Potrebno je novo prosvetiteljstvo*

»Prava vrednost čoveka nije određena njegovim stvarnim ili umišljenim posedovanjem Istine, već iskrenošću njegovih stremljenja da do te Istine dođe. Ne kroz posedovanje Istine, već kroz traganje za njom čovek povećava svoje moći i u tome se pokazuje njegova sposobnost usavršavanja. Posedovanje čini čoveka pasivnim, lenjim i bahatim. Ako bi Bog držao svu Istinu sakrivenu u desnoj ruci, a u levoj samo uporni i marljivi poriv za traženjem Istine, uz uslov da ću u toj težnji neprestano i zauvek grešiti, i da mi ponudi izbor, uvek bih ponizno odabrao levu ruku.« Gothold Lesing Anti-Gece (1778) »Mesija neće doći – čak ne namerava ni da se javi!« Izraelska hit-pesma iz 2001. godine

Veliki Lesing bio je veoma blag u polemici sa fundamentalističkim propovednikom Geceom. I zbog njegovog izuzetno skromnog nastupa činilo se da je imao, ili mogao imati, nekakvu mogućnost izbora. A zapravo mi nemamo mogućnost da »izaberemo« apsolutnu istinu ili veru. Mi jedino imamo pravo da onima koji tvrde kako znaju istinu otkrivenja kažemo da se zavaravaju, i da pokušavaju da zavaraju – ili zastraše – i druge. Naravno, za duh je svakako bolje i zdravije da »izabere« put skepticizma i istraživanja pošto samo kontinuirano korišćenje mentalnih sposobnosti može pružiti nadu da ćemo nešto postići. Religije su, kako je to domišljato definisala Simon Blekbern u studiji Platonove Države, samo »fosilizovane filozofije«, to jest filozofije iz kojih su izbačena sva pitanja. »Izabiranje« dogme i vere umesto sumnje i eksperimenta isto je što i odbacivanje dobrog starog vina u korist kesice »Step« sokića.
Toma Akvinski je napisao tekst o Svetoj Trojici i, skromno verujući da je to jedan od njegovih uspešnijih komada, spustio ga na oltar u Notr Damu kako bi sam bog mogao

da ga pregleda i možda Doctor Angelicusa udostoji svog mišljenja. (Akvinski je tada grešio na isti način na koji greše monahinje kada se kupaju prekrivene posebnim čaršavima, kada smatraju da je moguće tako skromnim sredstvima boga odvratiti od prizora razgolićenog ženskog tela, pri tom zaboravljajući da on navodno može da »vidi« sve, svugde i u svakom trenutku, i to zahvaljujući svom sveznanju u sveprisutnosti, pa tako, bez sumnje, i kroz krov i zidove manastira pre nego što stigne do prekrivke koja bi trebalo da ga potpuno zbuni. Logično je pretpostaviti da se radilo o tome da monahinje ne treba da vide svoje telo, odnosno da vide jedna drugu.) Kako bilo, Toma Akvinski je kasnije otkrio da je bog dobro razmotrio njegovu raspravu o Trojici – on je jedini autor koji se može podičiti takvom čašću – i zapanjeni monasi i iskušenici su ga našli kako blaženo lebdi po katedrali. Uopšte nemojte sumnjati da je bilo onih koji su tvrdili da su to videli svojim očima. Jednog prolećnog dana 2006. godine iranski predsednik Ahmedinedžad,
		Auguste Rodin, The Shade , c. 1890.

