Srbije izdvaja za kosovske Srbe svake godine, građani na terenu ne vide ništa. »Znate li na šta bi ličile srpske sredine dole da svake godine stvarno dobiju tih pola milijarde!? Znate šta narod dole kaže? Više ne veruje toj priči, tim političarima«, rekao je Stojanović u emisiji »Poligraf«.
Administrativno čudovište, kako jedan prištinski opozicioni lider naziva Kosovo, aludirajući na prisustvo iako brojnih, ipak vrlo slabo koordinisanih međunarodnih misija, raspolaže nerešenim zastrašujućim egzistencijalnim problemima građana. Izostanak stranih investicija u senci je činjenice da nema dovoljno čak ni struje, uprkos tome što je međunarodna zajednica u kosovsku energetiku do sada uložila 1,2 milijarde evra. Stopa nezaposlenosti je 45%, a od 40.000 mladih koji napune 18 godina samo četvrtina njih se upiše na fakultet. Brojni stanovnici Kosova uspevaju da prežive samo zahvaljujući novcu koji im iz inostranstva šalju rođaci. Od te pomoći zavisi čak 95% stanovnika Kosova. Organizovani kriminal, korupcija... To je slika Kosova godinu dana posle...

	Snežana Čongradin