Njujorško pismo

Statistike i iskušenja

Statističari i iskušenici vere: i verujući i neverujući mogu u večni život

Većina verujućih Amerikanaca, njih oko 70%, veruje kako i druge religije, ne jedino njihova, mogu voditi večnom životu – rezultat je svežih istraživanja koje je 2008. sprovela organizacija Pju forum za religiju i javnost.
Za većinsku verujuću Ameriku spasenje nije ekskluzivna stvar vlastite verske zajednice, već jednako pripada i inovernicima i nevernicima. Amin.

U Njujorku ima na hiljade verskih hramova: na stotine hrišćanskih crkava (romanske, episkopatske i ortodoksne, orijentalne hrišćanske tradicije: koptske, etiopske, ortodoksne i apostolske jermenske); oko 90 džamija za između 600 i 800.000 islamskih vernika (podaci nisu precizni); desetine sinagoga (ortodoksne, konzervativne i reformističke orijentacije, ali i ona nezavisna); na stotine drugih verskih hramova (hinduističkih, budističkih, đainističkih). Njujork je, u tom smislu, svet svih religija u malom.
Ipak, u tom naizgled eklektičkom svetu, većina ne veruje da upravo njihova vera ili denominacija poseduje ekskluzivnu prečicu ka rajskom vrtu. Po navedenom istraživanju, 74% neprotestanata veruje kako i protestantizam može voditi večnom životu, što misli i 73% katolika za nekatolike, 69% nejevreja za pripadnike judaizma, 52% nemuslimana za pripadnike islamske vere, 53% nehinduista za hinduiste. Njujork je, upravo, najveće pokusno mesto za multireligioznost i multikonfesionalnost na delu.

Paskal je proračunao da mu je najbolje kladiti se na boga: treba uložiti sve kada se ne može izgubiti ništa (osim ništavnih ovozemaljskih uživanja), a može se sve dobiti. Osim paskalovskog lotoa, za sledeću priču je važno da Njujork neki vide kao poslednje mesto gde bi se mogla ispovedati »prava vera« i ne odati se porocima.
Pre nekoliko godina jedna srpska televizija prikazala je neki od onih romantičarskih filmova o »povratku duhovnoj kući«. U njemu se jedan pravoslavni iskušenik javno ispovedio: živeo je u Njujorku, postao uspešan čovek, ali se odao raznim porocima. Onda je, tako bogat i ništavan, posetio Srbiju. U njoj je slučajno (čitati: udelom božanskog proviđenja) otišao u jedan manastir gde je, u srećnoj izolaciji, ostao da živi do kraja života. On i njegov bog živeli su (kao u svim staroslavnim ili današnjim holivudskim bajkama) dugo i srećno, bez trzavica, a on i bez velikih spoljašnjih iskušenja. Napustivši bogatstvo iskušenja Njujorka i postao iskušenik. Zvuči kontradiktorno? Ne njegov izbor (legitimna praksa na hiljade kaluđera sveta svih religija, od hrišćanskih do hinduističkih, budističkih, taoističkih i drugih monaha–isušenika), već optužbe. Iz njegove perspektive, jedina njegova krivica je ta što je bio Njujorčanin, a ne što je bio poročan. Protivno Paskalovom proračunu, on se kladio na poroke. A onda još i zamenio teze. Jer on je doprineo poročnosti Njujorka, ne obratno.
Koga nema bez njega, a naročito njegovih poroka, se može. Najbolja prilika za njegovo iskušeništvo bila je upravo Velika jabuka (popularni nadimak Njujorka), samo što joj, kao u starozavetnoj priči, nije odoleo. Kao monah, on danas iskušava iskušenički život daleko od iskušenja.
Tačno je da svi oni hramovi, a osim njih i brojni centri za meditaciju i druge duhovne prakse, u Njujorku egzistiraju zajedno sa kafeima, striptiz-barovima, narko-dilerima i raznom mafijom. Ali grad ima i svoje askete, monahe, ljude koji godinama apstiniraju od gledanja televizije, npr. I oni su Njujorčani, i to bez poroka koje je u zalog ostavio iskušenik čiji njujorški život nije svedočio ono što piše u njegovoj sadašnjoj svetoj knjizi da: »... nijesmo dužni tijelu da po tijelu živimo« (Rim, 8,12). Čak ni u Njujorku. U njegovoj svetoj knjizi ne piše da su Sodoma i Gomora, a ni Njujork, nužni za greh. Grešnici su grešni i kada su u raju.
Nije ovo samo u odbranu Njujorka, iako se to možda i očekuje u jednom »njujorškom pismu«. Već i u odbranu iskušenika i pokajnika koji biraju život iskušenja da bi postali što uspešniji iskušenici. Po definiciji, što iskušenik više iskušava višeg je ranga.
Nije teško biti iskušenik kada sebi uskratite sva iskušenja, osim ona (doduše, možda najdemonskija) u vama samima. Mora li redovno da bude teško? Ne mora, ali treba da bude iskušavajuće. Pre nešto manje od dva veka, Seren Kjerkegor se javno izjasnio protiv odlaska u manastir da bi odolevao višim i brojnijim ovozemaljskim iskušenjima. Možda bi danas on bio Njujorčanin.