u pratnji članova Vlade, posetio je jedno mesto na pola puta između prestonice Teherana i svetog grada Kuma. Tu se nalazi bunar, vodeni rezervoar u koji se, navodno, Dvanaesti, to jest »tajni« ili »skriveni« Imam sklonio 873. godine, kada je imao samo pet godina, da više ne bude viđen do dugo očekivanog i priželjkivanog ponovnog pojavljivanja koje će zapanjiti i iskupiti čitav svet. Kada je stigao, Ahmedinedžad je jedan presavijeni list papira ubacio u otvor bunara kako bi »tajnog« obavestio o najnovijim iranskim uspesima u oblasti termonuklearne fisije i obogaćivanja urana. Čovek bi pomislio da je Imam u toku sa novostima, bez obzira na to gde se nalazi, ali nekako ipak taj bunar ima ulogu sandučeta za poštu koja nikada neće stići do primaoca. Možda bi se moglo dodati i da je predsednik Ahmedinedžad nedavno bio na zasedanju Ujedinjenih nacija gde je održao govor koji je brojna publika posmatrala u živom prenosu i o kome su dosta revnosno izveštavali i radio i televizija. Kada se vratio u Iran, rekao je svojim pristalicama da je bio okupan jasnom zelenom svetlošću – zeleno je omiljena boja islama – sve vreme dok je govorio i da su zbog sjaja te božanske svetlosti svi u Generalnoj skupštini UN bili tihi i mirni. Iako je ovaj fenomen osetio samo on – izgleda da niko drugi ništa nije primetio – shvatio je kao još jedan znak skorog povratka Dvanaestog Imama i, naravno, kao još jednu potvrdu svoje ambicije da Islamsku Republiku Iran, očigledno potonulu u siromaštvo, ugnjetavanje, stagnaciju i korupciju, ipak na kraju pretvori u nuklearnu silu. Ipak, kao ni Toma Akvinski, ni on nije verovao da je Dvanaesti, odnosno »skriveni« Imam sposoban da detaljno prouči dokument ukoliko mu ga ne gurne direktno pod nos.
Pošto sam imao prilike da često posmatram šiitske ceremonije i procesije, nisam bio iznenađen kada sam saznao da je u njima priličan broj pozajmica od katoličanstva, i što se tiče forme i što se tiče liturgije. Dvanaest imama, a jedan od njih trenutno »u tajnosti«, čeka da se ponovo pojavi ili probudi. Ekstatični kult mučeništva, naročito povodom strašne smrti odbačenog i izdanog Huseina u pustarama kod Karbale. Procesije ljudi koji se kažnjavaju i šibaju, ophrvani bolom i krivicom zbog načina na koji je njihov žrtvovani vođa napušten. Mazohistički šiitski praznik ašura veoma liči na neku vrstu Semane Sante, to jest »svete nedelje« tokom koje su ulice u Španiji pune svešteničkih mantija, kapuljača, krstova i baklji. I opet se pokazuje da je monoteistička religija plagijat plagijata nekog rekla-kazala, iluzija iluzije, unazad sve do nekoliko potpuno izmišljenih događaja.
Drugi način da se ovo ispriča jeste da se kaže kako sada, dok ja ovo pišem, jedan oblik inkvizicije pokušava da se dočepa nuklearnog oružja. Pod umrtvljujućom vlašću religije, velika, inventivna i sofisticirana civilizacija u Persiji polako je gubila životni elan. Njeni pisci, umetnici i intelektualci su uglavnom pobegli u inostranstvo, ili ih je cenzura ugušila; njene žene su pokretna imovina ili seksualni plen; njeni mladići su uglavnom poluobrazovani i nezaposleni. Posle četvrt veka teokratije, Iran izvozi iste one stvari koje je izvozio i kada je uvedena teokratija – pistaće i ćilime. Modernost i tehnologija nisu se ni očešali o njega – osim kada je reč o dobavljanju nuklearnog oružja.
To smešta sukob između vere i civilizacije na sasvim nove osnove. Sve do relativno nedavno, oni koji su odabrali put religije morali su da plate veliku cenu tog izbora. Društvo bi polako propadalo, privreda bi slabila, najbolji umovi bi postajali beskorisni ili bi odlazili, sve u svemu, neprekidno bi ih nadmašivala ona društva koja su naučila da obuzdaju i izoluju religijski impuls. Zemlja kao Avganistan vremenom bi naprosto istrunula. Već to je loše, a postalo je još i gore posle 11. septembra 2001, kada je jedan sveti red iz Avganistana odlučio da poveže dva slavna dostignuća modernizma – visoke zgrade i putničke avione – i upotrebi ih za ubijanje ljudi i razaranje. Naredna faza, veoma jasno najavljena u histeričnim propovedima, treba da nastupi kada apokaliptički nihilisti nabave oružje koje može izazvati Armagedon. U veri ukorenjeni fanatici nisu umeli da stvore nešto tako korisno i lepo kao što su oblakoder ili džambo-džet. Ali, nastavljajući svoju dugačku istoriju plagijata, oni pozajmljuju i kradu te stvari da bi ih upotrebili u negativne svrhe.
