Svakog dana čitam zapise još jednog ekonomiste,
novinara ili vladinog službenika, koji razmišlja
kako da se najbolje postigne ekonomski oporavak
u ovoj ili onoj zemlji. Suvišno je reći da ti
lekoviti saveti svi protivreče jedni drugima.
A skoro svi ovi učeni ljudi kao da dolaze iz
zemlje fantazija. Jer, izgleda da stvarno veruju
da će njihovi lekovi delovati u relativno kratkom
roku.
Činjenica je da je svet tek na početku depresije
koja će potrajati dugo i koja će biti mnogo
gora nego što je sada. Neposredan problem vlada
nije kako problem lečiti već kako preživeti
rastući bes naroda sa kojim će se svi, bez izuzetka,
suočiti.
Hajde da krenemo sa sadašnjom ekonomskom stvarnošću.
Počev od toga da su svi na svetu – vlade, preduzeća,
individue – živeli iznad svojih prihoda poslednjih
10-30 godina, uz pomoć pozajmica. Svet se ponašao
lakomisleno, sa naduvanim prihodima i naduvanom
potrošnjom. Baloni moraju da puknu. Ovaj sada
mora da pukne (ili ih, u stvari, puca nekoliko).
Nemogućnost nastavljanja ovim putem doprla je
do svesti i, iznenada, svi su se uplašili života
bez realnog novca – i vlade, i preduzeća, i
pojedinci.
Kada taj strah zavlada, ljudi prestaju da troše
ili da pozajmljuju. A kada trošenje i pozajmljivanje
značajno opadne preduzeća prestaju da proizvode
ili usporavaju proizvodnju. Ona mogu i sasvim
da se zatvore ili, barem, da otpuštaju radnike.
Ovo je zao ciklus, jer zatvaranje preduzeća
ili otpuštanje radnika vodi ka nižim realnim
potrebama i izaziva dalji otpor trošenju ili
pozajmljivanju. To se zove depresija i deflacija.
Zasad, vlada SAD, koja je još u položaju da
uzima zajmove i štampa novac, namerava da ubaci
nešto novog novca u promet. Ovo bi moglo da
uspe ukoliko bi vlada ubacila silan novac i
ako bi to činila mudro. Ali, sasvim je verovatno
da to neće učiniti mudro nego da će proizvesti
novi balon. A tada dolar može stvarno da pada
mnogo brže nego druge valute, razarajući poslednje
važno uporište svetske ekonomije.
U međuvremenu, sve je manje novca za svakovrsnu
dnevnu potrošnju za 90% ljudi sa donje lestvice
svetske populacije (a nije tako dobro ni za
10% onih na vrhu). Ljudi su uznemireni. Baš
proteklog meseca, u sve većem broju zemalja,
gledali smo proteste na ulicama zbog ekonomskih
teškoća – u Grčkoj, Rusiji, Latviji, Velikoj
Britaniji, Francuskoj, Islandu, Južnoj Koreji,
Gvadalupeu, Madagaskaru, Meksiku – i, verovatno,
u mnogo više zemalja, koje svetska štampa nije
zabeležila. U stvari, sve je to zasad još relativno
slabo, ali su vlade spremne.
Šta da rade vlade kada su im prve brige njihovi
unutrašnji nemiri? One, doista, imaju dva izbora
– da pucaju u demonstrante ili da ih smiruju.
Pucanje ima svoju meru. Jer, i snage reda bi
i same morale biti dobro plaćene da bi na to
pristale. A režimi, s ovakvim ekonomskim sunovratom,
teško da to mogu.
Tako da režimi počinju da smiruju svoje narode.
Kako? Pre svega protekcionizmom. Svi počinju
da se žale na protekcionizam drugih zemalja.
Ali i sami praktikuju to isto. I činiće to još
više. Svi ekonomisti, zastupnici slobodnog tržišta,
govore nam da protekcionizam čini celokupnu
ekonomsku situaciju još gorom. To je, verovatno,
istina, ali je politički sasvim irelevantno
kada ljudi na ulici žele posao – sada!
Drugi način smirivanja nemira je uz pomoć socijaldemokratskih
mera blagostanja. Ali, za to im je potreban
novac. Pa one skupljaju novac porezima. Ekonomisti,
zastupnici slobodnog tržišta, svi nam kažu da
podizanje poreza (bilo koje vrste) za vreme
ekonomske krize, čini ekonomsku situaciju još
gorom. To je, možda, istina ali, na kratak rok,
to je takođe irelevantno. Jer, u krizi, porezi
leče pad. Vlade ne mogu da održavaju čak ni
tekuće troškove, a da ne govorimo o povećanim
troškovima. Tako da će oporezivati, ovako ili
onako. Ili će štampati novac.
Konačno, treći način smirivanja nereda je uz
pomoć zdrave doze populizma. Stvarna provalija
u prihodima između najbogatijih 1% i dna lestvice
od 20%, i unutar zemalja i na svetskom planu,
enormno je porasla poslednjih trideset godina.
Ta provalija sada će biti svedena na »normalniju«
razliku, kakva je postojala 1970-ih godina,
koja je i dalje vrlo velika, ali unekoliko manje
skandalozna. Otud sada imate vlade koje govore
o »kapama nad prihodima« bankara, kao što je
to slučaj u SAD i Francuskoj. Ili možete suditi
zbog korupcije, kao što je to slučaj u Kini.
To je kao da se nalazite na putu tornada. Najgore
može da pogodi sasvim iznenada. Kada se to desi,
vlade imaju samo minute da potraže utočište
u svojim podrumima. Tornado tada prolazi, a
ko ostane živ procenjuje štetu. Šteta će se
pokazati kao vrlo velika. Da, neko može ponovo
da gradi. Ali tada počinje stvarna rasprava
o tome kako će ponovo graditi, koliku korist
će imati od ponovne gradnje.
Koliko dugo će vladati ova sumorna slika? Niko
ne zna, niti može biti siguran, ali će to, verovatno,
biti priličan broj godina. U međuvremenu, vlade
će se suočavati sa izborima, a glasači neće
biti ljubazni sa javnim činovnicima. Protekcionizam
i socijaldemokratsko blagostanje služe vladama
kao podrum za vreme tornada. Kvazinacionalizacija
banaka je još jedan način da se to sklonište
nađe.
A šta mi, narod, ljudi, šta da mislimo i za
šta da se spremamo kada izađemo iz podruma,
kad god to bilo. Fundamentalno pitanje je kako
ćemo ponovo graditi. To će biti stvarna politička
borba. Slika će biti nepoznata. A sve naše stare
priče sumnjive. Ključna stvar koju treba shvatiti
je da ponovna izgradnja može da nas uvede u
daleko bolji svet – ali može i u daleko gori.
U oba slučaja, svet će se veoma razlikovati
od poznatog.
Komentar broj 251, 15. februar
2009.
Prevela Borka Đurić
