Pronicljiva misao Miše Mihajlova

Mihajlo Mihajlov je po mnogo čemu jedinstvena ličnost u nas. Neumorni borac za ostvarivanje demokratije i političkih sloboda, zagovornik političkog pluralizma ideja i radničkih sindikata koji neće biti puka transmisija partije, morao je zbog takvih stavova doći u sukob s režimom Titove Jugoslavije. Jugoslovenski disident broj dva (od njega je u svetu poznatiji bio samo Milovan Đilas) koga je Zapad izuzetno uvažavao, za sebe kaže da je to postao sasvim slučajno: naime, nakon jedne njegove višemesečne posete Sovjetskom Savezu izrodila se knjižica pod naslovom Leto moskovsko u kojoj u duhu Hruščovljevih kakvih-takvih sloboda nakon XX kongresa KPSS prilično kritički piše o onome što je video i doživeo u prvoj zemlji socijalizma. Ne bi se ništa dogodilo da te jeseni Hruščov nije iznenada smenjen, a na čelo SSSR došao trijumvirat Brežnjev–Kosigin–Podgorni. Novo partijsko rukovodstvo je restaljinizujući partiju i društvo preduzimalo mere protiv onih koji se na bilo koji način negativno odnose prema

Sovjetskom Savezu. Brežnjev se požalio Titu na Mihajlovljevu knjižicu koju je beogradsko Delo preštampalo, a Tito ne želeći Ruse za vratom brže-bolje naredio da se Mihajlov uhapsi. »Tada sam«, kaže Mihajlov, »ne svojom, već voljom Titovom i komunističkog rukovodstva Jugoslavije postao disident«. Mesec dana istražnog zatvora značilo je i nezakonito otpuštanje sa posla sa mesta asistenta na Filozofskom fakultetu u Zadru. Put ka potpunom disidentstvu mladog Mihajlova sada je bio sasvim otvoren. U zatvoru je ukupno u dva navrata proveo nešto više od sedam godina, da bi 1978. konačno napustio zemlju. U SAD je držao predavanja na mnogim univerzitetima kao gostujući profesor, a penziju je stekao radeći kao novinar na Radiju Slobodna Evropa.
Iako veliki znalac ruske književnosti, što će docnije na univerzitetima u Americi i poslednjih godinu dana definitivnog povratka u zemlju (2001) u Moskvi i predavati, javnosti je poznatiji prosto kao politički disident i borac za demokratiju.
Sadržina ove knjige pak, bazira se na člancima Miše Mihajlova pisanim različitim povodima kao odgovor na izazovne svetske događaje ili kao reakcija na aktuelne (ex)jugoslovenske ratne i poratne teme. Drugi deo knjige čine brojni intervjui davani domaćim i stranim listovima u periodu 1994–1997.
Mnogi čitaoci setiće se izvanrednih i rado čitanih Mihajlovljevih tekstova u obliku pisama iz Vašingtona, objavljivanih u nedeljnom izdanju dnevnog lista Danas. Ti tekstovi su sjajan primer autorove pronicljivosti i snalaženja u zamršenim političkim i ratnim prilikama na Balkanu iz devedesetih. Njegove (pr)ocene zbivanja, još više projekcije mogućih dešavanja, ne samo da su izdržale sva iskušenja nepredvidivosti koja sobom donosi jedno tragično vreme, nego su umnogome doprinele da njihov čitalac bolje razume i sagleda sopstveno okruženje i prilike. Ogromna erudicija, nesumnjiv talenat za uočavanje društvenih i političkih kretanja, jasnost misli i preciznost definisanja pojava – to su odlike Mihajlovljeve pisane reči. Svejedno da li je reč o autorskom članku, polemičkom spisu, intervjuu ili dnevničkom zapisu. (Ovo potonje je, doduše, po sopstvenom priznanju, samo jednom u životu napisao i to na molbu urednika dnevnog lista Danas.) Fascinantna je, stoga, njegova projekcija američkih izbora 2008, izgovorena u jednom intervjuu septembra 2004. godine. Na novinarsko pitanje da li bi na predstojećim američkim izborima (misli se na izbore od 4. novembra 2004) Kolin Pauel, da se nije povukao u korist svog partijskog kolege i aktuelnog predsednika Džordža Buša, bio bolji kandidat republikanaca od samog Buša, Mihajlov odgovara: »Nema sumnje da je Pauel umereniji od Buša. Jedan od razloga njegovog povlačenja je taj što je hteo da se distancira od predsednika, radi moguće kandidature za četiri godine, dakle na izborima 2008. On bi bio prvi predsednik SAD – Afroamerikanac, to jest crnac. Za četiri godine on će biti idealan kandidat republikanaca, kao što će kroz četiri godine, verovatno, najperspektivniji kandidat demokratske stranke biti Hilari Rodam Klinton, supruga bivšeg predsednika Klintona... U svakom slučaju, za četiri godine prvi put u istoriji Amerika će dobiti za predsednika ili jednu ženu ili jednog Afroamerikanca«.
Zbilo se ovo drugo, istina, nije pobedio Kolin Pauel već (2004. godine sasvim nepoznati) Barak Obama, ali to nikako ne umanjuje značaj Mihajlovljeve vizije svakako utemeljene na odličnom poznavanju američkih političkih i društvenih prilika i sjajnom osećaju za analitičko promišljanje. Ovo poslednje je, po meni, i najveća vrednost ovog štiva koje toplo preporučujem čitaocima.
Na kraju valja pomenuti i čudan naslov: Ponovljene misli. On svojom neinventivnošću ni po čemu ne može biti pripisan autoru. Verujem da je to uredničko-izdavačeva »izmišljotina«. Slabašna dakako! I unapred opravdavajuća kod kritički nastrojenog čitaoca za seriju zaista ponovljenih misli i rečenica. Umesto takve vrste »pravdanja« bilo je uputnije da je urednik iz različitih članaka i intervjua eliminisao »ponovljene rečenice« čime bi štivu dao veću smisaonu potporu, a čitaočevu recepciju poštedeo nepotrebnog remećenja.

	Zlatoje Martinov