»Nova srpska diplomatija«

Ko predstavlja Srbiju

Nakon Svetskog ekonomskog foruma u Davosu jasno je da svetski politički i ekonomski lideri ne znaju šta ih čeka u 2009. godine. Mnogima je, međutim, jasno da najnovija velika ekonomska kriza, koja se zahuktava, zahteva redefinisanje svetskog poretka. Naravno, iza floskula i razumljivog straha izbijala je i stara boljka – pitanje predvodništva. Rusija, koja traži multilateralnost, snažno ističe svoje ambicije ka vraćanju starih pozicija. Po prvi put na ovom samitu, gde je svet kapitala redovno demonstrirao svoju ne samo ekonomsku već i političku dominaciju, pojavio se jedan ruski premijer. On agilno predlaže novi veliki sporazum, nalik onom o uglju i čeliku, sporazum o međunarodnom pravnom okviru za energetsku bezbednost. Rusija, kao druga izvoznica nafte u svetu, ofanzivno nastupa i traži saveznike i među svojim potrošačima širom sveta, očigledno motivisana velikom akcijom koju u SAD namerava da pokrene novi američki predsednik. Barak Obama, naime, pokušava da radikalno rešava velike probleme svoje zemlje u energetskoj zavisnosti, i predlaže velika ulaganja u istraživanja i primenu alternativnih, samoodrživih izvora energije.
Nije čudno što su na Forum došli i Putin i kineski premijer Ven Điabao, lideri koji su doskora na tom mestu više tretirani kao oni kojima se nikada ne može verovati, nekada najveći suparnici i neprijatelji, a danas nezaobilazni saputnici u nevolji. Već je to ozbiljan simbolički znak da prisustvujemo šansi za veliku promenu. Koja ne mora nužno biti prevazilaženje stanja i put ka bezbednijoj budućnosti planete. Jer, ovde je upravo o tome reč. O svetskoj prekretnici. O »spasavanju ljudskog roda«, kako emfatično ovo vreme naziva Edgar Moren.

Promovisanje

I Srbija je, po običaju, imala svoje predstavnike u Davosu. Vicepremijera Božidara Đelića koji je poveo »privrednu delegaciju«: generalnog direktora Telekoma Branka Radujka, potpredsednicu Delte Milku Forcan i Veselina Jevrosimovića, predsednika Komtrejd grupe. Šta su ovi predstavnici srpske privrede uradili za Srbiju i za same sebe nije se baš moglo razumeti. Rečeno je da će Srbija, »kao jedna od retkih zemalja Istočne Evrope«, organizovati forum za strane investitore, baš u Davosu. Prisustvo u Davosu nije besplatno (kompanijska članarina je 48.000 franaka, a kotizacija za učešće po osobi još 18.000 franaka, bez preskupog smeštaja i još skupljeg prevoza, »na nivou«, od Ciriha do Davosa), pa ako ništa drugo valjda su naši veliki privrednici bar platili svoje troškove, a država uštedela...
Za potpredsednicu Delta holdinga, Milku Forcan, samit u Davosu je bio samo prirodni nastavak »promocije« Srbije. Iako stalno ali diskretno, zaklonjena iza lobiranja za Deltu u regionu i svetu, kako je objasnila svoje prošlogodišnje povlačenje sa poslova u Srbiji, Forcan ne krije da njene aktivnosti imaju i »državnu« dimenziju. Posle prošlogodišnje organizacije sastanka srpskih privrednika i EU administracije u Briselu, kojim se podičila gospođa Forcan, ona je »jedina žena«, javna ličnost iz Srbije, koja je prisustvovala, tvrdi