Neko će reći kako su oni statistički podaci s početka dobar proračun promućurnih američkih vernika. Amerikanci su vešti u kalkulacijama: ako ja nekome dam šansu za večni život, verovatno će je i on dati meni. Bivajući liberalan prema tuđem, inoverničkom ili neverničkom, ulasku u raj (nirvanu, samadi ili već nešto) ili nekom ateističkom tihovanju, odškrinuo sam vrata raja i sebi. Ipak, ma kakvi da su zadnji motivi onih ispitanika, bilo bi dobro da je u svetu više vernika koji se ovako preračunavaju. Ko će na kraju, i da li ikada, otići u raj je diskutabilno, ali na zemlji bi se uštedele mnoge žrtve. Neko može reći da ovakvi rezultati ništa ne znače kada su upravo SAD samovoljno povele antiteroristički rat protiv »nevernika muslimanske vere«. Nekada, na nesreću, prevagne i onih (fundamentalističkih) 30%. Ali 70% prevagne još lakše.
Alan Sigal, profesor religije na Bernard koledžu, kaže kako rezultati istraživanja pokazuju da Amerikanci dobrim ljudima žele dobro, bez obzira koje su vere. Osim toga, oni očekuju da se multikulturalnost njihovog društva nastavi u raju. Oni koji u »zemaljskoj Americi« sreću dobre ljude različitih religija teško mogu da zamisle da bi njihov bog sve te druge,

bez ikakvog razloga, poslao u pakao. Sudeći bar po ovom istraživanju, »nebeska Amerika« počiva na onoj »ovozemaljskoj«. Upravo suprotno srpskoj kolektivnoj projekciji. Inače, istraživanje je još pokazalo da 30% Amerikanaca veruje da postizanje spasenja i večnog života prvenstveno zavisi od vere (u Hrista, boga, višu silu, jednu istinu), a približno isti broj, oko 29%, da su presudna dela (biti dobar čovek, voditi primeren život, biti moralna osoba, imati respekt prema drugima, poštovati Deset božjih zapovesti). Oko 10% veruje da spasenje treba tražiti u kombinaciji to dvoje. Zanimljivo je da mnogi (njih oko 50%) veruju kako će i ateisti i neopredeljeni dospeti do večnog života i spasenja, ali još je zanimljivije kako bi isti bili »priterani« na raj ukoliko u njega ne veruju. Ipak, ovde je težište na vernicima. Tako, npr., među hrišćanima koji ključ spasenja vide u delovanju, 68%-na većina navodi najmanje jednu nehrišćansku veru

koja vodi spasenju, dok to čini 60% onih za koje je vera sama ono najvažnije (od njih tek 40% navodi bar jednu nehrišćansku veru koja vodi spasenju).
Jedna od verničkih »aktivnosti« svakako je odlazak u crkvu, odnosno hram. Posledice su sledeće. Kod onih koji redovnije odlaze u crkvu izrazitiji su isključivost, vera u ekskluzivitet vlastite vere i nada u jedino vlastito spasenje. I obratno: oni koji to čine ređe liberalniji su i otvoreniji. Iz toga, prirodno, proističe pitanje šta to vernici čuju na službama ako posle njih postaju netolerantniji ljudi. Razlika je, i tu, najdramatičnija kod evangelista: čak 60% onih najredovnijih smatra da je njihova vera jedina istinska, dok isti stav deli tek 30% evangelista koji službu ređe posećuju. Očigledno da »službena« indoktrinacija nije baš podoban staratelj.
Ipak, ukoliko bi isto istraživanje bilo obavljeno među pripadnicima većinski ispovedajuće pravoslavne vere u Srbiji, možda bi američki evangelisti bili okarakterisani tek kao blago netolerantni. A onih 85% protestanata i katolika Amerike koji se slažu u tome da, osim njihove, i mnoge druge religije vode spasenju gotovo sigurno je danas teško dostižno raspoloženje verujuće Srbije.
Statistika je za mnoge dosadna disciplina. Život je daleko sadržajniji. Ali kada statistike iskušavaju naše predrasude, pretpostavke ili nade onda su i one sadržajnije.

»Vera nije imenica, vera je glagol.« Ovaj citat poprimio je šlagerske, hit-razmere i postao reklama za svakodnevnu upotrebu. Gramatički, vera je imenica, praktično je delovanje. Sa njujorških bilbordova ovih dana odzvanja i varijacija: »Ljubav je glagol«, inače, reklama za nešto (za šta, za koji proizvod ili čiju sreću, teško je zaključiti). Teško je, nezahvalno pa i drsko prosuđivati tuđu veru. Ipak, izgleda kako je u onom iskušeniku, njujorškom samoizgnaniku, vera evolutivno ostala na njenom gramatičkom stupnju imenice. Pojam bez delovanja.
Verovanje u veru, bez pridavanja aktivnog, »glagolskog« značenja nije retko. Ali i iskušenik je glagol, a ne statička, pasivna imenica.
Kažu da je Luj Paster, pred kraj života, posle svih istraživanja, rekao: »Bakterija ne znači ništa, bitan je teren«. Njujorške bakterije (pacovi iz metroa, bubašvabe u stanovima, narko-dileri i makroi u sumnjivim delovima grada) nije da nisu ništa, svi oni su sastavni deo njujorškog sveta, pored svih onih poznatih motiva sa razglednica: Metropolitena, MoMA-e, Central parka, Vikenda mode u Brajant parku, U.S. Open-a. Ipak, najvažniji je »teren«. Ljudska duhovna materija koja sebe iskušava. O tome je priča. Zvezdano njujorško nebo nad nama je isto, ali su zakon u nama i podleganje iskušenjima različiti. U tome su saglasni i statistika i lično iskustvo.