TemnaÔ noč†, nightmare, svuda oko nas

Gledao sam onomad kako su partije, koje su se dokopale vlasti, smenjivale uprave njima pripalih »javnih« preduzeća dovodeći »svoje« ljude na gazdujuća mesta. Gledao sam i slušao na lokalnoj televiziji kako to rade, ovi naši lokalni, niški skupštinari. Nikako drugačije nego bilo gde u Srbiji. Počistiše očas posla »bivše i tuđe kadrove«, te postaviše »svoje«. Bez analize. Kritike. Bez pohvale za valjano obavljen posao i pokude za loš posao. Onako, mučki, mutavo. Za nas, građane, svikle stvarnosti srpske partijske bede, to nije stvar kojoj se čudimo. Ali, ipak, nekako, u toj mojoj otupelosti, smeta mi ta besprizorna osionost. Tu, takoreći pod kućnim prozorom. U komšiluku. Naravno, ovi, koji kupe svoje prnje i odlaze iz namešteničkih kancelarija »javnih« preduzeća, frfljaju sebi u

bradu i – muče. Čekaju priliku – ili da se dodvore »ovima« ili da opet dođu »naši«. Kako su došli, tako i odoše. Što se njih tiče, ni pô jada. Međutim, sam čin smene je ponižavajući. Vlastodržački autoritet jedne tumba niz stepeništa nadleštava, druge, kao ularom svezane, uzgoni uz stepeništa. Kao bale sena. Pa, i na nekim sanducima piše: »Ne tumbaj« i imaju oznake za »gore« i »dole«. Ovde – ne piše ništa. Nisam čuo da se u nekom

činovniku rasanio čovek i da je grmnuo: »Ne!« Ma jok, bre. Mazni fotelju i gledaj da drpiš ćar, dok se može. A, onda, reći će čaršija: »Vidi, sposoban čovek«. Tako, dakle, dela srpska demokratska sorta.
Toliko o činovnicima i čaušima. Sada o partijama. Iako se radi o odveć poznatim partijskim rabotama, ipak to partijašenje širi vonj ganga. Evo zašto. Ubiše se partijski ljudi od busanja u grudi o tome kako, mal’ne, žive samo zarad demokratije i boljitka građana. Tako u bajci, a stvarno (obaška predizborne lagarije), tamo gde se budi njihov interes novčane naravi (Pavlov je lepo objasnio kako po raznom zverinju drmusa uslovni refleks) pada mrena na oči. Najednom, ništa principi. Ništa civilizacija. Kakva Evropa? Moral? J.... demokratiju. Pa, od njih smo čuli blagoglagoljanje o tome kako ih ne interesuje »partijska pripadnost ili nepripadnost« nekog nameštenika. Ako je valjan niko neće da ga »dira«, a ako nije valjan ima da »snosi posledice«. Ma čiji bio. Tome slično reče i predsednik države. Oni su, dabome, »ozbiljno zainteresovani« da »sposobni ljudi, profesionalci« obavljaju poslove od javnog interesa. Poneki takav, uistinu sposoban i vredan, i opstane. Ali, samo poneki. Ostali uvoze krš vagone i lokomotive putem piljarskih radnji.
Sad, zašto su naše partije gangovi? Zato što se iza zamandaljenih vrata domunđavaju o tome kako će »vršiti vlast« sebe radi. Domunđavaju se o tome s kim će praviti ortakluk. Pa se ortače i s onima sa kojima su se svađali i koje su, do juče, olajavali na pasja usta. Pamtimo one filmove o Al Kaponeu i prohibiciji, pamtimo i onu seriju filmova pod naslovom Kum... Ima u svim tim filmovima jedna, skoro obavezna scena. Sede šefovi gangova za ogromnim stolom u polumračnoj prostoriji. Napolju duboka oblačna noć, bez zvezda i meseca. TëmnaÔ noč†, nightmare, reklo bi se. Puše kubanske cigare, pijuckaju skoč. Pred njima karta države ili kakvog grada. A oni iscrtavaju na mapama delove zemlje ili kvartove gde će gangovi gangsterisati, ne ometajući jedni druge. Kada to završe, opet sednu, puše one cigare i pijuckaju viski i dogovaraju se o podeli »biznisa«: »Meni droga, tebi prostitucija, onome šverc, a ovome kockarnice«. Šta su to oni uradili? Pa, podelili nadležnosti, mimo očiju javnosti, zakona, policije i sudova. Ruku na srce: i ta javnost i ti rečeni organi malo haju za tajne dilove – jedni korumpirani, drugi prepadnuti, treći uvereni da mora tako jer »svaka je vlast ista«, četvrti ošamućeni »jer ništa više ne shvataju«. O zakonima malo niže (u ovom tekstu, razume se). Međutim, gangovi k’o gangovi. Slatko je da se čalabrcne od tuđe nadležnosti. I, eto prasnu svađe i tuče, pucnjava po ulicama. Uličarsko makljanje. Grebanje. Ujedanje i cvilež. Čupanje i otimanje. U ovih dvadesetak godina prebijenih i mrtvih kol’ko ’oćeš. I nedužnih, što je najtužnije i najstrašnije. Raspadaju se ortakluci, raspadaju se gangovi. I opet Jovo-nanovo. Liči na Srbiju? Ili sanjam? Pita se naivni pesnik.
Sve to što rade, ti naši vlastodršci, nazivaju zakonitošću i poštovanjem Ustava. Pitajmo mi