Ova knjiga se bavi najstarijom raspravom u istoriji ljudskog roda, ali dok sam je pisao gotovo svake nedelje sam morao da prekidam rad kako bih uzeo aktivnog učešća u raspravi – pošto ta rasprava i dalje traje. Nije retko da se to pretvori u ružan sukob: ređe sam ustajao od stola da bih debatovao s nekim rečitim starim jezuitom iz Džordžtauna, a češće sam jurio da iskažem solidarnost ispred ambasade Danske, male demokratske zemlje na severu Evrope, čije su druge ambasade paljene zato što su jedne novine u Kopenhagenu objavile par nekakvih karikatura. Ovo poslednje je bilo posebno deprimirajuće. Islamska rulja nije poštovala diplomatski imunitet i pretila je civilima smrću, a Njegova Svetost papa, i kenterberijski nadbiskup, odgovorili su osudom – karikatura! Među mojim kolegama počela je prava trka ko će najbrže kapitulirati tako što će o spornim karikaturama izveštavati ne prikazujući ih. I to u vreme kada masovnim medijima vladaju gotovo isključivo slike. Čule su se eufemističke izjave kako moramo pokazati »poštovanje«, ali poznajem dosta zabrinutih urednika i mogu sa sigurnošću da kažem kako je glavni razlog za »suzdržanost« bio pre svega strah. Drugim rečima, grupica religijskih siledžija i huškača uspela je, takoreći, da nadglasa tradiciju slobode govora u samom srcu zapadnog sveta. I to 2006. godine! Ovom neuzvišenom motivu straha treba dodati moralno lenju praksu relativizma: nema te grupe nereligioznih ljudi koja bi zahvaljujući pretnjama i nasilju mogla da dođe do tako lake pobede, niti je zamislivo da bi neko nalazio opravdanje za takvo njihovo ponašanje.
Može se dogoditi da jednog dana otvorite novine i pročitate kako je dosad najveće istraživanje molitvi ponovo potvrdilo da ne postoji nikakva veza između molitve »u tuđe ime« i oporavka pacijenata. (U stvari, možda postoji neka veza: pacijenti koji su znali da se neko za njih moli češće su patili od postoperativnih komplikacija nego oni koji nisu, ali mislim da to ništa ne dokazuje.) A na drugom kraju spektra čitamo kako je grupa posvećenih i strpljivih naučnika u udaljenim predelima kanadskog Arktika otkrila nekoliko skeleta velike ribe koja je pre 375 miliona godina imala neki oblik preteče prstiju i šaka, laktova i ramena. Tiktaalik – ime je dobio prema predlogu lokalnog plemena Nanavut – pridružio se Archaeopteryxu, prelaznom obliku između dinosaurusa i ptice, kao dugo tražena takozvana nedostajuća karika koja će pomoći da bolje razumemo našu pravu prirodu.
U međuvremenu, grubi zagovornici »teleološkog dokaza« nastavljaju sa opsedanjem školskih odbora zahtevajući da se deca podučavaju tim njihovim glupostima. Meni se čini da ovi sukobljeni događaji počinju da liče na trku: mali korak napred za učenost i pamet, a zatim teturavi, zlokobni i ogromni korak koji prave sile varvarizma – ljudi koji znaju da su u pravu i koji žele da uvedu, kako je to Robert Louel formulisao u drugom kontekstu, »vladavinu pobožnosti i gvozdene pesnice«.
Religija se čak šepuri svojom specifičnom granom istraživanja – ona se bavi istraživanjem kraja. Ta grana sebi daje ime »eshatologija« i uposlena je neprekidnim razmišljanjem o prolaznosti svih zemaljskih stvari. Kult smrti ne popušta, iako imamo dobre razloge da verujemo kako su »zemaljske stvari« sve što imamo, i sve što ćemo ikada imati. S druge strane, na dohvatu nam je, i u vidokrugu, čitav jedan univerzum otkrića i objašnjenja čije proučavanje već samo po sebi pruža zadovoljstvo čak i sasvim prosečnim osobama, kojima omogućava uvide koji nisu bili dostupni čak ni Darvinu ili Ajnštajnu; taj nam univerzum obećava gotovo čudesne napretke u oblasti lečenja, energetike i miroljubive razmene između kultura. A ipak, milioni ljudi u različitim društvima i dalje više vole mitove o pećinama, plemenima i krvno žrtvovanje. Pokojni Stiven Džej Guld velikodušno je pisao da nauka i religija spadaju u »magisteria koje se ne preklapaju«. Sasvim izvesno se ne preklapaju, ali to ne znači da nisu sukobljene.