se kao zvanica, na američkoj predsedničkoj inauguraciji i pratećim sadržajima. Građani Srbije ni do danas ne mogu biti sigurni da li je tamo bio srpski ambasador jer se o tome niko nije ni raspitivao, a kamoli da je o značajnom svetskom događaju popričano s njim. Tu delikatnu ulogu, tumača događaja i svedoka sa lica mesta, mediji u Srbiji su namenili potpredsednici Delte, nesuđenoj šefici državnog tima za brendiranje Srbije. U intervjuima datim u kratkom razmaku Politici i Vremenu, pompezno najavljenim naslovnim stranama, Milka Forcan se diskretno hvali svojom visokom, iako sasvim neformalnom misijom. Iz odgovora novinarki Vremena Forcan ležerno dovodi u neposrednu vezu interese svoje kompanije i države, pa o potezima Delte kaže: »Cilj nam je da još pospešimo svoje pozicije u vašingtonskim krugovima, a ne samo sa poslovnim partnerima... Tokom godine bi moglo da dođe do neke posete srpskih

privrednika Vašingtonu. Možda je u ovom trenutku prerano o tome govoriti. Na neki način je sličan put bio prošle godine i u Brisel, a to je rezultiralo konferencijom srpskih privrednika i evropskih zvaničnika. Mislim da nije nerealno očekivati da u drugoj polovini godine dođe do takvog skupa i u Americi«. Šta bi, zaista, trebalo da očekujemo posle ovolikog optimizma? Naročito ako se zna da za predsednika Delte, Miroslava Miškovića, još uvek (da li?) važi zabrana ulaska u SAD. Mišković je, posle belega zbog bliskosti sa Slobodanom Miloševićem, u novije vreme dobio još nekoliko novih, označen kao kontroverzni biznismen koji potplaćuje sve partije na srpskoj političkoj sceni. U vrhu vlasti neformalno se tvrdi da država nema ništa sa očiglednim pokušajima Delte da se skine Mišković sa crne liste, pa se upućuje na američke interese koji se u Srbiji, na razne načine, »lome« preko ovog tajkuna. Forcan nas podseća da njihove veze u SAD nisu beznačajne jer su oni, tvrdi, najveći partneri američkih firmi u Srbiji. Rade sa Najkom, Pionirom, Master fudsom, Dženeral elektrikom...

Prošle godine je promocija Delte kao »ledolomca« srpske privrede izazvala burnu reakciju javnosti, a pokušaj Koštuničine vlade da gospođi Forcan dâ istaknutu ulogu u ekonomskoj diplomatiji i koncipiranju »lica Srbije« u svetu osujećen je lege artis: Odbor za rešavanje o sukobu interesa odlučio je da ona ne može biti na čelu državnog tima zbog očiglednog sukoba interesa. Postavilo se i pitanje monopola Delte na tržištu maloprodaje, što se završilo neslavno. Ispostavilo se da postoji »rupa u zakonu« koja zaustavlja mišljenje Komisije o zaštiti konkurencije o monopolizmu Miškovića, pred Vrhovnim sudom...
Sada, nema ni romora. Mišković se sprema na kupovinu Merkatora, a vlast jasno vidi u tome ispunjavanje raznoraznih svojih interesa. Ova kriza i strah ljudi od nezaposlenosti opravdavaju veliku (i očiglednu) podršku vlade Miškovićevoj »politici«. »Ledolomac« ima velike planove, ali ne i mala očekivanja. Pored dizanja američkog embarga, tu mora biti i kreditiranje Miškovićevog duga širokom krugu firmi koje snabdevaju njegove sve brojnije firme (pored Crne Gore, tu je i Bosna). Priča se da se radi o pola milijarde evra duga dobavljačima, a sve je lakše ako vas država smatra ledolomcem i najvećim predstavnikom »ekonomskog patriotizma« van granica Srbije.
Miškovićeve ambicije su velike, a država se trudi da ga prati. Pri tom, niko se više ne pita šta od toga, sem onih 16.000 radnih mesta (i bez Delte, uvek bi bilo mesta u prehrambenoj maloprodaji), imaju građani Srbije? Poslujući sa stotinama miliona evra Mišković kod prodaje svojih firmi ne plaća porez Srbiji, držeći se stare šifre koja ga je vinula na liste najbogatijih, poslovanja preko Kipra.