njih: kako ste doneli takav ustav i takve zakone? Ustav su onomad prihvatili republički skupštinari navrat-nanos, ne pročitavši ga. Glasali, a nisu znali za šta glasaju. Ti isti skupštinari umeju, inače, da prebiraju po sitnim crevcima mnogih predloženih amandmana, zakonskih predloga... Odgovorni i principijelni(!). A Ustav smandrljaše – ima tu, kako im je rečeno, jedna istorijski važna preambula, pa da je ne pregazi vreme. Onda, bilo narodno glasanje. Bez javne rasprave, a i počesto obmanjivani potemkinovskim obećanjima, podanici nepoverljivi. Nikako da se namakne potrebna većina. Šta će, kud će, vlastodršci odredili još jedan dan za glasanje. Mimo razumnih običaja i mimo razumna sveta. Napabirčila se, taman koliko treba, »izlaznost«. Dabome, sumnjivi su ta noć i ti dani. Do danas zakonodavci ne odgovoriše na tvrdo, umno i najvažnije pitanje u državi: kad je na takav način usvojen, ima li taj ustav legitimitet? Nikom ništa. Kakav
		Auguste Rodin, Marsyas (Torso of »The Folling Man«), c. 1882-1889.

ustav – takvi zakoni. Sumnjiv, nejasan legitimitet najvišeg državnog akta i zakona vodi ka razornoj posledici – nepoverenje prema zakonima vodi ka nepoštovanju takvih zakona. No, ovde nije kraj. Nepoverenje čini zakone nedejstvujuščim. Ljudi se povinuju takvim zakonima isključivo iz straha od posledica, a ne i zato što su uvereni u njihovu pravednost. Ovo važi za pripadnike širokih društvenih slojeva koji ne barataju polugama društvene moći. Međutim, za one privilegovane, kojima se tepa rečju »elita« i koji poseduju moć, zakoni ne važe. Tačnije, važe onda ukoliko se neko odmetne izvan prostora nepisanih (a čvrstih) pravila po kojima funkcionišu naše gangoidne partije. Krupno pitanje je sledeće: ako je to tako da li to znači da u Srbiji, u suštini, nema zakona? Da li to znači da Srbija nema državu? Još su, kažu, usvojili, povrh toga, nekoliko tuceta »evropskih« zakona i propisa. Ti zakoni i propisi evropejski su usvojeni i tureni u fioke – da ne bi, bože sakloni i sačuvaj, proizveli kakvo »pravno dejstvo«. To je srpska noćna mora koja traje dvadesetak godina. Kakvi dvadesetak-tridesetak. Ma, duže. Ovako ili onako, traje otkako je Srbija nogom stala na drum »moderne državnosti«.
U najdubljem smislu je otvoreno kulturno pitanje. Polazim od najšireg određenja kulture kao načina života jedne zajednice, koji je oblikovan (i branjen) vrednosnim

koordinatama. Velika je i dugotrajna debata o kulturi i vrednostima u Srbiji i sada je nećemo razmatrati. Ali, nadam se da će se čitalac, zajedno sa mnom, uglavnom, složiti sa zaključkom koji je izrekao još Slobodan Jovanović o tome da Srbija nije stvorila svoj kulturni obrazac. Iako ne prihvatam baš svako stanovište Slobodana Jovanovića, smatram da sledeća njegova rečenica, a povodom kulturnog obrasca, predstavlja jedan sasvim precizan zaključak: »Čim se čovek uzdigne nešto malo iznad nacionalnog egoizma, njemu postaje jasno da nacija sama sobom ne predstavlja ono što se u filozofiji naziva ‘vrednost’. Vrednost joj mogu dati samo opšti kulturni ideali, kojima bi se ona stavila u službu«. Prevedeno na moderniji jezik – Srbija nema kulturni konsenzus (saglasnost), već
		Konsenzus podrazumeva intergrupno i interpersonalno slaganje na osnovu slobodne volje (koja nastaje u okrilju samorefleksije), a konsentus podrazumeva (često, bezvoljni) pristanak na ono što zahteva (propisuje) autoritet ideologije, religije, običaja, vođe, mita, partije...

ima kulturni konsentus (pristanak) o vrednostima. Imam u vidu fino razlikovanje ovih pojmova koje je razmatrao France Vreg pozivajući se na uvide Görana Therborna. Dakle, konsenzus podrazumeva intergrupno i interpersonalno slaganje na osnovu slobodne volje (koja nastaje u okrilju samorefleksije), a konsentus podrazumeva (često, bezvoljni) pristanak na ono što zahteva (propisuje) autoritet ideologije, religije, običaja, vođe, mita, partije... Otuda su ustav i naši zakoni zasnovani na konsentusu koji se, neznalački, i u kulturi i u politici naziva konsenzusom. Zasnovani su na strepnji pred rečenim a maglovitim, teskobnim autoritetima. Nisu stvar slobodnog izbora (i saglasnosti) slobodnomislećeg, odvažnog i odgovornog građanstva. Pa, tako, tamna noć i noćna mora naše stvarnosti jesu izraz najdubljeg temelja naše društvenosti – kulture takve kakva ona jeste.
Ta se zbrka i zamršenost naše stvarnosti može opisati onim laganim i pronicljivim stihom Duška Radovića: »Ko ne zna šta mu je, neka pogleda gde mu je, pa ako ga ne nađe – to mu je«.
Toliko. Zasad.

	Đokica Jovanović