Religiji je ponestalo argumenata. Otkad postoje teleskop i mikroskop, ona više ne može da pruži dokaz za bilo šta bitno. Nekada je mogla, potpunom kontrolom nad opštim svetonazorom, da sprečava pojavljivanje bilo kakvih rivala, ali danas može samo da ometa i koči – ili da pokuša da potpuno zaustavi i vrati unazad – kretanje na putu koji nam je već omogućio veliki napredak. Ponekad, istina, ona lukavo popušta i priznaje ove promene. Ali to čini zato da sebi ne bi uskratila mogućnost izbora između beznačajnosti i opstrukcije, nemoći i direktne reakcije pa, pošto je programirana da uvek odabere lošiju opciju, ona upravo tako i radi. Kada se suoči sa dosad nezamislivim slikama i predstavama o našem vlastitom korteksu koji i dalje evoluira, o najudaljenijim delovima nama poznatog kosmosa, i o proteinima i kiselinama koje čine našu prirodu, religija nam zauzvrat ponudi ili razaranje u ime boga, ili pak lažno obećanje da ćemo biti »spaseni« ukoliko u ime boga krenemo nožem na kožicu penisa, molimo se okrenuti na ispravnu stranu sveta, ili pojedemo tanko parče suve hostije. To vam je isto kao da neko kome ponudite predivnu, zrelu, mirišljavu voćku čija sezona još nije stigla, i koja je uz mnogo muke i ljubavi uzgajana u stakleniku, odbaci sočno meso i ukusne delove i uhvati se glodanja koštice.
Više od svega nam je potrebno novo prosvetiteljstvo koje će se zasnivati na čuvenom stavu da sam čovek treba da bude predmet proučavanja čovečanstva. To prosvetiteljstvo, za razliku od onoga koje mu je prethodilo, ne mora zavisiti od herojskih prodora nekolicine darovitih i izuzetno hrabrih ljudi. Ono je sada u dometu prosečnih pojedinaca. Proučavanje književnosti i poezije, i zbog njih samih i zbog večitih etičkih pitanja kojima se bave, danas s lakoćom može da zameni nekadašnje proučavanje svetih tekstova koji su se pokazali puni izmišljotina i falsifikata. Danas je moguće slobodno se baviti naukom i mase ljudi mogu jednostavnim elektronskim putem da dođu do podataka o najnovijim naučnim dostignućima – i to će dovesti do prave revolucije u načinu na koji razumemo pojam naučnog istraživanja i razvoja. I, što je veoma važno, sada bar možemo pokušati, ali samo ako religiji zabranimo mešanje u bilo kakvu raspravu o tome, da odvojimo seksualni život od straha, bolesti i tiranije. Sve ovo, i još mnogo toga, prvi put u ljudskoj istoriji našlo se u dometu, ako ne i na dohvat ruke svakome.
Ipak, samo najnaivniji utopisti mogu verovati da će se ova nova humana civilizacija razvijati pravolinijskom putanjom, onako kako to izgleda u snovima o »progresu«. Mi, pre svega, moramo da prevaziđemo svoju praistoriju, da se istrgnemo iz koštunjavih ruku koje nas vuku nazad u katakombe, nazad ka strašnim oltarima za žrtvovanje, ka grešnom uživanju u potčinjavanju i poniznosti. »Upoznaj sebe«, rekli su Grci, blago aludirajući na utehu koju pruža filozofija. Da bismo pročistili svoj um i pripremili ga za taj projekat, neophodno je da upoznamo svog neprijatelja i da se pripremimo za konačni obračun s njim. (...)

*

Svima onima koje ne poznajem, a koji žive u nekom od svetova u kojima i dalje vladaju sujeverje i varvarizam, i u čije će ruke, nadam se, ova knjižica ipak dospeti, nudim skromno oživljavanje jedne starije mudrosti. Ono što kroz olujni vetar istorije dopire do nas nije arogantna propoved, nego reči: Die Stimme der Vernunft ist leise. Da, »glas razuma je tih«. Ali, veoma uporan. U tome, ali i u životima i umovima boraca znanih i neznanih, leži naša najveća nada.

* Iz zaključnog dela knjige Kristofera Hičensa, Bog nije veliki. Kako religija truje sve, s engleskog prevela Aleksandra Kostić, Peščanik, Beograd 2008, str. 264–271, 273. Oprema redakcijska.